Владимир Ћоровић: Мађарска катастрофа на Косову пољу

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи

Приказ Јаноша Хуњадија из Угарске хронике, 15. век (Фото: Викимедија)

Најкрупнији догађај у балканској историји овог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака. Мађари су хтели на сваки начин поправити недаће пораза код Варне и још једном, у великој офанзиви, истргнути Турцима иницијативу. Извесни хришћански владари још нису напуштали мисао, да се настави недавна хришћанска коалиција против Турака и да се, по могућности, и прошири.

Деспот Константин Драгаш из Пелопонеза настојао је живо, да оспособи Грке за борбу. Одржавао је везе и са деспотом Ђурђем и да се што више приближе удао је у зиму 1446. своју синовицу Јелену, кћер деспота Томе, за најмлађег деспотова сина Лазара. Сватови су ишли преко Дубровника. Један њихов спор са једним дубровачким заповедником лађе, која је превозила сватове, оставио је трага и у нашој епској народној поезији, само што се у песми тај спор пренео на деспота Ђурђа лично и проширио се у сукоб са самим Дубровником. Нарочито су оживеле наде на обнову хришћанског савеза откад Јанко Хуњади, од јуна 1446, постаде гувернер мађарске краљевине. Он је био и сувише познат као огорчени противник Турака и као хришћански витез борац који је поставио као циљ живота да се носи с њима. Али, и поред све опасности, која је очевидно претила од Турака, стари савез није могао да се обнови. Сам папа Никола V желео је, да Угарска, пре нових авантура, среди своје односе са немачким царем Фридрихом III; Млеци су имали неприлика не само у Зети и Албанији него и у северној Италији. Да би постигли што желе они су чак улазили у везе с Турцима, као примера ради у Скендербеговом случају, и нису били поуздан друг за нове и опасне коалиције. Није се одазвао ни Алфонс V. Природна је ствар, да се под таквим условима није хтео да излаже ни деспот Ђурађ. У толико пре, што је имао несвршених послова и у Босни и у Зети. Једини који беше спреман да се придружи Хуњадију био је Скендер-бег.

Битка код Варне 1444, илустрација из Пољске хронике (1564)

Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог „ризничког челника“, т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.

Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље, 1429. година

Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у народу се и до данас одржала узречица: „Страдао као Јанко на Косову“.

Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни део бежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло определити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду. У далматинској епици остало је о том неколико трагова. Једна бугарштица назива чак деспота „невјером“ и даје на уста Хуњадијеве жене овакав прекор на његов рачун:

Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,
Који га је у потреби доста пута помиловао,
А он њега помилова тамницом од Смедерева.

Има поузданих података, да је то већ остарели деспот учинио под туђом сугестијом. Као виновници помињу се Соркочевић и његов земљак Дамјан Ђорђић. Сам Хуњади тужио се Републици, „да су та двојица подјаривали зле намере између њега и деспота, из чега су произашле најгоре последице и у самој бици косовској и у Хуњадијеву заробљењу“.

Смедеревска тврђава (Фото: Небојша Јанковић)

На глас о том састаше се одмах, крајем новембра, угарски сталежи у Петроварадину, да већају како да ослободе Хуњадија. Двојица њихових изасланика, после дужих преговора, склопише у Смедереву уговор са овим главним тачкама: 1) да се забораве сва стара непријатељства, 2) да се Угарска обавеже помагати Србију против непријатеља, 3) да у будуће мађарска војска неће пролазити Србијом сем по позиву, односно Србима у помоћ, 4) за учињене штете Хуњади ће платити 100.000 дуката, и 5) да се деспоту врате сви његови поседи у Угарској сем оних, које ће као мираз добити деспотова унука Јелисавета, јединица грофа Урлиха Цељског, која би се имала удати за једног Хуњадијева сина. Тај будући зет остао би као таоц код деспота све док његов отац не изврши примљене обавезе. После тог уговора пуштен је Хуњади на слободу и на сам Бадњи Дан стигао је у Сегедин, где су били на окупу забринути мађарски великаши.
Дубровачкој Републици, као мађарском вазалу, било је веома непријатно држање Соркочевићево. Она је, с тога, да умири Мађаре, издала наредбу којом забрањује свима својим грађанима, да од 1450. год., за три године унапред, ниједан од њих не сме ићи у мисијама туђих владара, нити се придружити ма којој војсци изван деспотовине. Та мера је била рђаво примљена у Смедереву и деспот је, као одговор на њу, повисио царине дубровачким трговцима по својим рударским местима и опозвао многе своје повластице дубровачкој трговини. Соркочевића је задржао и даље и употребљавао га за поверљиве дипломатске мисије. Да покаже колико је полагао на њега дао је чак у зидине Смедерева урезати његов грб.

Владимир Ћоровић, Историја Срба (Пројекат Растко)

Наслов и приређивање: Мирослав Здравковић



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

Оставите коментар