Александар Тутуш: Једномислије или једноумље

Мисли са путовања кроз поробљену Европу – мотором од Ирске до Полаче код Книна  

Извор: Лична архива

Кроз поробљену Eвропу

Бијаде половина априла ове године кад је потцјењивање здравог разума вијестима о незаустављивој зарази вјероватно досегло свој врхунац. Пословично патетични тон ирских медија зачињаван је наизмијенице новостима о валу насиља и криминала, заплијењеним килограмима опијата – па је просјечном конзументу летећих и брзо смјењивих информација једини логичан излаз из закључаног стања ума и фамозно свјетло на крају тунела била само брза и неодложна вакцинација.

Колективна имунизација. Ако за колектив није касно. Оно што сам ја чекао било је мало љепше вријеме. За остало нисам марио. Март је био више зимски него прољетни и након првих кишних априлских седмица, помаљајући први блубелси по ирским шумама јавише ми да је дошло вријеме. Почео сам путовање у данима кад су медији били препуни свих могућих видова обесхрабривања кретања и путовања. Забране и казне, редовни извјештаји о броју оних којима су изречене новчане па и затворске казне због путовања у покушају. Обавезни хотелски карантин по цијени од 1875 евра по особи за све који долазе из укупно 76 земаља… У Ирској, земљи Гиниса, у којој пабови не раде већ дуже од годину дана, у земљи из које су младићи за своју ствар били спремни скокнути до Њемачке или неке друге земље у Европи и кокнути пар британских војника, у којој је Кјубрик морао прекинути снимање Бeри Линдона 1975. јер је примио озбиљне претње због представе понижене Ирске под војницима Уједињеног Краљевства. Ирце као ни Србе нико није до краја припитомио, ни сломио. До сада.

Пред укрцавање на брод ирске компаније (Извор: Лична архива)

На пут сам кренуо мотоциклом 14. априла. Стотињак километара до луке у Даблину, затим бродом до Шербура у Француској, а онда планиран прелазак преко цијеле државе, затим Алпе, тачније кроз тунел подно Мон Блана улазак у Италију, потом Словенија и на крају моје село под Динаром у Хрватској.

На Полачу код Книна сам стигао 17. априла око десет сати навече. Прва полицијска контрола била је на хрватској граници, гдје су ми граничари пожељели добродошлицу тако што су мој ПЦР тест стар више од четири дана прихватили као ваљан. Од свег медијског застрашивања и одвраћања од пута видио сам само незабораван залазак над Атлантиком, предивна и непрегледна поља са жутим цвјетовима по француским низијама, незапамћену сњежну олују кроз коју се пробих својим Стромом у Алпама и још безброј пустих улица стотине безимених и дивних градова кроз које сам прошао. Градова пуних уплашених људи који су повјеровали и не мрдају из својих рупица.

Залазак сунца над Атлантиком (Извор: Лична архива)

Шта је Хрватска бирала

Ово прољеће у Хрватској одржавали су се локални избори. Донијели су већа или мања изненађења, побједе независних листа у највећим изборним јединицама, па и у Загребу али не и промјене у битним одликама политичког живота у Хрватској. На унутрашњем плану мјењају се обнашатељи функција и дужности, али хрватско друштво је по питању државне и националне стратегије веома хомогено. Кад бисмо упоређивали тај политички организам са српским, паралела не постоји зато јер је српско друштво по техничким питањима вршења власти непомично у одољевању системским промјенама, дакле хомогено тамо гдје не треба, а по питању заједничких, националних интереса оно је разуђено и покидано, неупућено у сопствену будућност вољом једног човјека.

Александар Тутуш у Ирској, пред полазак на пут (Фото: Лична архива)

Улога српске мањине на одржаним изборима није много запажена. Срби у Хрватској бирали су давно. Можда још 28. фебруара 1989, кад су на митингу у Книну давали подршку Милошевићу у његовим кадровским чисткама. Питам се данас, кад би Срба у Книну било, коме би дали подршку гледајући према Београду – Балавом или Слинавом? Наравно, питање је тек реторичко, а и познати смо као народ који крупне историјске лекције веома слабо савладава.

Данас, хрватска службена хисториографија наводи датум поменутог митинга као важан датум пројављивања „великосрпског национализма“. У вријеме док је наводно још увелике трајала хрватска шутња. Неких осам мјесеци прије оснивања ХДЗ-а. Да су дешавања на том митингу била све само не великосрпска остаје за неке палимпсесте заборављене или забрањене историје.

Кретање је иницијација. Путовао сам са собом и својим мислима. Самоћа на мотору је посебна, умножена захтјевима тијелу и духу и то је можда најузбудљивија самоћа. Никако не осамљеност.

Негде у Француској (Извор: Лична архива)

Јединство Цркве

Рече неко да је тешко одредити да ли су данашње стање у Српској Православној Цркви одредили епископи и духовна дјеца блаженопочившег митрополита Амфилохија или епископа бачког Иринеја. Први пловећи слободно у очинској Ђедовој ширини а други строго сљедећи једну другачију концепцију, засновану мање на борби за вјеру а више на борби за реалну, опипљиву власт и утјецај.

Из честих изјава са различитих страна, нарочито након овогодишњег Сабора из уста црквених отаца допиру изјаве о јединству Цркве. Да ли је то једномислије или једноумље, још није сасвим јасно. Помињање јединства не мора бити само flatus vocis, то може бити и молитва кад је изговарају они који то јединство заиста прижељкују. У метежу саопштења и подметачина након протеклог Сабора није било побједника. Извила се изнад свих тих ништавних редова најмљених савјести и књишких мољаца та ријеч – Јединство Цркве.

Извор: Лична архива

Хоће ли ријеч Јединство постати, или је већ постала параван, празан звук, обесмишљен од понављања као друге узвишене ријечи, као ријечи завјет, слобода, вјера, Косово?

Да ли је она пак постала нека врсте политичке облигације међу члановима Цркве?

Да ли је и Црква коначно, постала једнопартијска, као и држава? Не дао Господ! Док народ онако чека своје владике као у Црној Гори, заиста пројављује се Једномислије, не партијско Једноумље. Пројављује се стварно Јединство народне воље са одлукама Светог Архијерејског Сабора. Спонтаност, искреност у науму, љубав – воде нас још путевима које не видимо али наслућујемо срцем.



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Aleksandre, uživao sam dok sam čitao ovaj Vaš tekst. Fotografije su divne. Iskreno, zavidim Vam! Ima li išta ljepše nego putovati na motociklu i kako odlično rekoste „samoća na motoru je najuzbudljivija samoća. Nikako ne osamljenost“ Bilo bi lijepo da jednim tekstom malo više opišete putovanje…Oduševljen sam kako jedan čovjek sjedne na svoj Suzuki i krene iz Irske preko cijele Evrope da bi došao do svog sela…Fantastično!

    24

Оставите коментар