Тешко је бити Трећи Рим. Бити Царство, народ катехона, народ-катехон. Али, Руси ни не траже неку једноставну судбину. Ми желимо нешто велико – зато и јесмо велики
Александар Дугин (Фото: Геополитика.ру)
Фирентинска унија је била потписана 5. јула, 1439. године. Тај догађај је од огромног значаја за европску историју, а посебно за Русију. Ако данас нисмо свесни његовог значења, онда једноставно нисмо Руси, немамо историјску самосвест, нити корене.
Фирентинску унију је Византија закључила са католицима – под католичким условима, а то је значило капитулацију Источне цркве пред западном. Византија је то учинила уочи напада отоманским Турака. Међутим, никакве стварне помоћи католика није било.
Запад увек изда сваког и све у кључним тренуцима. Кључну ствар – чистоту вере – Грци су напустили, а на војну помоћ нису чекали. И, ето још једног аргумента, међу милион других, да се нико никада не одриче свог идентитета и да нико никада и ни због чега не верује Западу. Проклето је то место – тај хваљени Запад.
Петнаест година после тога, Константинопољ, Нови Рим је пао.
Како је Руска црква била потчињена Византијској унији, грчки архијереји су пробали да нам наметну западну цркву. Паписта Исидор је, свечано, машући крстом певајући папи, стигао у Москву. Међутим, одмах је смештен у затвор, а затим је посрамљен побегао из Русије. Наравно да је при бекству имао и помоћ – нису ухватили издајника, да не би прљали чисте руске руке.
Света Софија 1890. (Фото: Викимедија)
Тако је и почела наша аутокефалност. Византија је прво пала духовно, а онда и као царство.
Русија је тада бранила чистоту Православља и постала његово упориште. Исход је био да је Русија преузела штафету светског царства. Отуда је Москва Трећи Рим – темељ наше верске самосвести. Дубока догма руског православног идентитета. И, когод то оспори – пре или касније ће бити разобличен као скривени паписта, криптоунијат и западни агент утицаја. Или још горе – као либерал.
Одбацивање Фирентинске уније је најважнија историјска одлука Москве. Та одлука је била и решеност Руса да буду историјски субјект, који задржава непријатеља, катехон. На себе смо преузели мисију суочавања са доласком сина пропасти. Одлучили смо да, од сада, будемо средиште суочавања са непријатељем. Тај терет је тежак. Али, прихватили смо га.
Византија је пала у сваком смислу – верски и политички. Русија се уздигла – исто тако, верски и политички. Тако се и догодило предавање царства од Другог Рима – Трећем.
Од тог дана, од 5. јула 1439. године, ми смо ти, који смо. Чекали смо свој тренутак у светској историји, припремајући се још од када је Свети Књаз Владимир примио пресветло Православље. Чували смо нашу веру и у доба тешких векова монголске владавине. И, изашли из лавиринта у кључном тренутку.
Фирентински сабор, приказ у Нирнбершкој хроници из 15. века
Према логици православне традиције, када се чувар повуче из средишта, тада се руши хришћанско царство, почиње крај света и долази антихрист.
Али, северни град, Москва, и руски народ су одлучили другачије. Препречићемо му пут. Својим грудима ћемо попунити велику празнину, коју је оставила Фирентинска унија, а за њом и пад Цариграда.
И, без обзира на све ветрове и урагане, на море крви и брда телеса, ми, Руси, стојимо на истом месту где смо били у 14. веку. Последњи бранитељи рушења великог зида.
Тешко је бити Трећи Рим. Бити Царство, народ катехона, народ-катехон. Али, Руси ни не траже неку једноставну судбину. Ми желимо нешто велико – зато и јесмо велики, Руси смо.
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Волео бих да је Александар Гељевич рекао коју реч и о нама Србима у овом контексту – колико ја знам, ЈЕДИНО српски патријарх није у Фиренци потписао!
Никола у праву си! Господин Дугин је сјајан интелектуалац, човек који се слуша и коме се вјерује и управо због повезаности Срба и Руса, и значаја једних другима, требао је појаснити и понашање Срба код потписивања Фирентинске уније.
Срби и Руси су неодвојива цјелина.
Православље се у словеснке крајеве само вратило кући. Велика сеоба Словена однела је стару аријевску веру до Индије, а у Ирану се развила као зороастризам, на основу којег су Јевреји створили своју веру, а Исус донео свету вести – у чему се она разликује од истине. Тако да је хришћанство доласком у словенске крајеве затворило круг, било лако препознато и исто тако и прихваћено.
Ни мени није јасно, зашто Дугин не написа да су једио Срби одбили да оду у Фиренцу и потпишу?
Можда зато што су у ствари Срби – а не Ромеји/Грци или Римокатоличка јерес/Германи па чак ни данас Русија – насљедници Старог Рима (види: Сирмијум, римске Императоре Србе, србске владаре из Немањића који су тога били свјесни а цар Душан на томе и радио итд.).
А то објашњава и зашто смо нападани од запада и југоистока а понекад остављени сами од истока.
Можда грешим у своме виђењу да је СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА и НАРОД СРБСКИ у целини ,поодавно су два штапа на које се ослањају велика и моћна РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА и НАРОД РУСКИ а и прва међу једнакима ГРЧКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА и НАРОД ГРЧКИ.Они другог ослонца на овоме белом свету немају(не убрајам у то БОГА И СИНА БОЖИЈЕГА ГОСПДА ИСУСА ХРИСТА).Могу ли то бити БУГАРИ,РУМУНИ,ГРУЗИЈЦИ који су велики у вери ало мало географски скрајнути,ПРАВОСЛАВНИ АРАПИ ..,Ја не знам ко има други.То РУСИ и ГРЦИ знају ,али у својој гордости превиђају,па тако можда и невешто ДУГИН превиђа да СРБА није било у ФИРЕНЦИ,а ГРЦИ да су их ученици ипак превазишли .
Многи се видим питају зашто Дугин не помиње то да једино српски Патријарх није отишао. Ех зашто, зато што је управо ради тога Флорентинска унија пропала, јер ако се папи нису поклонили сви исто као да није нико. Православље опет живи па макар кроз једну помесну Цркву која се вољом Божјом опет може умножити. Ми смо били та једна Црква и то је једним делом разлог зашто оволико страдамо. Хвала Богу да су и Руси одбили али можда највећи разлог томе је срамота коју су осетили због тога што су они послали свог архијереја да учествује и он је тамо прихватио Унију, а Срби којима се држава распада дефинитивно под налетом Турака – нису. Добри су Руси и највећа православна сила али баш да су Рим не бих се сложио. Рим смо ми и наш нишлија Константин или призренац Управада-Јустинијан. Они су од поганског Рима преобразити то да се у православљу Рим призива као нешто своје. На крају слава свето родној лози Бранковић из српске свете Дренице.
Књигу о његовој четвртој парадигми још нисам прочитао, али постоје озбиљне индиције да је он криптомарксиста.
@Никола
“…колико ја знам, ЈЕДИНО српски патријарх није у Фиренци потписао!”
Да, није потписао јер на сабор није ни отишао.
Мора да се руководио стиховима из првог Псалма:
“Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи,…”
Nije Don Quixote, nego mu despot Djuradj rekao kad je ovaj hteo da ide: Kad se vratis obesicu te na najvise drvo. I tako srpski patrijarh ne ode. A ostali kad cuse da Srbi nisu poslali svog predstavnika propadose od sramote. I sad se Rusi prave Englezi i zato nas ne pominju.