Никола Пилиповић: Истина о хрватској борби против нацизма

Вољом Тита 27. јул проглашен за заједнички Дан устанка Хрватске и БиХ, што је било не само увреда за српске жртве, већ и очигледна противречност, јер тада је постојала само НДХ и устанак је био само против ње

Адолф Хитлер и Анте Павелић, јуна 1941. (Фотодокументација „Политике”)

Све учесталији и безобзирнији покушаји ревизије историје Другог светског рата захтевају да се неспорне чињенице не забораве, већ да уђу у колективно памћење. То се пре свега односи на геноцид који је над Србима извршила НДХ, коју је и идејом – уклонити реметилачки фактор, и делом – новим геноцидом, оствареним не само у „Бљеску” и „Олуји”, већ и целокупном потоњом политиком, наследила Република Хрватска, која се сада, без имало скрупула, жели приказати као највећи борац против нацизма.

Притом заборавља одушевљени дочек Загрепчана уз цвеће на Хитлеровим тенковима и панично масовно бежање истих пред падом Загреба, најдуже опстале престонице фашистичких држава, јер Тито није допустио да Стаљин испуни обећање дато Павелићу, нити је допустио прекаљеним првоборцима да освоје Загреб, већ је послао у смрт цвет Србије – 40.000 голобрадих младића, да без тешког наоружања јуриша на хрватске и немачке бункере. Јер партизани нису били ослободиоци већ освајачи, „ослободилац” је био Хитлер. Историја коју смо учили у школи је лаж коју је диктирао Јосип Броз, тобоже у име братског помирења.

А истина је да, поучени искуством из Првог светског рата, Хрвати нису „држали сва јаја у истој корпи”, већ је други велики син тог народа кројио и ратну и послератну историју према идеји НДХ. Зато су усташе побегле, али је идеја НДХ остала као традиција, која је још присутна у новим злоделима. Зато је у вешто ствараној обмани о Народноослободилачкој борби тешко сагледати истину, јер истина је да је с поразима Немачке било све више кукавичјих јаја у овој другој корпи. Али сам почетак, сам устанак у НДХ је кристално јасна и чиста очајничка борба српског народа за голи опстанак. Не против Немачке, већ против НДХ.

Вољом Тита, чији су опоненти пунили Голи оток, 27. јул је проглашен за заједнички Дан устанка Хрватске и БиХ, што је било не само увреда за српске жртве, већ и очигледна противречност, јер тада је постојала само НДХ и устанак је био само против ње, против геноцида над српским народом. После Титове смрти, вође и учесници устанка осмелили су се да кажу истину и саставили су целовиту слику стања на устаничком подручју – горњем току Уне с већинским српским сеоским становништвом – пре устанка, сам устанак и непосредно после њега. То је педантно и веродостојно забележио проф. Бошко Пилиповић у књизи „Цвјетнички цветови слободе”, где су поименично наведени и учесници и локације и термини у окршајима с постројбама НДХ.

Примера ради, навешћу неке делове из те документације, која се мора сматрати неспорном, јер су је писали сами учесници. Већ у мају је почео покољ Срба, прво у Мартинброду, а 1. јула хрватске постројбе су спалиле село Суваја и убиле 253 особе, углавном жене и децу, јер су мушкарци већ бежали у шуме. Припреме за устанак почеле су 20. јула, а 27. јула је 208 голоруких Срба из Великог Цвјетнића и околних српских села одлучило да је устанак једина могућност опстанка. На брду Сјеница, изнад Великог Цвјетнића, стајала је, скривена у шуми, све до „Олује”, скромна пирамида од балвана, једини спомен тог херојског и очајничког протеста. Прва акција је било протеривање жандара из српског Мартинброда у Кулен Вакуф, који је, настањен муслиманским живљем, био сигурно упориште хрватских постројби. Потом је освојен Боричевац, насељен Хрватима, који су у Боричевску јаму већ бацили више хиљада Срба – двојица су још била жива. Заузимање Кулен Вакуфа је било најважније, јер су хрватске постројбе из тог сигурног заклона све више нападале српска села, убијале и палиле. Не само да је Кулен Вакуф био добро утврђен, већ му је из Бихаћа стигла и сатнија са четири тенка. А из Госпића је требало да стигне чета са четири хаубице, али су устаници поставили заседу и убили више од 200 бојовника. Кулен Вакуф је освојен тек 6. септембра, а „усташе су побегле заједно са својим фамилијама”, како стоји у извештају Штаба герилских одреда.

Ове податке наводим из више разлога. Прво, зато што указују на веродостојност казивања преживелих учесника. Друго, показују масовност усташких злодела, која не би била могућа без сарадње са становништвом, које је Тито, после бекства истакнутих злочинаца, прогласио за хероје. Чак је и Загреб, у којем су једини испаљени меци били против партизана, проглашен за Град-херој. Зато је усташтво опстало – не само као политички покрет, већ као дубоко укорењено у народу, као традиција, не само у срамотним песмама, већ и у много срамотнијим делима, чим се за то указала прилика на европској сцени. Треће, НДХ је вршила геноцид српског народа и устанак је дигнут против ње – не против неких паравојних формација, већ против државе.

Тито је био у праву што је прогласио 27. јул за заједнички устанак у Хрватској и БиХ, али је пропустио суштину: да је то тада била НДХ и, што је много важније, то је био устанак против државе, те је апсурд да држава слави дан устанка против себе. То је делић истине о учешћу Хрватске у Другом светском рату и времену после тога.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Имајући у виду да су после априлског слома Краљевине Југославије 1941. године за српски народ у Павелићевој геноцидној Независној Држави Хрватској настали тешки и трагични дани, која је у току рата била под окриљем и заштитом злогласних немачких и италијанских окупатора. Срби су били окупирани, разоружани и осуђени на смрт. Народ , окупиран, разоружан и осуђен на смрт, најавио је рат хрватским усташким кољачима, који су вршили масовне покоље Срба у геноцидној Независној Држави Хрватској.
    Покољи Срба у Павелићевој Независној Држави Хрватској вршени су под немачком и италијанском окупацојом. Утицали су на формирање српског отпора њиховим савезницима хрватским усташким кољачима. Дошло је до спонтаног српског народног устанка у „турској“ и „каурској“ Крајини, где се српски народ листом дигао на ноге.

    Српски устанак од 27. Јула 1941. године изазвао страх Брозове великохрватске, фашистичко-интермаријумске, фабијанске, бундистичко-троцкистичке и бољшевичке клике, која се уплашила да се устанак у „турској“ и „каурској“ Крајини не „претвори у сасвим ‘српску ствар’…” (Види: Ђуро Станисављевић, Појава и развитак четничког покрета у Хрватској 1941-1942. године, Историја ХХ века, Зборник радова, књ. 4, Београд, 1963, стр. 45).

    У овом контексту, указали бисмо да је у „Србији“ од децембра 1980. године објављен занимљив некролог о Сими-Мими Бурсаћу под насловом „ Животни пут једног хероја“, где између осталог стоји:

    „Ове године, 22 јула, умро је у граду Милвоки у Америци, Симо Бурсаћ – Миме, како су га понајвише ословљавали. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Саве у Либертивилу. Рођен је у селу Личка Калдрма на граници Босне 3. септембра 1911 године од оца Симе и мајке Софије, који су имали осморо деце…

    У краткотрајном рату Југославије, Миме се из Далмације повлачио у Босну са својом војном јединицом. То повлачење ишло је до Гламоча, а онда су га зауставили Немци. Миме је успео да избегне заробљавање и стигне у свој Дрвар којег су Немци заузели тачно на Ускрс, да би на Ђурђевдан предали власт Талијанима који су се у јуну повукли у Далмацију, а власт предали усташама.

    Усташе су одмах отпочели свој крвави пир пљачком српске имовине, клањем Срба и присилним покатоличавањем. У то време народ, колико то може, бежи у шуме и сакупља се у збегове. У тим збеговима истиче се и почиње са организовањем устанка, учитељ Лаза Тешановић, касније прослављени четнички командант. А збегова је било на све стране шума и планина на Тромеђи Босне, Лике и Далмације. У то време свештеник из села Стрмице на Тромеђи, Момчило Ђујић, био се склонио са породицом испред усташке потере у Кистање, мали српски градић у Буковици, који је био под Талијанском окупацијом. У Кистање су стизале српске избеглице из Босне, Лике и осталих делова Далмације. Ђујић је ту основао Одбор за прихват и смештај избеглица. Али, главни је задатак био тог Одбора да набавља радио-апарате, оружје и муницију и то шаље у српске збегове на Тромеђи. Пренос тога у збегове, најуспешније су обављали Шпиро Лукић из Велике Попине (сад живи у Калифорнији) и Ђуро Крнета из Црних Потока, којег су касније комунисти због тога мучили на грозне муке и убили. Наш Миме Бурсаћ у то време био је у збегу у Оташевцу између Клековаче и Шатор планине, североисточно од Дрвара. Ту су колибе Кецмана, Дамјановића, Шобића, Трикића, родољубивих Срба. Међу њима се истиче као домаћин Пане Кецман, угледни српски трговац из Дрвара. Сви су ту већином Дрварчани. Пане је био већ и нека врста команданта тог збега. Одређивао је сталну смену патрола и заседа на цести Дрвар-Оштрељ, са задатком да мотре кретање усташа. Усташе су туда спроводиле похватане Србе на покољ и стрељање у Оштрељу или Петровцу. То је сада требало пресећи. У Дрвару је био велики број похватаних Срба које су усташе спремале за стрељање. У две заседе српских бораца, 26 јула 1941, били су, у једној заседи Бранко Богић и Милан Миљевић, а у другој Симо – Мимо Бурсаћ, Никица Кецман и Коста Дамјановић. Нешто пред залазак сунца, испред њих је налетео усташки ауто из Дрвара у којем је био домобрански бојник Конрад са посилним и шофером. Али мимо заседу нису прошли: одјекнуо је пуцањ из карабина Симе – Миме Бурсаћа а затим остали пуцњи и тресак бомба. Убијен је бојник Конрад и његов посилни, а шофер је појачао брзину аута и рањен успео да стигне до усташа на Оштрељу, где је за пар сати подлегао ранама.

    Паљба пушака и тресак бомба изнад Дрвара одјекнула је брзо широм Тромеђе у Босни, Лици и Далмацији. Симо – Миме Бурсаћ уписао је са својим саборцима, тога дана име у историју српског народа и Другог светског рата. Те исте вечери српски борци из многих збегова одлучили су да у току ноћи, пре сванућа ударе на Дрвар, да поразе усташе и ослободе Србе ту доведене на усташку клаоницу. Тако је у 4 сата изјутра 27 јула 1941 почео устанак Срба ударом на Дрвар, који је био ослобођен до подне. После подне, у победи, већ су организоване борбене јединице са народним старјешинама. Међу њима била је прва чета славног Илије Деснице, који је тог дана у борби против усташа стекао славу хероја, због чега су га касније комунисти намамили на разговор и мучки убили. Неки комунистички зликовци и лажни борци за слободу писали су да су они дигли и организовали устанак у Дрвару. Међутим, један међу њима, код којег је остао трачак савести, Никола Котле, који је био учесник устанка у Дрвару, у својим успоменама на устанак пише:

    ‘Нека ми другови опросте који другачије тврде, али ја се добро сећам како је било’, па онда каже да је главни организатор устанка био учитељ Лазо Тешановић, који је пред ноћни напад на Дрвар одржао важан родољубиви говор борцима који су напали и освојили Дрвар.

    По паду Дрвара, устаници су кренули на све стране кроз борбе против усташа. Међу њима, наш Миме, био је у одреду Илије Деснице на Оштрељу, где су често усташе наваљивале из Петровца и у сваком нападу бивали тешко поражени и одбијени. Они су јављали у своју команду да је немогуће продрети преко Оштреља јер да ‘за сваком буквом има по један ћетник са карабином’. У борбама на Оштрељу истицао се Миме и скренуо на себе пажњу старешина као храбар, мудар и весео борац. Талас устанка брзо је запљуснуо Босну, Лику и Далмацију и за месец дана Срби на Тромеђи били су слободни. А четнички борци све се више сврставали у герилске војне јединице из којих је убрзо никла славна Динарска четничка Дивизија на Тромеђи под командом Војводе Момчила Р. Ђујића, којег су четници и четничке старешине у јесен 1941 једнодушно изабрали за команданта на познатој истријској скупштини у Црним Потоцима на Тромеђи.

    Симо-Миме Бурсаћ, после убијства Илије Деснице, биће у другим борбеним јединицама Динарске дивизије, али вазда у борбеним линијама, у врликим окршајима. Вазда храбар и славан, ведар и весео, био је вољен од браће сабораца. Бивао је често у штабовима Корпуса и Дивизије и у пратњи Војводе Бране Богуновића и Војводе Момчила. За њега у ничем није било тешкоће нити нечег што би други сматрали немогућим. На крилима песме газио је из борбе у борбу. Због тога је одликован највећим војним одликовањем, Крађорђевом звездом са мачевима и унапређен у чин пешадијског наредника. Изузетно духовит, забављао је браћу саборце са својим оценама догађаја и шалом у којој је он знао да засмеје своје сабеседнике до суза. У идућем броју нашег листа објавићемо посебно низ његових шала које су јасан израз његове урођене интелигенције и ведрине духа. Био је познат и популаран у целом српском насељу у Милвоки, где се је доселио 1950 из Енглеске…“ (Види: Животни пут једног хероја, „Србија“, децембар 1980, Fruitland, Ontario, Canada).

    13
  2. Многопоштовани господин Буковић је више него заслужио да својим коментаром “ уђе “ у “ коментаре читалаца “ и ту за дуго остане…

Оставите коментар