Александар Стевановић: Одлазак Миливоја Лиздека, највећег српског јунака

Након свих претрпљених мука и страдања, Мићо Лиздек остаје на вечној стражи на својој Романији, „гледајући доље низ друмове, куд пролазе Турци и трговци“

У касно поподне 13. септембра, пео сам се неприступачним путем ка малом и скровитом сеоском гробљу на Романији. На том гробљу је, поред два своја брата погинула у рату, недавно сахрањен чувени јунак Миливоје Мићо Лиздек. Мићо је био прва пушка гласовите Романије и  по оствареним резултатима у рату највећи јунак Војске Републике Српске. Знам да ће многима ова смела тврдња запарати уши, али сви који су мало боље упознати са његовим ратним путем знају да је та тврдња истинита.

Кад говорим о оствареним резултатима, конкретно мислим на број ликвидираних непријатељских војника. Тачан број није ни могао никад поуздано да се утврди, али је та цифра огромна. Сматра се да је тај број убедљиво троцифрен, а то ми је на моје инсистирање потврдио и сам Мићо, али конкретне доказе за то не можемо да имамо. Иако тај број остаје као претпоставка, уопште се не доводи у питање да је он у томе убедљиво први и то му признају сви који су с њим ратовали, од генерала до обичних војника. Он сам никада о томе није говорио, нити је истицао своје заслуге. Радећи на књизи о Белим вуковима, прво сам о његовим подвизима слушао од његових сабораца, па бих се тек онда обратио њему да ми то детаљније исприча. Разлог такве његове ефикасности је у томе што је од почетка па до краја рата ишао први и често користио ручни бацач у нападима, тако да се много пута дешавало да је једном гранатом ликвидирао неколико непријатељских војника ако су били скупљени на једном месту. Често је носио и митраљез у акцијама, са којим је посебно био ефикасан на Грбавици, где је само током једног већег муслиманског напада ликвидирао седам њихових војника.

Мићо је почео свој ратни пут још септембра 1991. као добровољац у Вуковару где се истакао у борбама на Трпињској цести. У рано пролеће 1992. године, након почетка рата у Босни и Херцеговини, са великог имања на Романији, крећу у рат четири брата Лиздека. Мирко и Милан  су у рату погинули, док су Михајло и Миливоје тешко рањени. Мићо са три своја брата почиње да ратује на Грбавици у Сарајеву. Након тога прелази у ,,Беле вукове‘‘ где је уз остале јунаке те јединице значајно допринео да то постане елита елите и убедљиво најбоља мања јединица Војске Републике Српске.

Уместо дугог набрајања свих акција у којима је учествовао, навешћу одломак из другог издања књиге о Белим вуковима, где је Мићо детаљно говорио о свим акцијама у којима је учествовао са Белим вуковима. Ради се о нападу на ,,неосвојиво‘‘ Мошевачко брдо, где је само 14 Белих вукова прешло преко миниране ливаде и  упало у утврђења и ровове Мошевачког брда које бранило око 250 муслиманских војника, плус јединице које су биле у резерви.

Бели вукови (Фото: Архив аутора)

Мошевачко брдо, 815. октобра 1994.

„Мошевачко брдо почели смо извиђати са лијеве стране. Нисмо могли ништа. Слично је било кʼо и на Полому. Било је страшно пуно мина, које су биле повезане у звијезду. Тако нам је погинуо Јадранко Симат када смо извиђали. Дошао је под ров. Метак га је погодио с бока, био је на мјесту мртав. Мине су биле свугдје кроз шуму, ту је било тешко проћи. Онда смо отишли извиђати преко ливаде, али да овог пута буде артиљеријска припрема јер је ливада дуга, и то да артиљерија гађа, а ми да се подвучемо под ровове.

План је био да, када кажемо да се прекине с паљбом артиљерије, одмах ускачемо у ровове, па шта буде. Кренули смо под заштитом артиљерије. Први је командант Срђан пошао ливадом. Када је он стигао до њиховог рова, онда сам ја брзо прешао за њим. Ливада је дуга читаву једну вјечност, бар ми се тако чинило, а земља подрхтава од плотуна наше артиљерије. За мном су ишли Мишо Рајић, Ниџан Комадара, Јуриј, Роман и остали наши саборци. Док сам трчао преко ливаде, преко главе су ми летеле наше хаубичке гранате. Имао сам буквално осећај да ме фијук тих граната подиже од земље. Осећај је као да те неки магнет подиже са земље.

Нас неколико је прешло, а други су били у приправности да, када ми упаднемо у прве ровове, одмах их за нама попуњавају да нам непријатељ не прође слеђа. Њихови ровови су били на рубу шуме, а гађале су их наше хаубице од 120 мм. Када прође граната, уши нам диже, а длаке падају с главе.

Испред њихове траншеје био је један превој. Иза тог превоја нису могли да нас виде и  како би неко претрчао ливаду, залегао је иза тог превоја. Одатле смо били удаљени 10-15 метара од њихових ровова. Када се иза тог превоја скупило нас десетак, Срђан је преко везе поручио артиљерији да прекине дејство. Када смо им рекли да прекину ватру, Срђан је у ров убацио бомбу. Одмах је пао први ров. За пар секунди сви смо ускочили у ровове. Муслимани су били потпуно изненађени откуд ми ту, као да смо на гранатама дошли. Брзо их је ухватила паника. Они су сматрали да су безбедни од пешадијског напада све док дејствује наша артиљерија и ту смо их таквим нападом потпуно изненадили. Почели смо да бацамо бомбе испред себе и да напредујемо кроз ровове.

Ту је исто била кружна одбрана, али су ишли ровови на каскаде. Узимали смо један по један.

Ту су имали једну велику траншеју која им је повезивала све ровове на брду. Када смо упали у ту траншеју, настао је потпуни слом њихове одбране. Њихов систем одбране је био тако замишљен да је сваки ров штитио и контролисао ров који је био испред. У напредовању кроз ровове, бацао сам бомбу на сваком укрштању ровова. Било је ризично ући у та укрштања ако не бациш бомбу јер не знаш да ли те неко тамо чека. Носио сам доста бомби са собом, само на борбеном прслуку сам имао 12 бомби.

Бацали смо бомбе и пуцали појединачно, али се борбени комплет брзо испразни, па смо морали мало стати док нам мој брат Кикан не донесе попуну муниције.

Како су они пуцали са горњег дијела ровова, пошто су били ровови на каскаде, ја сам моторолом наводио Кикана куда да прође. У том тренутку био сам окренут леђима муслиманској војсци и видим куда меци погађају, па сам Кикана навео да прође поред опасне зоне на цик-цак, као скијаш, а под теретом два сандука муниције за аутоматску пушку и 22 бомбе. Кикан је, хвала Богу, срећно прошао ливадом. Када је дошао до траншеја, ту је пао, једва сам га подигао, јер се уморио, а био је под пјешадијском паљбом Муслимана.

Када смо се попунили муницијом, кренули смо на врх. Прилазили смо врху брда да заузмемо те горње ровове. Са леве стране брда, на тим горњим рововима, појавио се њихов снајпериста. Ја сам га случајно уочио када сам осматрао те ровове испред нас. Видео сам му цев пушке. Онда је он покушао да се пребаци на други положај, да нам бочно зађе иза леђа и да нас одатле гађа. Знао је да с леђа не очекујемо ватру. Брзо сам га гађао док се пребацивао и погодио сам га. Пао је погођен и ту је и остао. Снајперска пушка је остала поред њега.

Када смо избили на горње њихове ровове и на сам врх Мошевачког брда, онда је почела њихова велика бежанија низ супротну страну брда. Много њих је безглаво бежало низ брдо, а ми смо их гађали. Ту ниси могао да знаш ко је од нас кога погодио јер их је много бежало, а ми сви смо пуцали у ту гомилу. Доста их је ту изгинуло.

Ту смо заробили и један њихов нови џип. Са тим џипом су превозили рањенике, али кад су видели да ми долазимо, оставили су џип, а рањенике су одвукли. Сва врата на џипу су била отворена, а крви је било потоцима. Видели су се велики крвави трагови куда су свлачили своје мртве и рањене саборце низ стрму међу. Нису све погинуле успели да извуку,  доста их је и остало.

Са те супротне стране брда биле су смештене њихове резервне јединице, углавном интервентни водови, који су требали у случају потребе да интервенишу на угроженим тачкама. Они у оном хаосу који их захватио нису били обавештени да смо ми напали, а камоли да смо већ заузели брдо јер се све то јако брзо одиграло. Када смо се спустили са брда и још мало напредовали, уочили смо бајте где је била смештена та резерва. Тада се Срђан досетио да их зове у помоћ.

„Ајде овамо! Помозите! Нападају четници!“ – викао је Срђан.

Њих десетак је истрчало из једне бајте и потрчало преко ливаде према нама. Трчали су према нама са пушкама у рукама. Ми смо из близине отворили рафалну паљбу и све их покосили. Нико од њих није преживео, сви су остали на тој ливади.

То је била највиша тачка на томе дијелу, најутврђенијих 20 ровова, повезаних траншејом. Тако је пао и тај муслимански бастион, гдје су мислили да ће све пасти, али Полом и Мошевачко брдо не могу пасти. На нашу срећу и храброст – а храбре срећа прати.

Муслимани су убрзо почели да нападају ту линију на Мошевачком брду коју смо ми заузели. По сваку цену су хтели да је поврате. Ми смо прво кренули 14. октобра у извиђање од Мошевачког брда ка Стоморинама. Кренуло је нас неколико. Попели смо се горе и ту смо уочили да Турци на Стоморинама праве нову линију. Ту су били удаљени од наших линија око 500 метара. Прво смо чули да неко прича па смо се полако привукли том месту.

Када смо пришли, чули смо звук ручних тестера. Онда смо угледали Турке како секу балване за земунице и бункере. Радили су искључиво ручним тестерама да их ми не би чули, нису хтели да користе моторне тестере. Ископали су једну велику земуницу, то је вероватно требало да им буде централно позадинско место. Земуница је била око 15 метара дугачка и дубока око 2 метра. Већ су почели горе да навлаче балване да је покрију. Почели су да праве и једну осматрачницу високу око 15 метара. Одмах смо одлучили да нападнемо и изненадимо те који су копали ровове и правили земуницу. Отворили смо ватру на њих и ту их је погинуло четворо-петоро, а остали су побегли.

Убрзо им је дошло појачање и онда је дошло до жестоке борбе. Распоредили смо се по шуми и брзо смо их зауставили, иако су им непрекидно долазила појачања, а нас је било само 14. Њихов план је био да нас опколе на Мошевачком брду, али смо их ми ту на Стоморинама спречили у томе.

У тој борби смо користили само природне заклоне и зато је Турцима било тешко да нас уоче и открију растурене по шуми. Ти заклони нису добри у смислу да те не штите од граната, али су врло ефикасни у пешадијској борби јер можеш често да мењаш позицију, а непријатељу је тешко да те уочи. Ми смо их чекали у лежећем ставу сакривени иза дрвећа, док су нам они прилазили у стојећем ставу. Ишли су са пушкама на готовс, тражећи на нас по шуми. Отворили смо ватру на њих када су нам дошли на двадесетак метара и ту их је доста изгинуло. Развила се жестока борба у шуми, само нас је један шумски пут делио.

Видим их само како пролећу између дрвећа, пребацују се од дрвета до дрвета. Пуцам у њих чим их уочим. Бацио сам и неколико бомби на њих само да их одбацим од себе јер су ми прилазили буквално на 10 метара. Ту смо ми били у великој предности јер они нису могли тачно да одреде где смо и колико нас има. Њима је непрекидно долазила помоћ и већ их је било на стотине око нас. Бацали су бомбе на нас, што је било доста опасно јер смо били на великој близини. Иза нас је падао терен, ишла је низбдрдица, тако да су нас Муслимани пребацивали бомбама које су углавном падале доле низ ту низбрдицу. На руку нам је ишло и то што нису могли јасно да нас лоцирају где смо, тако да до краја борбе нико од нас није погинуо од бомби. С обзиром на то колико смо били близу, могли су све да нас побију бомбама. Током дана, погинуо је Драган Младеновић Гале, добровољац из Ниша, страшан борац који је у неколико задњих борби био са нама. Највјероватније је био погођен снајпером.

Борба је трајала до мрака, а ми смо и током ноћи остали на тим позицијама. Ноћу смо их држали на одстојању, пуцајући повремено по шуми, али није било неких напада током ноћи.

Ујутро је кренуо њихов велики напад. Ми смо се и даље чврсто држали, али смо остали скоро без муниције. Било нас је током борбе 6-7 рањених, били смо преполовљени. Чврсто смо се ту држали и нисмо одступали, иако су све наше јединице већ одавно напустиле своје положаје. Непријатељу смо нанели велике губитке, доста их је ту остало. Какве су то борбе биле, довољно говори да су нам пушке заковале од силног пуцања. Није било времена да се пушке очисте, тако да опалиш метак, а чаура се заглави па мораш ногом да удараш затварач да се одглави.

Морали смо да се повучемо због недостатка муниције. Роман и ја смо остали да држимо одступницу нашима док се повуку. У жестокој борби где су нам Муслимани јако близу пришли, погинуо је Роман. Погођен је метком у главу. Ја сам покушао да га извучем, али нисам успео. Ја сам последњи остао. Сео сам поред њега на један пањ и од муке сам почео да плачем. Доле у потоку, 30 метра испод, били су Светко Гачанин и још неколико наших. Они су ми викали да сиђем и да се повучем јер нико други осим мене није остао.

Док сам ја ту седео пред мртвог Романа, Муслимани су бацали бомбе на мене. Бомбе су ме пребацивале и падале низ стрмину иза мене, а они су ми прилазили све ближе. Јасно их видим како промичу и како ми прилазе. Ни сад ми није јасно како ме тад нису убили. Јако ми је било тешко да оставим Романа. Био је људина и велики борац. Ја сам био на самом превоју и само сам се спустио доле. Нико од Муслимана није пошао за мном, они су се тек након неколико сати усудили да сиђу доле. Када сам сишао доле, никог више од наше војске није било на линији, сви су се повукли.

Нас је Команда Корпуса крајем октобра 1994. године пребацила на трновско ратиште.“

Мићо је безброј пута у рату био пред непријатељским цевима, а посебно је био изложен када се привлачио непријатељским бункерима да пред напад са блиског одстојања у клечећем ставу испали пројектил из ручног бацача у пушкарницу бункера. Неколико пута је газио на мине које нису експлодирале, а једном је поред њега пала минобацачка граната која није експлодирала. Један српски изрод га је ранио у ногу, а када је хтео да му пуца у груди, пиштољ му се заглавио.

На самом почетку рата, у мају 1992. био је тешко рањен где му је оштећена кичма, али је он упркос томе наставио да извршава физички најтеже изводљиве задатке као да се ништа није догодило. Поседовао је изузетну физичку снагу, брзину и издржљивост. Још два пута је био рањен до краја рата.

Након рата, новостворена Република Српска није хтела да Мићу и људе сличне њему уврсти у елиту која се стварала. Он је био изразито вредан, паметан и способан човек и уз неке државне концесије могао је да буде успешан привредник на корист читавом друштву и на славу своје државе коју је створио. Уместо тога, држава је давала концесије криминалцима, дезеретрима и ратним профитерима и за кратко време од њих правила нове богаташе. Ту појаву стварања нове елите од ратних профитера брзо је приметио командант Белих вукова Срђан Кнежевић који је томе одлучио да се супротстави уласком у полицију, да би се на законит начин обрачунао са њима.

На његов позив у полицију је ступио и Мићо Лиздек, да буде уз свог пријатеља и команданта који ће у тој борби изгубити живот и бити убијен од оних против којих је повео борбу. Мићо је до краја живота остао у полицији не склањајући се никоме са пута, а многи су се залетали на њега да би завршавали са разбијеним главама. Зато су га се и најокорелији криминалци плашили и поштовали га.

Он је био Србин старог кова, гвозденог карактера и непоткупљив. Искрен, поштен и човек од речи. Оно што је мислио, то је и говорио. То га је у животу много коштало, али никад није правио компромисе са својим животним уверењима. Да би преживео, довршио кућу и одшколовао децу, морао је додатно да ради у шуми као дрвосеча. Често је без одмора право из треће смене одлазио да ради у шуми. У том раду у шуми је трагично и настрадао.

Где год је држава требала да му помогне, ту му је одмогла. Најчуднији детаљ ове приче је то што је држава одбила да му у радни стаж призна време проведено у рату, као да је он ратовао у Авганистану, а не на својој земљи. То је толико далеко ишло. Остао је и без заслуженог ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Неправда према нашим јунацима из Балканских ратова и Великог рата се опет поновила. Овај пут као правило шта следи онима који се највише жртвују за отаџбину и своје ближње. Понављамо грешке као народ из генерације у генерацију, а крајње је време да научимо да је наша права елита искључиво војничка елита која одржала Србе у животу кроз векове, иначе би нас наши крвожедни непријатељи давно у потпуности уништили. Српство би опстало да су нису родили наши највећи научници Никола Тесла и Михајло Пупин, али не би могло да опстане без Карађорђа, Хајдук Вељка, војводе Живојина Мишића или вожда Ђорђа Стратимировића који је ових дана враћен у отаџбину да ту буде поново сахрањен.

Надам се да ће овај текст убрзо донети и неке стварне промене, да неће све остати само на речима. Волео бих да ово прочита неко од локалних политичара који би повукао неке конкретне потезе јер они могу реално највише да учине. Прво да му запосле ћерку на неко солидно плаћено радно место, што је и сам Мићо неуспешно покушавао, а друго да ургирају код надлежних да му се барем постхумно додели вишеструко заслужени орден Карађорђеве звезде са мачевима. Када му нису помагали док је био жив, нека му се бар на овај начин донекле одуже.

Мићо Лиздек (Архив аутора)

,,Тежак је био мој живот‘‘ –  рекао ми је једном приликом са посебном дозом горчине. Ма колико да је био тежак и мучан, он га је до краја живео поносно и достојанствено, подсећајући нас својим присуством да као народ још рађамо велике јунаке и осветнике. Друга је ствар што ми то нисмо умели да препознамо и ценимо.

Након свих претрпљених мука и страдања, Мићо Лиздек остаје на вечној стражи на својој Романији, „гледајући доље низ друмове, куд пролазе Турци и трговци“.

И једни и други су га добро запамтили.

Александар Стевановић (1978), економиста из Панчева. Аутор књига Бели вукови (Пале, 2017, Београд, 2020), Јунаци Солунског фронта (Београд – Нови Сад, 2018) и Војвода Бабунски (Београд – Нови Сад, 2019)



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Да буде покој души Миливојевој и вјечнаја памјат његовом делу и имену.

    22
  2. Покој му души и нека му драги Бог да’ рајско насеље, као што је и заслужио.
    Амин, ако Бог да’.

    18

Оставите коментар