Тихомир Станић: На Косову срж нашег генетског и духовног опстанка

У сваком каснијем одласку на Косово, све дубље сам веровао да потичем оданде и да ми је тамо завичај, рекао српски глумац и продуцент

Тихомир Станић (Фото: Весна Лалић/Нова С)

За сајт „српска историја” говори Тихомир Станић, српски телевизијски и позоришни глумац и продуцент.

Дуго сте се бавили темом Јасеновца. Након читаве деценије уложеног рада, Ви сте сценарио за Ваш филм ми смо из Јасеновца уступили Гаги Антонијевићу и иако за тај филм постоји сценарио, Ви сте на том пројекту сарадник. Поједини мотиви и сцене из Вашег сценарија се користе у том филму.

Нисам успео у намери да снимим филм, на коме сам радио целу деценију, а кад сам схватио да је стицајем околности дошло време да неко други реализује филм на тему Јасеновца, потрудио сам се да помогнем колико могу. Верујем да ће ипак бити снимљено још филмова инспирисаних трагедијом и злом Јасеновца и последицама ћутања о том и другим злочинима. Мене је највише интересовала могућност чињења доброг у таквом времену и акција спасавања деце којом је руководила Диана Будисављевић. Срећан сам што сам се као глумац појавио у филму Дневник Диане Будисављевић, са којим је редитељка Дана Будисављевић постигла велики успех и отворила ту тему, у средини у којој се о томе највише ћутало.

Из филма „Дневник Диане Будисављевић“ (Фото: Дистрибутерска кућа Fame Solutions)

Рођени сте недалеко од логора Јасеновац, у Козарској Дубици. Шта за Вас значи Јасеновац, односно страдање српског народа у Другом светском рату?

Одрастао сам у крају, где других тема у разговорима старијих није ни било. Ипак, захваљујући мојим родитељима, имао сам свест о томе да није само српски народ страдао, ни у том, ни у другим ратовима и већ у раном детињству сам схватио да су жртве – жртве, а злочинци – злочинци, без обзира на националности.

Први пут сте Косово и Метохију посетили крајем 1995. године. Од тада, врло често боравите на овим просторима. Какав утисак на Вас остављају српске светиње: Високи Дечани, Драганац, Грачаница…?

Када сам тамо отишао први пут, имао сам огромно осећање стида што сам пре тога обишао скоро све европске катедрале, а тек тад стигао на Косово, спонтано делећи аутограме деци која су се око Љиљане Благојевић и мене окупили, јер смо играли краљевски пар Обреновића, почео сам да се потписујем ћирилицом. У сваком каснијем одласку на Косово, све дубље сам веровао да потичем оданде и да ми је тамо завичај…

Манастир Дечани (Фото: А. Васиљевић)

Као да је тамо на Косову небо ближе човеку и као да се захваљујући споменицима културе, који ипак одолевају вековном уништењу, може поверовати у континуитет духовности, вере и језика. Мислим да је, без обзира где и како живимо, на Косову срж нашег генетског духовног опстанка и да, ако се већ буквално и физички не враћамо и не одлазимо тамо, морамо вратити моралним вредностима које нам епске песме Косовског циклуса осветљавају.

Многе легендарне глумце и боеме сте сретали: Бору Пекића, Михиза… Везивала вас је љубав према позоришту, добром разговору. Колико су таква дружења била инспирација за Ваше будуће стваралаштво?

Блиски сусрет у неформалном дружењу помогао ми је да објективније, без предрасуда, размишљам и о тим људима и о њиховом делу које их је наживело. Верујем да сам богат таквим искуствима у стању да релативизујем и своје успехе у професији којом се бавим и да, неоптерећен сопственом сујетом, живим у околностима, које нису по мери мојих надања и жеља, али на које, без обзира колико то деловало безнадежно, ипак покушавам утицати.

Тихомир Станић (Фото: Војислав Данилов)

Један сте од оснивача позоришта Teatrijum. Како је настала идеја да оснујете позориште?

Простор у дворишту Капетан Мишиног здања, атријум ректората Универзитета у Београду, определио је име тог позоришта, које покушава да успостави континуитет са позориштем Двориште и Расовим позориштем, који су ту деловали. Енергија простора и ентузијазам младих глумаца, којима смо Владан Гајовић и ја помогли да тај простор открију за себе и своју публику, причињава нам велику радост и даје смисао игри.

На Дрини ћуприја, роман нобеловца Иве Андрића у Вашем драмском тумачењу, већ дуги низ година изводите широм света, али и у бројним школама широм Србије, Републике Српске и Косова и Метохије

Тако је. Осећам то као обавезу према свом пореклу, родитељима, својој и туђој деци и случајној околности да сам рођен у школи. Дело Иве Андрића и успех, који је доделом Нобелове награде за то дело постигао, су несумњиво високи домети српске културе и подсећање публике на ту чињеницу, сматрам својом дужношћу.

По Вашем мишљењу, колико је однос матице и дијаспоре важан?

Сви смо ми на неки начин одавно у дијаспори и ако заборавимо суштинске вредности, које нас супституишу, а то су несумњиво језик и култура, нећемо више моћи да се ни међусобно препознамо, а камоли да останемо видљиви, цењени и признати у свету.

Разговор водио: Бранко Димески 

Опрема: Стање ствари

(Српска историја, 9. 8. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар