На насловној страни „Вечерњих новости“ бивши агент ЦИА препоручује припајање КиМ Великој Албанији

Једини прави начин за решавање овог питања је путем компатибилних, етнички заснованих, држава, казао професор и бивши званичник ЦИА Стивен Мајер

Стивен Мајер

О извиканом нон пејперу се разговара већ неколико недеља. Ко га је написао? Колико је важан? Да ли уопште постоји? Да ли сугерише истински пут напред за Балкан?

Иако је нон пејпер, или барем његов сажетак, у оптицају већ неко време, његов пуни утицај тек почиње. Он је помогао да отвори – и легитимизује – расправу, и разматрање теме која је до сада била табу. Конкретно, о питању промена граница на Балкану и мирног растављања Босне сада се озбиљно дебатује.

Такве расправе могу да оборе лажни наратив западне – посебно америчке – визије о томе како треба организовати Балкан. У ствари, још од Дејтонског споразума 1995, западни политичари инсистирају да Балканско полуострво мора да буде организовано као да је вазал Европе и САД, а не као да су људи на њему зрели, интелигентни, независни актери. „Нон пејпер“ може деловати као покретач изградње политичких заједница у складу са етничком стварношћу. За западне силе, етнички изграђене државе не само да крше западне стандарде да модерна демократска држава мора бити мултиетничка, већ да је етничка држава неморална. Документ је дао легитимитет идеји да су за Балкан, бар у овом тренутку, етнички изграђене државе рационалне и да служе интересима грађана балканских земаља.

Насловна страна ‘Вечерњих новости’ 1. 6. 2021.

Могућа су само три исхода расправе о будућности Балкана. Прво, лидери региона могли би да закључе да ће задржати status quo. Односно, они не би направили значајне промене у политичким конфигурацијама које сада постоје. To решење би потврдило западну перспективу политичкe будућности Балкана. Али, то би такође гарантовало политичку и економску стагнацију. То би учврстило исте прекограничне антагонизме који већ постоје. Овај избор не би служио ничијим интересима. Други закључак расправа о будућности могао би да резултира даљом централизацијом. У практичном смислу, ова одлука утицала би на Босну и Косово више него на друге политичке заједнице. И вероватно не би захтевала промену граница. Али, већа централизација не би служила ничијим интересима, а готово сигурно би погоршала етничко ривалство и могла да подстакне етничко насиље. Трећи исход „дискусија“ могао би да буде „распад“. За Балкан би овај избор значио решења које су предлагали „нон пејпери“ – етнички изграђене државе и етички релевантне границе. То би задовољило савремену жељу за животом у етничким политичким заједницама, а не би спречило економске, безбедносне и политичке споразуме, већ би их, у ствари, олакшало.

Питања од унутрашњег и спољног значаја за Балкан утичу на расправу. Унутрашњим питањима доминирају етничка припадност и историјско памћење. Етничка припадност је и даље најважнија карактеристика која дефинише Балкан. Она је уско повезана са историјом региона и, као што је једном рекао Винстон Черчил, „Балкан је створио више историје него што може да потроши“. Постоје три подручја у којима су се етничка припадност и историја спојили у тренутној конфигурацији држава истичући колико контрапродуктивне могу бити мултиетничке државе у изградњи здравих, просперитетних политичких заједница.

Фото: Политика архив

Прво је сложена ситуација која обухвата Албанију, Косово и Србију. Косово је ослонац овог тространог питања. Два најважнија питања су статус Косова, укључујући односе са Србијом, и релације између Косова и Албаније. Нема сумње да је Косово централно за историју Србије, укључујући Косово поље, верски значај за српско православље и Србе који живе у „џеповима“ на неколико места на Косову, од којих је најистакнутији на северу. Током последњих пет година српско становништво је нагло опало. Али, Косово је такође критично за историју и самосвојност косовских Албанаца који имају убедљиво највећи проценат становништва. Иако су криминал и корупција распрострањени на Косову, косовски Албанци су одлучни да задрже своју независну државу. Сходно томе, сваки покушај Србије да поврати цело Косово довео би до рата и интервенције спољних (западних) сила.

Кључно је да се питање Албаније – Косова – Србије реши на миран начин. Без мирног решавања овог питања, регион ће и даље стагнирати, док кључа етничко непријатељство. Једини прави начин за решавање овог питања је путем компатибилних, етнички заснованих, држава које преговарају о нагодби заснованој на споразумима о самоопредељењу и узајамном ненападању.

Једном када се успостави ова врста оквира, било би могуће успоставити ближе економске и безбедносне аранжмане. Самоопредељење у овом контексту вероватно значи преговарање о нагодби која омогућава независно Косово јужно од реке Ибар и предвиђа право Албаније и Косова да се мирно уједине као једна земља. Косово и Албанија већ деле неколико дипломатских мисија и око 140 билатералних споразума. Штавише, избор Вљосе Османи Садрије, уз избор Аљбина Куртија за премијера и председника парламента из исте странке, практично гарантује гласање о уједињењу Албаније и Косова. То неће представљати претњу Србији, која је војно и економски много јача од уједињене Албаније и Косова. Решавање овог питања такође мора да гарантује да Србија може да прошири суверенитет над делом Косова северно од реке Ибар.

О питању Албаније – Косова – Србије требало би разговарати и договорити се што је пре могуће, пре него што дијалог Београда и Приштине, који спонзорише ЕУ, подрије споразуме корисне свим трима странама. Ако се овај дијалог закључи коначним споразумом, отвориће се статус кандидата за ЕУ за Косово, чиме ће се поништити сваки подстицај за Приштину да пристане на свеобухватан споразум између три стране. Такође, договорен закључак дијалога наставиће да подрива суверенитет Србије – баш као што су то чинили Бриселски процес и Ахтисаријев план – јер су се ови подухвати бавили десетинама мањих питања која су хиљаду пута умањила суверенитет Србије.

Фото: Висар Криезиу/АП Фото

Друго је дуготрајно питање Босне (БиХ). Чак и више од питања Албанија – Косово – Србија, Босна је директан резултат западне неспособности и ароганције. То је, у ствари, „држава“ коју нико у региону није желео. Постојање Босне, барем у њеном садашњем облику, директан је резултат мешања и притиска Запада. Чак и сада Вашингтон није вољан да напусти 26 година дугу неуспелу политику која је довела до пропадања економије, запањујуће незапослености, корупције, егзодуса младих и ослабљеног политичког система. Етничка рационализација пружа прилику за успостављање етничких политичких заједница које би вероватно могле да функционишу ефикасније и мирније од осакаћене „државе“.

Примена етничке логике у Босни садржана је у захтеву за напуштањем институција које су западне силе наметнуле пре 26 година. Организације као што су Савет за имплементацију мира, високи представник и бонска овлашћења одавно су надживеле било какву корисност коју су имале пре више од 20 година. Одбацујући ове бескорисне институције Народна скупштина Републике Српске одбила је захтев актуелног високог представника да опозове одликовања која су додељена осуђеним ратним злочинцима. Народна скупштина је даље одлучила да високи представник ни у једној ситуацији не може имати већа овлашћења од РС. Ово је корак у добром смеру, јер разјашњава право националне заједнице да се отворено и у потпуности изрази као независна целина.

Балкански лидери разумеју, бар донекле, да ЕУ пати од унутрашње дезинтеграције и слабости које су погоршане ренационализацијом политике у Европи. Истовремено, економски диспаритет између северне и јужне Европе расте. Да ли је чланство у ЕУ добра ствар за Балкан, несумњиво је отворено питање. Али, већина балканских лидера мисли да јесте, па ће се захтеви наставити, иако можда нестално.

Иронично, ЕУ није много реаговала на „нон пејпере“, осим да би поново потврдила циљ коначног укључивања Балкана у ЕУ. Међутим, било је одређених реакција појединих европских земаља које, ако се не саосећају у потпуности, бар их разумеју и прихватају. У ствари, вероватно је да ће ЕУ прихватити било какав аранжман на Балкану који се може мирно решити. Ово би требало да буде позитиван знак за балканске лидере да наставе са изградњом земаља заснованих на етничкој припадности. Ако се то може успешно урадити, то би требало да реши многа нерешена питања, уклањањем етничке димензије као спорне тачке.

Фото: Дојче веле

Међутим, неки лидери у Европи и на Балкану опасност виде у промени граница. На пример, председник Северне Македоније Стево Пендаровски предвиђа “крвопролиће” ако се промене границе. Овај страх понављају Валентин Инцко, високи представник и други. Али рат не мора да буде реакција. Од распада СССР имали смо неколико примера земаља у Европи које су мирно мењале границе и нема разлога да се исти принцип не може применити на Балкан. Немачка је била мирно уједињена, Чехословачка се мирно поделила на две државе, а Русија је мирно изгубила неколико својих република. Да, Румунија и Југославија су виделе насиље и рат, али то не мора да буде узор данас, ако постоји обавеза да се то питање реши мирним путем.

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 1. 6. 2021)

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Вечерње Новости су постале „жута штампа“.

Оставите коментар