Александар Тутуш: Сатник се вратио

Надвојводи уништења треба једино што још имамо. Ваздух који дишемо, воду коју пијемо, земља којом ходамо

Александар Тутуш

Неко је испричао причу о свом ђеду, други је из прикрајка слушао, пренио казивање трећем који је ту приповјест записао и добро је кад се тако деси, јер изговорене ријечи лете а записано остаје.

Предање с којим ћу почети, засновано је на истинитом догађају и личном искуству главног судионика ове приче Гаврила Перовића и каже да је у ноћи уочи Преображења 1914. послије скоро четири дана тешких борби на планини Цер аустроугарска војска потиснута према Дрини, преко које су и упали у Србију. У зору се наш јунак нашао на обронцима планине на којој је извојевана прва савезничка побједа над силама Осовине. Ослушкујући звуке који су мјењали боју из ноћних у јутарње, исцрпљен и опасно истурен према непријатељу који се повлачио према Дрини спасавајући главу, Гаврило налијеће на тројицу Хрвата, официра, који су се на тренутак зауставили у повлачењу. Овај животни случај из историје Срба даље открива како храбри Гаврило слуша на разумљивом језику из уста злочинаца о непочинствима која су протеклих ноћи урадили на недужним цивилима на које су наишли. Дубоко дирнут спремношћу на зло братског непријатеља, Гаврило искаче из свог привременог заклона и заробљава аустроугарске официре Хрвате и њихове коње.

Аустроугарски војници играју карте у заклону у Галицији

Да, приповјест би се могла наставити и у смјеру раскринкавања и разабирања злочина геноцидних размјера над српским народом Мачве и Подриња, али и у осталим крајевима Србије који су прећуткивани након стварања заједничке државе Јужних Словена 1918. Након Другог Свјетског рата, о том систематском уништавању говорило се још мање, а заправо концентрациони логори као Иконе страдања и мучеништва Срба били су наставак започетог пројекта из Великог рата. Казивање остаје пак у границама личног искуства војника Перовића – његово искуство  истовремено је и искуство цијелог народа – који  прихвативши позив за војно активирање  након Великог рата, у армијском гарнизону набаса опет на официра Хрвата којег је заробио на падинама Цера, овог пута среће га не као непријатеља него као свог – претпостављеног.

Надам се да ми читалац неће замјерити на помињању овог одломка под називом Преображење 1914. из мог романа Молитва под морем (Бернар, 2019), али ова дубока нелогичност и опчињеност сопственим крвником с којим се након што нас је клао и прогањао склапамо савезе и правимо државе (постоји феномен под називом Штокхолмски синдром али ни прилично тако комплексан као у српском случају) тако неодољиво подсјећа на један савремени и једнако важан тренутак за опстанак васцјелог народа, који се као поновљена историја догађа и то ни мање ни више, него опет, баш на – Дрини.

Цер (Фото: Викимедија)

Да будем прецизнији, заробљени сатник опет је у игри, прерушен и његова  присутност  је препознатљива иако ове прилике нема уједињавања и нове Југославије. И да отклонимо сваку сумњу, не напада аустријска царевина, ни Хрвати из те исте царевине, непријатељ је похлепа у чије име се неовлаштено даје нешто што припада свима.  А маскирани сатник се вратио не у неки провинцијски гарнизон него на чело државе. Уједињавати смо се могли док смо имали шта уложити, а улог нам је у односу на остале увијек био највећи – сад се спремамо да као раскућени коцкар од себе гурнемо и посљедњи динар, већ унапријед носећи у себи осјећај потпуне пропасти и безнађа.

Прије сто седам година, кад је Поћорек прешао Дрину, свијет је сасвим другачије изгледао. Још није почела серијска производња аутомобила а Емирати и Саудијска Арабија, Кувајт били су само пјешчано море. Тек је требало открити стратегијску важност нафте, како су се откривала  налазишта црног злата ницале су зелене оазе гдје се зеленило никад није. Облакодери благостања и богатства у срцу пустиња расли су десетинама година, а фосилно гориво и његова распрострањеност постали су топоними стандарда, још чешће узроци ратова и освајања те темељи агресивних стратегија највећег војног савеза.

Акумулатори базирани на литијуму у Дајмлеровој фабрици (Фото: Јенс Мејер/АП фото)

И та ера нафте, мада је боље имати је него немати – поче да пролази. Агенда Новог свјетског поретка каже да ће се за највише петнаест година производити само електрични аутомобили покретани литијумским батеријама, а  крајем прошле године већ у се успјешно извели летови на синтетичко гориво.

Не улазећи у детаље промјена које свједочимо, а које су суштинске и потпуне и тичу се прије свега основних људских права (опростите што користим у плуралу ријеч право, јер као и слобода и истина та ријеч би требала бити кориштена увијек у једнини као singular tantum) те су врсте погонских горива тек споредна питања и проблеми, иако са замјеном погонског горива на посебан начин се мјењају стратегије и технике утјецаја. Но на волшебан и судбински начин како то неријетко бива, мала Србија се послије више од вијека опет нашла неком на путу.

Оно што је Србија прошла и издржала након што је Поћорек провалио преко Дрине доказ је историчности и државотворности. Данас је опет непријатељ на Дрини. Рио Тинто. Надвојвода уништавања творевине. И не требају нам бројеви и постоци. Не требају нам елаборати професора без части, увјеравања и обећања политичара без образа и морала. Сатник се вратио. А надвојводи уништења треба једино што још имамо. Ваздух који дишемо, воду коју пијемо, земља којом ходамо.

Некад су ратови почињали званичним објавама. Након тога објаве су изашле из моде, те су зоре првих ратних дана умјесто сунца осјвјетљавале бомбе док су дјеца у постељама још  спавала, расла и умирала. Све одједном. Данас ратови почињу лажима, забранама и ограничењима. Да ли је ово рат људи против машина, вируса или рат људи против самих себе, нешто попут аутоимуне болести цијелог човјечанства. Какав год да је, у овом рату који у велико траје, петнаестодневна војна обука бившег министра одбране не значи ништа осим ако неће као и будућа војска Србије чувати загађујућа кинеска постројења или неки Рио Тинто од сопственог народа који ако се не одупре, неће имати шта да дише и пије.

Протест испред седишта компаније Рио Тинто у Београду (Фото: Иницијатива покрени промени)

Да, какав год био овај рат који траје несмањеном жестином,  новој агенди треба литијум којег у одређеним количинама и спојевима има у Србији. Не треба се превише, рекох бавити бројевима јер они прелазе границе које наше ријеке и тло уопште могу издржати, а ум схватити. Било какво допуштење  активности Риа Тинта значи наш нестанак. Једном смо прешли преко албанских планина, заправо нестали са својих огњишта и васкрсли милошћу Божјом. Васкрсење бијаше награда за невиђену храброст и пожртвовање српског рода. Ако се данас у невидљивом а најразорнијем рату икад вођеном не поставимо као неко ко је научио нешто из свих стратишта и мучилишта, ако не покажемо храброст и снагу, изгубићемо све у овој историјској етапи… Неће нас бити.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , ,

2 replies

  1. Full Moon in Drina

    Full moon in Drina.
    What a bath! Have a look!
    A tear in your eye,
    After a thunderstruck.

    Broken bridges, smashed apart.
    Reaching context, I do listen to my heart.
    My heart is with you,
    You are in my heart.

    Madness, passion, bare feet…
    A free eagle flies through my dreams.
    Devil´s fishing in an empty street:
    Come on baby, come to me!

    Momcilo

    24
    36
  2. Bas tako gospodine Tutus. Sve vreme pratim sta se dogadja i ne mogu se odvojiti utisku da je ovo najava rata za unistenje Srpstva. Po ko zna koji put pitanje je isto, opstati ili propasti. Vrlo je simbolicna ta lokacija. Sile mraka napreduju, odupreti se mora po svaku cenu.

    38
    10

Оставите коментар