А. Труд, П. Барио, Ж. Огар: Телевизијски канал „Арте“ и фалсификовање историје бивше Југославије

Историју треба да пишу историчари за предстојеће векове, а не идеолози који имају краткотрајну моћ или пристрасне судије

Позајмићемо од својих колега, Antipress-а, рубрику од 23. маја 2021. године, коју су потписали тројица специјалиста за Балкан, а која је посвећена лажима Арте канала о бившој Југославији.

Арте је познат као специјалиста за лажне вести, као што наши читаоци могу и да виде у једном од наших чланака из 2018. године, који је посвећен документарној емисији тог канала о Пољској.

Међунаслове је убацила наша редакција.

Observatoire du journalisme

Телевизијски канал Арте емитовао је 4. маја 2021. године документарац Лућија Молике под називом Бивша Југославија – Суђења Међународног кривичног суда. Први део документарца посвећен је злочинима, а други казнама. Представља огромно фалсификовање историје бивше Југославије, ка чему Арте канал има склоности. Овај оптужујући документарац настоји да докаже да су босански муслимани и Албанци једине жртве југословенских ратова.

Злочини и мук

МКСЈ је имао мисију да суди за злочине почињене за време конфликата у бившој Југославији током деведесетих година. Поводом злочина почињених током Босанског рата (први део), документарац Лућија Молике четири године рата (1992-1995) своди на догађаје у Сребреници и на злочине почињене од стране српских снага у јулу 1995. Нема ни помена о злоделима почињеним претходних година од стране босанских јединица Насера Орића, смештеним у енклавама Сребренице са супротне стране у односу на околна српска села.

Фото: Вечерње новости

Страшни масакри са декапитацијама догодили су се у овим селима, пре свега на ноћ уочи православног Божића 1993. године. Сарајевски Институт за историју је проценио да је било убијено 785 Срба приликом 50 препада на српска села, од стране јединица Насера Орића, у периоду између септембра 1992. и марта 1993. године. Подсетимо се да су Насер Орић и његове трупе напустиле популацију Сребренице по наређењу босанског председника Алије Изетбеговића, на приближавање српске војске. Ове чињенице посведочио је и генерал Филип Моријон.

Егзодус Срба након Дејтонског споразума

Документарни  филм Арте телевизије не говори ни реч о кампањи терора коју је организовала СДА Алије Изетбеговића против српских становника из дела Сарајева под муслиманском контролом. У периоду од 1992. до 1995. убијено је 3.000 српских цивила само у овом делу Сарајева. Током истог периода 1665 српских цивила је било тешко рањено, а 800 нестало. Већи део ових умрлих и повређених људи није био везан за борбе између бошњачке и српске војске, већ за кривична дела која је испланирала СДА Алије Изетбеговића против цивила који су најчешће били нападани у својим кућама. Ова терор кампања довела је до великог егзодуса Срба након Дејтонског споразума у децембру 1995. године. Након тог споразума 435.000 Срба су постали интерно расељена лица у Босни и Херцеговини, у истом моменту када је и 235.000 Срба било приморано у егзил услед операције етничког чишћења у Хрватској. На крају, српска популација једног града који важи за толерантан и мултиетнички, Сарајева, у потпуности је била елиминисана од стране оних који и даље себе сматрају главним жртвама овог конфликта.

Сарајево, новембар 1995. године (Фото: Викимедија)

Албанска одговорност пада у заборав

У другом делу документарног филма, кривотворење се доводи до врхунца. Одговорност за све злочине почињене у јужној покрајини Србије, на Косову и Метохији, бива приписана само српском председнику, Слободану Милошевићу. Ни речи о масакру у Рачку који је довео до драме, ни о споразумима у Рамбујеу који су представљали прави диктат над Србијом. Још горе, једна симплифицирана и симплицистичка слика настоји да докаже да су српски војници напали целу албанску популацију; но, страшан рат започиње 1998. године између југословенске војске и ОВК-а, организације коју су САД окарактерисале као терористичку. Двадесет пет година касније, Арте се усуђује да направи документарац који целу одговорност Косовског рата сваљује на Слободана Милошевића, управо у моменту када се (2021) неколицини албанских ратних злочинаца, међу којима је и бивши председник Хашим Тачи, суди на Специјалном суду за Косово. Још један нови покушај фалсификовања историје; југословенској војсци бива приписано 12.000 смрти, док је заправо тај Косовски рат проузроковао смрт 6.500 Албанаца и 2.700 Срба.

Злочинци и жртве, игра улога

Док у поменутом документарном филму бивају оптужене све политичке и војне српске власти, ниједно име одговорног Бошњака није наведено. Срби су злочинци, а Бошњаци су жртве. Само тужиоци и истражитељи имају реч, али никада и адвокат одбране. Злочини против Срба никада нису били правилно квалификовани. Док се најчешће радило о ратним злочинима, или о злочинима против човечанства, они су били квалификовани као просто кршење обичајног права. Бошњачки починиоци ових злочина, као што је Насер Орић, умакли су правди; било јер нису били окривљени, било јер су били проглашени кривично неодговорним због психијатријских проблема, било јер су били ослобођени или осуђени на смешне казне у поређењу са озбиљношћу својих злочина. Ово одбијање правде било је углавном последица претњи и притисака који су се вршили на судије и сведоке.

Бил Клинтон и Алија Изетбеговић, Тузла, децембар 1997. (Фото: Викимедија)

Историју треба да пишу историчари за предстојеће векове, а не идеолози који имају краткотрајну моћ или пристрасне судије. Неколико историчара подсетило је на ову чињеницу, пре свега у контексту Закона о историјском сећању. Закон о историјском сећању је закон који декларише званично мишљење једне земље о историјским догађајима. Колектив историчара Слобода за историју изјавио је: „У једној слободној држави, није ни на парламенту ни на судској власти да дефинише историјску истину“. По речима бившег председника Уставног савета Роберта Бадинтера,

„Француском парламенту по Уставу није дата моћ да пише историју. Историчарима, и само историчарима припада право да то раде”.

Дијаболизација као оруђе лажи

Почевши од рата у Бијафри и медијске буке Бернара Кушнера, људске патње које произилазе из оружаних конфликата бивају изманипулисане у политичке сврхе. Виктимизација једне стране конфликта и дијаболизација супротне стране постала је од тада правило. Главни циљ манипулације патњом је скретање пажње јавности и лидера западних интервенционистичких земаља у корист једне конфликтне стране. Виктимизација босанских муслимана проузроковала је не само дијаболизацију српских лидера, већ и српског народа у целини. Клевета и дехуманизација Срба створиле су мржњу против њих, лишавајући их било каквог вида саосећања и оправдавајући све принудне мере које су против њих биле предузете. И коначно, једна заједница је у целости била сматрана као једина права жртва грађанског рата док је друга у потпуности била сматрана као злочиначка.

Улога Бернар Анри-Левија и Бернара Кушнера

Лорд Артур Понсонби, у својој књизи Falsehood in Wartime (1928), истиче је да је један од основних принципа сваке ефикасне ратне пропаганде добијање подршке интелектуалаца и познатих уметника. Бернар-Анри Леви и Кушнер позвали су дакле неоспориве моралне ауторитете, свет уметности и културе, да стану на страну Бошњака, углавном на један токсичан начин, у једном грађанском рату који је окарактерисан као праведан рат.

У јулу 1993. године, Бернар-Анри Леви именован је за председника надзорног одбора француско-немачког канала Арте. Дана 22. јануара 1994. године Бернар-Анри Леви позива се у својим записима на Жерома Клемена, председника Арте-а, „који прихвата да од свог канала направи оруђе за борбу“ за Сарајево. Године 1993. и 1994. Бернар-Анри Леви снима филм Босна. Овај документарац био је снимљен „у уској вези са бошњачким екипама за снимање, сарајевском телевизијом за продукцију и војним органима Дивјака, Алагића, и Дудаковића за инспирацију“.

Хашим Тачи и Бернар Кушнер

Бошњачке војне снаге биле су дакле извор инспирације за Бернара-Анри Левија. Овај документарац био је снимљен захваљујући финансијској подршци милијардера Франсоа Пиноа, пријатеља Анри-Левија (оца Бернар-Анрија), и блиске особе Жака Ширака, кроз креирање друштва за продукцију „Филмови сутрашњице“.

Од месеца маја 1994, Бернар-Анри Леви обилази места од утицаја и главне градове како би представио свој филм. У више наврата емитује га политичарима, војним лицима, интелектуалцима и новинарима. У јуну 1995. представља Босну и ново изабраном председнику Републике Жаку Шираку. Његов пријатељ Жил Ерцог, коаутор сценарија Босна, 1995. године пушта за канал Арте документарац у славу бошњачке војске под називом Армија. Индустрија забаве усваја потом бошњачку пропаганду у свим својим продукцијама (телевизијске серије, филмови, романи, песме…).

Двадесет пет година након рата, јавност је и даље изложена овом холивудском представљању конфликата бивше Југославије. И изнова, телевизијски канал Арте активно доприноси овом пристрасном писању историје.

Алексис Труд је написао бројне научне чланке и више референтних дела о ситуацији у Босни и Херцеговини и на Косову, наиме “Балкан, програмирано пуцање”. Спровео је више мисија на Балкану на основу којих су два извештаја предата Европском парламенту – 2007. године извештај о ситуацији мањина на Косову, и 2018. извештај о геополитици на Балкану. Алекси Труд је председник удружења „Колектив за мир на Косову“, и главни уредник „Balkan-actu

Алексис Труд (Фото Н. Скендерија)

Патрик Барио је био сведок главних ратних догађања у бившој Југославији, у својству плаве кациге а и лично. Из тог разлога био је позван за сведока на Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) поводом суђења Слободану Милошевићу (бившем Председнику Федеративне Републике Југославије) и Милану Мартићу (бившем председнику Републике Српске Крајине). Члан је Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. године, која је 2020. године поднела извештај на 1420 стране, након 18 месеци истраживања. Извештају је могуће приступити у целости са све анексима на сајту incomfis-sarajevo.org

Жак Огар је 1999. године руководио специјалним снагама распоређеним у Македонији, а затим на Косову, под командом НАТО-а. На основу тога је 2014. године објавио есеј са евоцирајућим насловом Европа је скончала у Приштини. У њему указује на намерну агресију почињену 1999. године против Федеративне Републике Југославије, жртве једне колосалне операције дезинформација од стране НАТО-а, везано за српску покрајину Косово, измучену у оружаној побуни албанофоног терористичко сепаратистичког покрета ОВК-а

Жак Огар (Фото: Радоје Пантовић)

Текст објављен на сајту Observatoire de journalisme; превела с француског Ивана Ђокић

Опрема: Стање ствари

(НСПМ, 8. 8. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар