Милован Шавија: О Сократу, Диогену и Бранку

Што се слобода тиче и ту се показало да ова нова времена нису много другачија од оних старих

Жан-Леон Жером, Диоген у бурету, 1860. (Фото: Викимедија)

Ова модерна времена испуњена су чудним догађањима које понекад није лако разумети, али и пратити јер се смењују великом брзином, много већом, како се чини, него у ближој а поготову даљој прошлости. Они прилично изненађени и радознали савременици тог доба покушавају баш у тој истој прошлости пронаћи кључ за разумевање тих не само чудних, него и, како се некима од њих чини, злослутно опасних догађања. Јер, у прошлости је обично започињало оно од чега је састављена садашњост и што ће се продужавати у будућност. Али су се у њој знали одигравати и они закулисни чинови добро скривени од очију јавности који су на суптилан начин утицали на оно што ће се касније дешавати, одређујући тако судбине будућих генерација.

Међутим, прошлост је могла на још један начин да утиче на будућност, а то је кроз уметничко стваралаштво, поготову путем писане речи, то јест књижевности. Аутори књижевних дела су својом такозваном фикцијом знали понекад да итекако утичу на стварност, или барем на начин како би се она могла тумачити и интерпретирати. Својим аналитичким способностима откривали би оне њене димензије невидљиве голим оком заслепљеним баналном свакодневницом испуњеном тривијалностима живота. Али се дешавало да су неки од њих својом видовитошћу чак успевали да предвиде или барем наговесте како би та стварност могла да изгледа у далекој будућности. Наравно да су се такве визије већини њихових савременика на први поглед чиниле неразумљивим и углавном служиле као добро штиво за забаву и убијање доколице, те да је требало да прође много времена да би се схватила њихова далековидост.

Врли нови свет Олдоса Хакслија

Свакако да су Олдус Хаксли са својим Храбрим новим светом и Џорџ Орвел са 1984. најпознатији од тих књижевних визионара. Они се данас све чешће помињу док се они најинтригантнији делови из њихових књига цитирају у покушају да се објасни све оно што се на светској позорници тренутно догађа, а што тако неодољиво подсећа на њихову књижевну фикцију писану пре скоро једног века. Поред те двојице великана новоустоличеног жанра дистопијске фантастике било је наравно још мајстора писане речи који су с времена на време покушавали да на књижевни начин укажу на неке девијантне појаве у људском друштву те тако скрену пажњу на њихову могућу штетност. У тим покушајима би понекад неком од њих пало на памет да на суптилан и ироничан начин скрене пажњу својих савременика на неке појаве које већини од њих нису изгледале тако злоћудне, а чију праву димензију ће тек много година касније успети да докуче они мало виспренији припадници неке од будућих генерација.

За једног од таквих би се могао сматрати и Бранко Ћопић, књижевник заиста раскошног талента за којег се слободно може тврдити да је својим обимним и жанровски свеобухватним стваралаштвом на један ретко оригиналан начин обележио преломну епоху у историји народа којем је припадао. Он је ту епоху готово сликарски речима представио на огромном књижевном муралу, истовремено је суптилно сецирајући оштрицом свог критичког умећа обилато се помажући хумором и сатиром због којих ће бити прогнан из комунистичке елите којој је и сам припадао, али захваљујући којима ће оне поменуте будуће генерације нашавши се у сличним околностима наслутити шта је на први поглед наивни Бранко заиста хтео да каже.

Годишња скупштина ловачког друштва „Први погодак”.

У једној од својих бесмртних прича, како ће се касније показати, Бранко је у најситније детаље описао годишњу скупштину и изборе за чланове новог руководства ловачког друштва „Први погодак”. Била су то она славна послератна социјалистичка времена почетка изградње новог демократског друштва. Сходно строгим централистичким принципима на којима је тај нови вид народне демократије почивао све је било под па између осталог и ловачка друштва.

Бранко Ћопић (Фото: Ризница српска)

Ловачка друштва су се у то време, као уосталом на сличан начин и сви сегменти социјалистичке заједнице, било привредни, било непривредни, састојала од оног руководећег језгра сачињеног од истакнутих чланова партије и осталих које је то језгро требало контролисати да не скрену са правог, у ствари јединог пута. Чланови тог језгра у ловачким друштвима, или ловци другови како их је Бранко у тој причи назвао, су се углавном бавили контролом, док су у лов ишли по партијском задатку вешто глумећи, попут њиховог вође, да их лов заиста интересује. С друге стране они остали чланови, или прости ловци, истински су уживали у лову, док за партију и идеологију нису баш превише марили.

Као што се може наслутити око избора нове управе бринули су се искључиво ловци другови. Процедура је била једноставна и сасвим у складу са новоуспостављеним демократским принципима. Стара управа је изабрала десетак поверљивих чланова, углавном другова, који ће се распоредити по сали и током изборног процеса онако „спонтано” предлагати чланове нове управе. Сваки предложени члан који ће на питање председавајућег да ли се прихвата бити једногласно изабран акламацијом од стране свих присутних уз громогласно: „Прима се!” Јер, треба нагласити да је било општепознато и прећутно прихваћено од свих чланова, укључујући и оне просте ловце, да је нова управа унапред била одређена од стране партијског комитета, те да стога никоме није падало на памет да се успротиви избору било ког предложеног.

Међутим, негде око средине избора из последњег реда јави се некакав кочоперни чичица: „Ја предлажем друга Сократа због његове дугогодишње ловачке активности!” После тога у читавој сали је завладала забуна јер нико није познавао друга Сократа. Али преовладало је уверење да се вероватно ради о неком одговорном другу за чији избор је дошла директива одозго. Чак је и председавајући био затечен јер ни он није познавао друга Сократа, нити је Сократ био предвиђен за члана управе. Али је помисливши да се ради о ненајављеној директиви одозго слегнувши раменима упитао: „Прима ли се друг Сократ?”, након чега је по већ уходаном аутоматизму читавом салом одјекнуло громогласно и једногласно: „Прима!!!”

И тако су се након што је још неколико предложених кандидата једногласно изабраних избори примакли крају. Остало је само да председник позове новоизабране чланове управе да заузму своја места за председавајућим столом. Уз буран аплауз чланови су кренули према дугачком столу председништва. Последњи им се придружио онај чичица из задњег реда водећи за собом једно псето. Када га је угледао бивши председник је повикао: „Еј, куда ти с тим џукцем?!” Чичица му је поносно објаснио да је то нови члан управе, онај друг Сократ и да је он чувени ловачки кер.

Фото: Викимедија

Неки од присутних су се гласно побунили питајући откуд псето може бити члан управе. Чичица им је одговорио да су га они једногласно изабрали, подсетивши их да је он предложио друга Сократа и да га је цела сала прихватила без иједног гласа против. Потом су неки почели одобравати говорећи да чича има право, пошто су раније требали да провере ко је Сократ. Поред тога што су неки викали како може псето у управу чичица је био упоран тврдећи да је друг Сократ изабран слободним демократским путем.

Мишљења су била подељена, али је чини се на крају ипак превагнуло колективно уверење да иза Сократа мора да стоји нека виша сила, и да се сигурно ради о конспирацији, јер ко зна ко је друг Сократ и ко га је послао. У том тренутку чак неки повикаше: „Живио друг Сократ!” И тако је друг Сократ постао члан управе ловачког друштва, а пошто се није знало ко га је послао сви су се према њему пажљиво опходили, мазили га и одобравали му. А причало се касније да је на седницама управе друг Сократ давао умесне и конструктивне предлоге.

Била је то укратко препричана приповетка Избор друга Сократа, коју је Бранко Ћопић написао и објавио далеке 1954. године.

Епилог

Уколико би се покушала успоставити нека веза између Бранкове књижевне фикције којом је на пародијски начин одсликао политичку и друштвену стварност једне од варијанти тадашњег тоталитаризма са савременом стварношћу онда би се то могло учинити кроз две равни. На првој се тадашња такозвана тоталитарна стварност може учинити веома сличном данашњој такозваној демократској чију главну карактеришу чине разне врсте слобода за које би се могло са пуним правим закључити да су и оне у ствари такозване. Јер, данашња демократија већ одавно функционише на веома сличном принципу као ондашња. Кандидати за скупштине, парламенте, чланове влада и руководећа тела разних организација, као што је некоћ било ловачко друштво Први погодак, одређују се у централним комитетима или њима подређеним поткомитетима. На такозваним изборима се то само потврди, с тим да се данас за то користе много перфидније и софистицираније методе него што је то било у она времена која је Бранко овековечио у својој причи.

Што се слобода тиче и ту се показало да ова нова времена нису много другачија од оних старих. Слободе су онда и сада биле загарантоване уставима и законима, али само на папиру, док су се у стварности кршиле и још се крше кад год то онима из централног комитета падне на памет. С тим да треба напоменути да се данас слободе крше на још драстичнији начин него што се то некада чинило. Данас је огромној већини становништва ускраћена чак и слобода удисања чистог зрака, што је колико је познато кроз читаву историју човечанства било увек поштовано. А што се компетентности предложених кандидата и изабраних извршилаца тиче и ту постоји она суптилна паралела. Као што се у она социјалистичка времена могло десити да псето буде изабрано у управни одбор, тако се и у ова модерна времена у парламенте, владе и управне одборе бирају чак и особе чији су интелектуални, а поготову морални квалитети чак далеко испод псећих. Јер, како рече Бранко, друг Сократ је знао на седницама давати умесне и конструктивне предлоге.

Диоген тражи човека (Фото: Викимедија)

Користећи ону другу раван комуникације између та два не тако међусобно удаљена времена савременици овог модерног би из Бранкове приче пажљивом анализом могли извући итекако корисно наравоученије. С обзиром да се ловачки пас Сократ показао чак и веома корисним чланом управног одбора данашњи бирачи би користећи лукавство, као што је то чинио онај чичица, могли у парламенте, разна руководећа тела и кризне штабове прогурати понеко псето, или чак више њих, који би сигурно много боље заступали њихове интересе и можда успели да спрече онако нечувено кршење, па и потпуно укидање људских слобода. Наравно да то не би били они хибридни пси који се производе у лабораторијама да би глумили кућне љубимце замишљене да буду обични роботи, као уосталом и њихови власници и вероватно будући брачни сапутници, јер није искључено да је и та врста регулативе у припреми, укључујући и клаузуле о деци, провоцирајући поново Бога да се опет умеша као ономад у случају Содоме и Гоморе. То би требало да буду или они Бранкови ловачки пси, или обичне сеџуке (сеоске џукеле), које нису изгубиле инстинкт за самоодржањем, и које још увек живе у складу са оним основним принципом природе, а то је да живот треба продужавати, а не уништавати.

Епилог епилога

Да би се у потпуности схватило Бранково дубинско промишљање живота са потенцијално далекосежним импликацијама потребно је вратити се у далеку прошлост, у она античка времена када је живео имењак јунака његове приче, славни грчки филозоф Сократ, али и многи други филозофи – мудраци, за које је нешто мање славни немачки филозоф Ниче много година касније рекао да су били и последњи. Један од њих је био Диоген за кога се може рећи да је вероватно важио за првог припадника људске расе који је приметио да са најновијом верзијом те расе званом Хомо сапиенс нешто заиста није у реду. А остао је такођер упамћен по томе што се веома рано одрекао урбаних удобности те остатак живота провео као скитница станујући у бурету и ругајући се својим суграђанима огрезлим у конформизам и празноглавост. Дружио се углавном са псима које је сматрао много паметнијим од Атињана, а са којима се толико сродио да се једном приликом највећем античком војсковођи и освајачу Александру Македонском, који је лично дошао да се са њим упозна представио као Диоген, пас.

Илустрација Диогеновог надгробног споменика холандског доктора и историчара Олферта Дапера (1688), инспирисана анегдотом према којој се легендарни мудрац Александру Македонском представио као Диоген, пас.

Мада се стваралачки опус Бранка Ћопића на први поглед не може равноправно мерити са поменутим монументалним делима мајстора дистопијске фантастике, поготово са оном њиховом пророчанском димензијом, пажљивијим поновним читањем неких његових сатиричних прича, а првенствено ове ловачке, могла би се наслутити она танана нит којом је успео, за разлику од својих претеча и узора, премостити далеко дуже временско раздобље и тако расветлити не само хроничну девијантност у понашању Хомо сапиенса, него и докучити узроке и разлоге зашто су га девијације током читаве повести тако упорно пратиле. Може се такођер на први поглед учинити да је ловачки пас из Бранкове приче случајно добио име Сократ, али ако се узме у обзир да је његов имењак био први од оне легендарне тројке грчких филозофа мудраца, која се завршила са Аристотелом, савремеником оног чудака Диогена који се псима дивио више него људима, онда се у свему томе може назрети много дубља веза. Јер ће један од потомака Диогенових псећих интелектуалних другара 2.300 година касније у Бранковој сатиричној прози постати чланом управног одбора ловачког друштва „Први погодак”.

Али ту се не завршавају историјске сличности и паралеле, јер, када је о Сократу реч, према ономе што је његов ученик Платон, други из оног триа грчких филозофских великана, записао, он је био осуђен на смрт због кварења атинске младежи, али му је дат избор између изгнанства и смрти испијањем отрова кукуте. Зна се шта је изабрао. И за Бранка Ћопића се може рећи да је у једном тренутку свог живота изабрао изгнанство због кварења југословенске младежи писањем о ономе о чему није хтео да послушно ћути. На крају није издржао бацивши се са савског моста, и то не у реку, него поред да буде сигуран да не доживи почетак још једног од чинова велике историјске драме за који је слутио да неће бити баш пријатан за гледање, а чије последње секвенце ће се одигравати према сценарију који су написали Хаксли и Орвел, и у којима ће Хомо сапиенс толико заглибити да ће се чинити да га једино они његови и Диогенови паметни пси могу спасити. И то ако не у стварности, онда можда у неком новом ремек делу књижевне фикције које тек треба да буде написано и које би могло помоћи исквареном и заблуделом човечанству да дође себи.

Жак Луј Давид, Сократова смрт, 1787. (Фото: Викимедија)

Тако су се Сократ, Диоген, Бранко и пси уплели у једну посебну врсту приче која се пише сама од себе, која траје ево већ скоро два и по миленија и којој се не назире крај.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

1 reply

  1. Divna, mudra i duhovita u isto vreme priča. Bravo! Uzivala sam.

Оставите коментар