Никос Дендиас: Ако Грчка призна Косово онда ће Србија признати Северни Кипар?

Непорецива реалност да случај Косова није ни у каквој вези са оним лажне државе кипарских Турака, сматра шеф грчке дипломатије

Никос Дендиас (Фото: Екатимирини)

Међународни суд правде и резолуције УН кажу да је Косово једно, а Кипар друго

Док Грчка испитује могућност признања Косова у склопу општих прилика на Балкану, Србија се спрема за „одмазду“, тј. на признање тзв. државе кипарских Турака. Потез из очаја или неоправданог беса, будући да је Београд пристао на готово потпуно признање Косова, ограничавајући се на протестне изјаве, упућиване притом земљама начелно непријатељски окренутим према истом, изузимајући Грчку, која је од почетка југословенске кризе 1989. имала благонаклон став према Србима – православном те стога „истоверном“ народу.

На страну емоционални приступ питању, непорецива је реалност да случај Косова није ни у каквој вези са оним лажне државе кипарских Турака. Стога је повезивање дипломатског конфронтирања поводом једног, односно другог случаја, сасвим депласиран.

Ствари је на своје место поставио министар спољних послова Никос Дендиас, одговарајући на питања да ли су подизање нивоа Канцеларије за везу са Приштином, те његова посета овом граду, кораци ка признању, те је ли потоње у складу са међународним правом.

Одговор г. Дендиаса је јасан: „Приступање Западног Балкана европској породици народа представља приоритет, имајући у виду да стабилност региона непосредно утиче и на нашу безбедност. Не желимо стварање црне рупе на нашим северним границама. Иако се наш став према статусу Косова није променио, држимо се конструктивног приступа и подржавамо дијалог Београда и Приштине.“ Напоменимо да г. Дендиас у овом случају, посредно и у „грубој скици“ назначује вероватно признање. Додаје, притом, да се став Грчке по овом питању „није променио“, не пружајући уверавања да се ни у будућности неће мењати.

Министар је нарочито напоменуо разлике у случајевима Косова и тзв. државе Турака на Кипру.

„Када је реч о легалности евентуалног признања, Међународни суд правде у Хагу је 2010. био мишљења да проглашење независности Косова није прекршило међународно право, будући да није било резултат незаконите употребе силе које је као таква забрањено од стране Савета безбедности, за разлику од проглашења независност тзв. Републике Северни Кипар 1983. године. Распадом Совјетског Савета и Југославије створено је доста нових држава. Ниједна од њих, међутим, није настала спољном инвазијом.“

Заиста, увидом у одлуку бр. 141 Међународног суда правде од 22. јула 2010. о међународно – правној усклађености проглашења независности Косова, проистиче да је начелно реч о другачијој правној ствари од оне која се тиче Кипра. Страна 40 (параграф 114) одлуке позива се на Резолуцију 1251 СБ УН (29. јун 1999.), у којој се напомиње да Савет безбедности

„потврђује свој став да се решење кипарског питања треба заснивати на јединственој држави, суверенитету, међународном субјективитету и држављанству, уз обезбеђивање независности и територијалне целовитости.“

Већ у наредном пасусу напомиње се да је случај Косова „у супротности“ са горенаведеним, имајући у виду да УН нису одлучили о коначном статусу који ће за њега важити.

Колико год да је сложен случај Косова, кретања у међународној политици показују назнаке да ће доћи до превазилажења стереотипа који су годинама доминирали политиком на Балкану. Тако се, у призми општег стања, реоријентише и политика Грчке, која је до сада свој однос према Београду темељила сходно опредељивању симпатија народа према истоверним Србима. Реч је, ипак, о односу који је од самог почетка био на корист Србији – Грчка већ деценијама безрезервно подржава Србију, али са друге стране чини се да таквог реципрочног односа нема. Изостала је подршка „истовераца“ чак и по питању Скопља. Србија је била једна од првих земаља која је признала ову земљу под лажним именом Македонија, док ми и до данас настављамо да Косово сматрамо, иако аутономним, делом Србије. Осим тога, Атина намерава да заустави даље ширење турског утицаја на Балкану, те отуда и уздржан став по питању Косова – услед чињенице да већинско албанско – муслиманско становништво (више од 90%) представља „подлогу“ даљег уплива Турске.

Александар Вучић и Реџеп Тајип Ердоган (Фото: Политика/А. Васиљевић)

Београд систематски прихвата све већи продор Турске и ширење њеног утицаја и ни на који начин исти не ограничава нити сузбија, о чему говоре трговински и други споразуми закључене у претходном периоду.

Чланак је првобитно објављен у дневном листу Естиа, 6. јул 2021.

Наслов и опрема: Стање ствари

(НСПМ, 9. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Србија није глупа да потеже питање Кипра јер ће изгубити подршку и Кипра везано за очување КиМ у оквирима Србије. Србија је после 2000. Препустила банкарски сектор Грцима као и многе државне компаније у току приватизације. Имала је Грчка корист од Србије. Но, признавање Македоније је било од виталног значаја за Југославију јер се илегални увоз током санкција одвијао преко те земље. Морала је Југославија нешто дати да би преживела те тешке године. Што се тиче Турака – у питању је затварање више фронтова који би могли да угрозе српски опоравак и саму државу. Србији треба још бар 5 година оваквог економског ритма да стане сасвим на ноге. До тада мора балансирати како зна и уме.

    6
    5

Оставите коментар