Часлав Д. Копривица: Какво родољубље црногорских Срба је данас могуће

У реалности у (пост)ћукановивћевске Црне Горе, не постоји морална нити грађанска обавезе емотивне коидентификације Срба с њом

Часлав Копривица (Фото: Покрет за одбрану Косова и Метохије)

Критериј односа црногорских Срба према држави Црној Гори, према њеним установама и представницима, и уопште према чињеници њеног постојања, треба бити прије свега однос те државе према самим црногорским Србима, те према интересима српског народа у цјелини. За њих не може важити налог безусловне оданости према Црној Гори, какав се, макар хипотетички, очекује у односу грађана према својој држави. Разлог је тај зато што је, почевши од 1997, држава Црна Гора у својем карактеру преправљана и направљена тако да постане идентитетски казамат за црногорске Србе, простор унутар којег ће они бити национално, морално, правно и економски угрожавани, тако да им се што више смањи број, да буду натјерани на идентитетску конверзију или да напусте Црне Горе. Као што знамо, то се у не малом броју случајева и догодило.

Родољубље, као и, рецимо, однос према дјеце и родитеља (у оба смјера) подразумијева једну врсту безусловне оданости – због чињенице да ми је неко родитељ, односно да ми је потомак. Одатле проистиче и могућност праштања ако се неко у том односу не покаже најбоље, рецимо „мајка-отаџбини“ према својој „дјеци“. Црна Гора, каква је почела да се помаља од 1997. и каква, у суштини, и данас постоји, није се случајно огријешила о црногорске Србе, већ је она и направљена да би била антисрпска, па стога и изразито непријатељска према својим српским грађанима. Утолико, црногорски Срби нијесу у моралној обавези да државу Црну Гору сматрају својом отаџбином, тј. (безусловно) родољубље црногорских Срба према држави Црној Гори више није могуће, пожељно, нити цјелисходно. То, наравно, нема никакве везе с нашим осјећањима према историјској Црној Гори – не само зато што је она била српска, дакле наша, већ и стога што се Србин може бити само припадањем конкретном српском завичају. А за нас, за наш представно-имагинитивни свијет, Црна Гора је и даље – без обзира на сва огријешења ћукановићевске „Црне Горе“ о њене свијетле традиције – наш српски завичај.

Молитвено окупљање у Подгорици (Фото: Лучић фото)

Но данас, у реалности у (пост)ћукановивћевске Црне Горе, не постоји морална нити грађанска обавезе емотивне коидентификације Срба с њом, с њеним представницима и симболима. Осим тога, то под оваквим околностима уопште не би било ни рационално. „Рационалнō“, дакле, постаје кључна ријеч политичке перцепције и политичког дјеловања црногорских Срба, јер када неко/нешто према вама показује дуготрајно, системско непријатељство, тада, поред негативне емоције према таквом, непријатељском ентитету, постаје савјетно и оправдано заузимање практичног циљнорационалног става према њему. А рационално је образовати став према држави Црној Гори с обзиром на цјелокупне, па и идентитетске интересе (црногорских) Срба – по принципу реципрочности, тј. како она према нама – тако и ми према њој.

Утолико, црногорским Србима треба бити стало до добробити Црне Горе само као засебног друштвеног, те економско-правног простора који, као историјска посљедица кривотвореног референдума из 2006, представља фактички, неизабрани оквир њихове егзистенције. Међутим, свеобухватна добробит Црне Горе – која би, поред осталога, подразумијевала и консолидацију њене државности у равни емотивне интериоризације њене егзистенције и код њених српских грађана, што би било нормално, да је Црна Гора нормално настала – то није нешто што би црногорски Срби требало да желе, на чему би требало да раде, или да пристају да их увлаче у политичке и друштвене аранжмане који би томе водили. Напросто, начином настанка и тиме што је била још од прије тзв. „осамостаљења“ држава Црна Гора, ако не неповратно, а оно макар задуго – док се ствари корјенито не измијене, изгубила срца црногорских Срба, и до даљњега нема морално право да рачуна на њих.

Зато не треба да се чуде што ми, на примјер, не можемо да навијамо за спортске представнике и репрезентације Црне Горе, јер они репрезентују Црну Гору која није наша. Тога морају бити свјесни не само званични представници црногорске државе него и сви грађани, те друштвени актери, нарочито они који нас лицемјерно-цинично прозивају због недостатка „патриотизма“. Држава Црна Гора тек треба да заслужи патриотизам црногорских Срба, и то тако што ће направити радикални заокрет у својем идентитетском хабитусу – од духа дукљанског Мило-горја, затеченог у њеним установама 30. августа 2020, односно у тренутку формалне смјене власти – ка духу његошевске Црне Горе. Судећи по низу потеза неких од актуалних највиших чиновника Црне Горе, нешто такво још није на видику.

Славље присталица опозиције у Црној Гори после завршених избора (Фото: ЕПА/Борис Пејовић)

Док се то не деси, или: док црногорски Срби, на трагу духа литија, не издејствују такву политичку промјену, Црна Гора, што се нас тиче, прије свега остаје тековина историјског сјећања, затим завичај, али она у емотивном смислу – оваква каква сада јесте – више није наша. Да ли ће то постати – зависиће од понашања саме црногорске државе, али, нагласио бих још једном, и од способности црногорских Срба да активним политичким, друштвеним, културним дјеловањем њене установе уподобе својој вољи. Тада би оне, као што је било до 1997, или још боље – до 1916, поново постале израз онога што јесу Црногорци као Срби, односно већина грађана Црне Горе. Прошлогодишње политичке промјене остале су увелико недоречене, и ако се у догледно вријеме не буде напретка у смјеру њихове реализације, могућ је и најгори развој догађаја – политички повратак дукљо-ђуканизма.

Све ово нас суочава с важним реалноетичким проблемом родољубља. црногорских Срба. Наиме, они су не само упућени да воле оно што је Црна Гора била, насупрот ономе што она сада јесте, него и да љубављу према њеној прошлости надокнађују немогућност своје емотивне идентификације с њеном садашњошћу. Ипак, ова аномалија „живљења у прошлости“, што нам „модернисти“ из Црне Горе и из Србије спочитавају, неупоредиво је мања од аномалије коју живе и коју оличавају „дукљани“. Они, љубећи свој натовски, албанофилно-кроатофилни Монтенегро, не могу да воле некадашњу Црну Гору, или пак морају да безобзирно кривотворе њену историју и њен историјски идентитет, што немилице и чине – небили га, унаказивањем, уподобили својој псеудопатриотској антиутопији званој „независна Црна Гора“. „Дукљани“, дакле, живе у садашњости Црне Горе на темељу заборава, лажи и издаје аутентичне Црне Горе. Њихова аномалија је не само кудикамо већа од наше него је и морално неодбрањива, што се нашем односу према суштинској Црној Гори не може приговорити.

Протестни скуп на Цетињу, 5. 9. 2020. (Фото: Вијести)

А заједнички именитељ и наше и њихове аномалије јесте садашња држава Црна Гора, која је настала не само на правно него и на морално нерегуларан начин, тако да сảмо њено постојање у оваквом облику представља највећу црногорску аномалију. Тога треба да буду свјесни сви одговорни и свјесни политички, друштвени и културни актери у Црној Гори, и зато је пред нама дуг, дуг пут до нормализације Црне Горе. Када то кажемо, тада нарочито немамо у виду идеолошку нормализацију ненормалногā, на којем почива државна Црна Гора, а што од нас траже „дукљани“, ДПС и њима сличне политичке снаге, те западњачке амбасаде. Нипошто не смијемо упасти у замку пристанка да нас непријатељи духа историјске Црне Горе подучавају родољубљу и грађанским обавезама и врлинама. То се не односи само на њихов покушај нормализовања србофобног дукљанства него и тобоже идентитетски неутралне, „грађанске“ Црне Горе, која наводно своје грађане не разликује по њиховим идентитетским исповијестима. У темељу саме егзистенције „самосталне“ Црне Горе лежи антисрпска намјера и њено постојање на тим основима, ма колико трајало, не може укинути њене антисрпске темеље. Протоком времена то не може бити забашурено, већ се може промијенити само истрајним и одлучним радом на промјени њеног антисрпског карактера.

Поред идентитетских аномалија, за савремену Црну Гору везане су и политичке, које се, разумије се, на прве наслањају. Аномалија је, наиме, посматрати интересе државе Црне Горе као безупитну величину, док се, с друге стране, антисрпски потези актуалних црногорских власти (сјетимо се низа аката према тзв. „Косову“) правдају тиме шта је Црна Гора мала, да је у тешкој економској и политичкој ситуацији, те да стога тобоже мора бити нарочито пријемчива на интересе и налоге великих сила – читај: Запада, који би да је задржи на њеном досадашњем антисрпском (и антируском) курсу, без обзира на већинске ставове њених грађана и на њене истинске државне интересе. Ако Црна Гора заиста нема способност да се одупре притисцима усмјереним ка продужавању учешће у натистичком, антисрпско-антируском „хору“ сателитских држава и парадржавних творевина, тада она тиме, поред околности да наставља да дјелује супротно вољи и самоосијéћању већине својих грађана, губи разлог постојања као држава. Шта ће нама, шта ће било коме разумном, који ову ствар може неутрално посматрати, држава која нема ни минималне капацитете стварне државе и која се као држава одржава у животу по цијену унутрашњег и међународног дјеловања супротно већинској вољи својих грађана?

Мило Ђукановић на Конгресу ДПС-а (Фото: Саво Прелевић/Вијести)

Да закључимо, савремена црногорска држава је спорна из најмање три разлога: а) направљена је правно изузетно спорном и нелегитимном референдуму; б) постојала је дјеловала, односно постоји и даље дјелује супротно идентитетским интересима већине својих грађана, те супротно српским интересима у Црној Гори и изван ње; в) не показује никакав капацитет да се као држава одупре притисцима међународног ангажовања у активностима супротним идентитетској вољи већине њених грађана. Ако држава Црна Гора треба бити тобоже неупитна величина да би и даље служила као унутрашњеполитичке и спољњополитички антисрпски сервис, тада она тиме показује да је као самостална држава беспредметна, и тада је, уколико не покаже способност за суштинску промјену у том погледу, као такву у догледно вријеме треба укинути.

Ако би се, међутим, изнашао начин да установе државе Црне Горе почну да буду интерно и екстерно репрезентативне за вољу грађана Црне Горе, што би јој самим тим одузело антисрпски карактер, то би отворило могућност постепеног рехабилитовања и емотивне идентификације црногорских Срба с њом. Ипак, ни тада се не би смјело заборавити да је сама егзистенција државе Црне Горе, у историјској ситуацији заједничког државног крова са Србијом, била антисрпски мотивисана, те да је дугорочно једино рационално и оправдано враћање Црне Горе у државно јединство са Србијом, односно са свим српским земљама које историјски досегну способност за политичко самоодолучивање.

На крају, додао бих нешто што се не тиче нашег односа према црногорској држави, а тематски и практично је комплементарно с тим питањем. Ријеч је о односу црногорских Срба према Србији. Позив на рационалну перцепцију и рационално политичко и историјско дјеловање важи и када је ријеч о властима у Србији, јер, примјера ради, онај ко више година води активну политику покушаја предавања Косова и Метохије и косовскометохијских Срба Великој Албанији, као што већ годинама раде актуалне србијанске власти, тај не би смио бити сматран безусловно искреним пријатељем никоме од Срба изван Србије, већ његови конкретни потези треба да буду пажљиво праћени и процјењивани. Претпоставка за то је да црногорски Срби гаје и чувају право и способност самосталног процјењивања политичке конкретности не само када је ријеч о држави Црној Гори него и о држави Србији. Но с друге стране, држава Србија, за разлику од државе Црне Горе, и формално и суштински има српски карактер, и она је зато, ко год у Београду био на власти, с правом у срцима црногорских Срба, као, уосталом, и Срба из Српске, којима је, једнако као и нама, тијело противприродно одвојено од душе.

Прослава у Подгорици

Но на трећем мјесту, и на самом крају, тамо гдје држава Србија дјелује у српском интересу, нарочито овдје у Црној Гори, црногорски Срби имају морално право и патриотску обавезу да таквом дејству Србије – ако га буде – садејствују. На тај начин би се избјегло упадање у менталну и политичку замку некакве одбране интереса и суверености резидуално антисрпске Црне Горе од тобоже недозвољеног „мијешања у унутрашње ствари“ од стране „друге државе“. Ако је оваква Црна Гора настала тако што су српски непријатељи у њу „умијесили“ антисрпски отров, тада је свако национално цјелисходно мијешање Србије у црногорске послове – свако мијешање за које сами црногорски Срби самостално процијене да је у њиховом најбољем српском, националном интересу – допуштено и добродошло. Када то кажем, не позивам да се заборави предисторија сарадње бившег црногорског и актуалног србијанског режима, али уколико је дошло до промјене политике Србије према Црној Гори, а засад се чини да јесте – рационално је, још једном наглашавам тај епитет, то примити к знању и дјеловати у складу с новом политичком и историјском стварношћу, све док званични Београд плодно подржава српску ствар у Црној Гори.

Скраћивање наслова и опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 24. 5. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

5 replies

  1. Ko je procitao moj komentar na tekst: „Darko Ristov Djogo: Domovina vs Otadzbina“, mogao je procitati delove koji govore kako drzava postaje nesto strano, i u ovom tekstu nalazimo opisan taj proces. Moze se reci da ovaj tekst naleze na rudu „Dukljancima“. Drzava CG se posmatra kao nesto strano Srbima, sto i jeste cilj „dukljanske“ politike.Cedomir Antic, ako je neko ocigledno spijun, agent provokator, engleski, to je on, najbolji student u istoriji FF i doktor istorije koji misli da se freska „Beli Andjeo“ nalazi u Sopocanima (to je rang pitanja na testu opste kulture na prijemnom na FF-u), sto je vise puta ponovio, koji se zalagao za „nezavisnost“ Srbije od CG, odnosno raspad zajednicke drzave (za „podelu“ KiM, sto je pokusavao da zabasuri pricama o ukidanju AP Vojvodine), sada se zalaze da Srbi u CG imaju prava kao Albanci, Bosnjaci…, dakle manjinska, a ovaj tekst, verujem nehotice, ide u tom pravcu i jos gore, jer nije jasno kako Srbi treba to da se suprotstave CG drugacije, ako ne kroz institucije, a da ne zavrse kao Palestinci, bez svoje drzave na svojoj zemlji (tako su i Srbi u Hrvatskoj bili konstitutivni narod, ali bez teritorijalizacije te konstitutivnosti ispalo je da imaju vecu autonomiju u Srbiji u formi Vojvodine nego u Hrvatskoj, kao konstitutivni narod.Ipak, teritorijalno samoogranicvanje Srba u CG znacilo bi i definitivno odustajanje od CG).Srbi ne mogu nista drugo da ucine nego da se bore kroz institucije drzave CG, pa bi ovakav odnos prema drzavi CG bio kontraproduktivan.Otudjenje od vlastite drzave nije nesto neobicno (istorijski, savremenost i pociva na antigrckoj ideji da je drzava nesto nametnuto pojedincu).Socijalisticka Srbija mnogim Srbima nije bila drzava, ni danasnja Srbija mnogima nije drzava, ljudi je ili napustaju ili ne ucestvuju u politickom zivotu okrenuti sebi ili, cak sama vlast, vide je kao sredstvo za ostvarenje licnog.I, upravo u taj procep nastao otudjenjem od vlastite drzave, upada strani faktor, pa sam u navedenom komentaru rekao da tamo gde je drzava nesto strano, strano se lako prihvata kao svoje (videli smo to i 5.oktobra. i sa socijalizmom, vidimo i sad sa „porodicnim“ zakonima…, a vidimo i sa ustastvom preumljenih Srba u CG, a sto je posledica vecitog slugeranstva drzavi i koriscena drzave kao sredstva vlasti. Milo, kao bivsi komunista, bivsi milosevicevac, sadasnji Montenegrin, gotovo da je otelotvorenje ovog procesa otudjena od samog sebe).To se desava i Srbima u CG, njihovo okretanje od CG nece nista spreciti, ni ulazak u NATO, ni priznanje KiM, ni sankcije Rusiji, naprotiv, takve stvari ce biti olaksane.Videti u Vucicu nekoga ko moze biti pomoc Srbima u CG, znaci zaboraviti sudbinu Srba u RSK, na KiM, a zamalo i u BiH.

    Par reci o politickoj tehnici.DSS-Dveri su predstavljale poslednju patriotsku stranku/koaliciju koja je mogla da udje u Skupstinu bez patronata proEU stranaka.Medjutim, desio se raspad u tisini.DSS se pokazao kao nesto najtrulije, u kadrovskom smislu, sto postoji u Srbiji (Sanda se okrenula jednoj od metastaza DS-a, prizivajuci jedinog politicki neaktivnog poglavnika DS-a, Pajtica, da se vrati u politiku), dok se Bosko precenio verujuci da je dovoljno da udje u skupstinu i da ce bez DSS-a postati „vladar“ patriotske Srbije.To ga odvelo, naravno, u zagrljaj opozicionom Vucicu – Djilasu.Danas ne postoji ni jedna organizovanija patriotska opcija (moj omiljeni cirkusant na jutjubu ima Stranku Svesrpskog Ujedinjenja, a nema odbore u vecini gradova Srbije :)))).Bosko je tragi-komican, dok ostatak ostatka ostatka DSS-a naginje Vucicu, sto pokazuju i recenice o toboznjoj podrsci Vucica Srbima u CG.Ovo nije nelegitimno.Razapeti izmedju dve opcije, dva DS-a, ovog na vlasti i ovog u opoziciji, potpuno identicna, toliko da se ni ne suprotstavljaju politicki (cutanje „opozicije“ na porodicne zakone), vec aferama bez razresenja, nije nelegitimno pokusati kroz kolaboraciju sa DS-om na vlasti uvecati svoj politicki uticaj, pre nego unapred se osuditi na jos jednu vlast DS-a u buducnosti u formi sadasnje „opozicije“.Medjutim, kako je do svega ovoga doslo, zasto je samo Kostunica politicki mrtav, dok Cedomir Jovanovic i Seselj vise po medijima, „opozicija“ su metastaze DS-a, vlast EUradikali, milosevicevci i julovci, ostaje pitanje za sve na patriotskoj opciji, i politicare i glasace.

    14
    1
  2. I, jos jedna stvar.Autor gresi kada CG poistovecuje sa vlascu.Vlast deluje na granici aparthejda, ali ni ona ne uspeva da ustanovi novu istoriju, jezik i crkvu, dakle ona ima sistem na svojoj strani, ali su rezultati brljivi i takvi su moguci samo dok Zapad trpi ludaka koji izmislja slova i ima u politickom programu osnivanje crkve (po obimu svoje vlasti, menjanje istorije, pismenosti, crkve, Milo je medju najvecim diktatorima u istoriji), a sto je sve neprijatnije i za Zapad.Ta neostvarivost namera vlasti se cesto odrazava na odvratnim antisrpskim verbalnjim ispadima, za koje verujem da cak ni Zapad nece moci vecno da trpi.

    Dakle, rezultati kontrole celog sistema su prilicno tanki, sto vodi prostackoj retorici kakva ne moze dugo opstati.Zato Srbi moraju da se bore, da ne dozvole da im drzavu otme vlast i nacini necim sto nije i srpsko, ako ne moze biti samo srpsko.Ova borba je potrebna, cini se i najumornijem delu srpskog naroda, Srbima u Srbiji.To je prosto borba da je moja drzava moja, a vlast samo moj sluga.

    14
    1
  3. MUTATIS MUTANDIS … Да закључимо, савремена srpska држава је спорна из најмање три разлога: а) направљена је правно изузетно спорном и нелегитимном комунистичком узурпацијом власти; б) постојала је дјеловала, односно постоји и даље дјелује супротно идентитетским интересима већине својих грађана, те супротно српским интересима у Srbiji и изван ње; в) не показује никакав капацитет да се као држава одупре притисцима међународног ангажовања у активностима супротним идентитетској вољи већине њених грађана.

    9
    3
  4. Lijepo napisano. Dosta dobro zadire u neke probleme Srba u CG i pojasnjava sta su to danas Srbi u CG. Bog zna da je malo takvih analiza, a da obicni gradjanin u CG sa Srpskim identitetom, ne umije bas najbolje da definise sta je tacno problem srpstva u CG, a kamoli da ponudi rjesenja ili strategije za dolazak do rjesenja. U svakom slucaju, neko moje misljenje je da je sve ovo izgubljena bitka odavno. Ma i prije 97. Ne znam stvarno, obrni okreni, od svih ovih nekoliko verzija Srba (a da, to je jos veci problem, jer nas ima u pet razlicitih tabora koji razlicito dozivljavaju i srpstvo i probleme i drzavu), slabo koja grupica izadje sa nekim planom. A nerijetko smo jedni drugima i veliki neprijatelji. NSD, UCG, Prava CG? znacajan dio glasaca Demokrata, pa udri preko in4s, vuksanovica, i najnoviji su zdravkisti. Eto, to sto sam naveo su danas Srbi u CG, bez uvrede ikome ali jadno i osudjeno na propast.

  5. @komentar ceka pregled
    To ce i biti tako. Mora se izbjeci da Srbi postanu bez drzave. Ali za jos 10-20 godina te institucionalne borbe pola Srba ce se prevesti u „gradjane“. Ziv bio pa vidio. Zato sam ja u prvom komentaru i napisao da je sve izgubljena stvar odavno. Jednostavno mijenjaju se trendovi, drustvo se mijenja, odnos prema pripadnosti i prema Srpstvu, ljudi se jednostavno vezuju za zvanicni naziv teritorije na kojoj zive itd.

    3
    1

Оставите коментар