Немојте да правите институцију која је заправо псеудо-брак који само разара ову стару друштвену установу, рекао проф. Антонић
Слободан Антонић (Фото: Медија центар Београд)
Доносимо одличан говор нашег истакнутог научника и редовног професора Универзитета у Београду, проф. др Слободана Антонића, с конференције за новинаре одржане крајем априла 2021. године, поводом три противуставна и противпородична предлога закона. Саопштење о конференцији и снимак целог догађаја доступни су на нашем порталу.
Говорићу о два предлога закона – о истополним заједницама и о допуни закона о забрани дискриминације. Шта је проблем с ова два закона, па и с овим трећим? Почело је тако што је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог расписало конкурсе за формирање радних група које би предложиле нацрте ових закона на који су могле да се јаве само – како је стајало у условима конкурса – припадници невладиних организација који су имали, и то је било одређено – више година искуства у борби за родну равноправност, против дискриминације итд. Дакле, јасно је дефинисан профил НВО и њихових активиста који су могли да учествују у изради ових нацрта, а сад већ и предлога закона.
То имате на почетку, а на крају имате скупштину за коју слободно можемо да кажемо да фактички и нема опозицију. Дакле, имамо читав процес предлагања, а можда и усвајања веома важних закона којима би се крајње озбиљно могао ускратити демократски легитимитет. Није било стварне расправе – нити може бити озбиљне јавне расправе у скупштини какву имамо – и све то суштински забрињава и узнемирава један део јавности који сматра да се нису довољно чули аргументи против предложених решења, па против и читаве концепције.
Фото: Стање ствари
Заправо, овде је проблематична читава концепција. И то, прво, Закона о истополним заједницама – која иде на то да се просто прекопирају сви чланови из брачно-породичног законодавства у закон који би се односио на такозване истополне заједнице. Оне, тиме, фактички постају брачне заједнице – оне то формално нису, али фактички јесу брачне заједнице, осим кад је реч о усвајању деце. И премда се стално прича о томе како Устав брани да се истополне заједнице назову браком, најављује се да ће се у будућности, када се буде мењао устав, и то такође „ускладити“ и „регулисати“.
Али, у основи читаве те концепције јесте – и то је оно што је погрешно и што морам као социолог да укажем – упорно протурање концепције брака као уговора. Јер, каже се, чекајте, уговор не може да буде ограничен полом људи који склапају уговор. Али, ако је брак тек уговор, зашто би био ограничен број људи који склапају такав уговор?
Али брак није уговор. Тачно је да он има одређене елементе уговора, грађанског уговора везаног за имовину, али брак је пре свега друштвена институција. Та институција је природно настала кроз друштвени развој, социјалну еволуцију током хиљада година. Брак је најрационалнија, најефикаснија, најједноставнија установа за друштвену производњу деце. Зашто најрационалнија? Зато што обезбеђује да сваки мушкарац може да има жену и свака жена може да има мушкарца – један мушкарац, једна жена – најправеднији и најједноставнији начин да се обезбеди да деца настају и друштвено се васпитавају у окружењу које омогућује подршку оба биолошка родитеља.
Породична задруга Р. Чичића, Страгари (Фотодокументација: Политике)
То је концепција која, наравно, има одређена одступања. Ми не можемо рећи да бракови нису они у којима не постоје деца, али то је друштвена установа која обезбеђује да друштво има децу.
Појединци могу да немају децу. Али, друштво мора да има децу, да би уопште опстало. Брак, дакле, није уговорна заједница, он је, дакле, друштвена установа, због чега концепција људских права не може бити примењена.
Рецимо, обданиште је друштвена установа, премда неко може да каже: моје је право да упишем обданиште, ко ми то може забранити? Али не, обданиште је друштвена установа за подизање деце, и неко ко има 20 или 40 година не може да се упише у обданиште. Или, рецимо, бирачко право. Стиче се са 18 година, сама природа те друштвене установе каже да не постоји универзално право да се гласа.
Брак је, стога, друштвена установа која се не може свести на уговор. Јер, када то учините, када брак сведете на уговор, па нека га двојица мушкараца склопе, или две жене, онда се поставља питање: а зашто бисмо се ту зауставили?
Ако је брак само уговор, зашто тројица уговарача не би могли да склопе такав „уговор“? Или петнаесторица мушкараца и три жене? Зашто они не би могли да склопе уговор, и онда уживају друштвену подршку?
Недавно је објављен у Њујорк посту текст који почива на идеји да је брак уговор. У тексту се пита – зашто тај уговор не би могли да склопе мајка и пунолетни син? Зашто брак не би могли да склопе отац и пунолетна ћерка? Зашто рођачки односи треба да ограничавају пословну способност?
Али не, као што видите и сами, није тако. Брак је сложена друштвена установа која је историјски дуго настајала и која је данас таква каква јесте. Ако ви сад њу „расклопите“ тако што ћете да је редефинишете, ако је фактички сведете на уговор, онда су могући различити правци развоја и ми не можемо предвидети да ли ће он уопште преживети такво „редефинисање“.
Зато мислим, кад већ говоримо о том закону, да је боља је концепција грађанског партнерства. Оно би било отворено за људе оба пола, који не желе да ступе у брак, али желе да на одређени начин регулишу своје међусобне односе и права. Већ је речено да неки од аргумената који се појављују у вези са оставинским правима истополних партнера, или с њиховим посетама у болницама – да је то већ регулисано. Рецимо, у Закону о правима пацијената стоји да лице које живи у домаћинству има право на посете. Такође, међусобним се уговором може регулисати оставинска намера, или кроз тестамент.
Али, ако је потребно направити неку врсту омнибус закона који би регулисао целокупну ту материју, онда дајте да направимо закон о грађанском партнерству. Немојте да правите институцију која је заправо псеудо-брак који само разара ову стару друштвену установу. То је моја основна примедба овом закону.
Други закон – измене и допуне Закона о забрани дискриминације – отишао је корак даље и већ је ушао у скупштинску процедуру. Док закон о истополним партнерствима дугорочно забрињава, овај други закон забрињава већ сад. Он је веома опасан за елементарне грађанске слободе.
Парада ‘поноса’ у Београду (Фото: Политика/А. Васиљевић)
Ево примера. У том закону, и без пооштравајућих допуна, већ имате неколико одступања од уобичајених правних норми, од уобичајених норми цивилизованог, грађанског права.
Прво одступање је презумпција невиности. Када сте тужени по Закону о забрани дискриминације, не доказује кривицу онај који вас тужи, него ви који се браните морате да доказујете своју невиност.
То је потпуно одступање од елементарног права на презумпцију невиности. Кад вас неко тужи да некога дискриминише, како ћете ви да докажете да нисте никога дискриминисали? То је врло компликовано, правно-технички је компликовано.
Поменут је случај Владимира Димитријевића. Професор Димитријевић је, својевремено, на свом блогу, дакле, на интернет страници, објавио текст у коме је као православни интелектуалац, као хришћански интелектуалац, изразио став о хомосексуалним праксама и њиховим политичким агендама и идејама. Тужен је за дискриминацију и тај процес је у току.
У уобичајеном смислу, дискриминација значи да ви некога ускраћујете за његово право. Рецимо, ја сам шалтерски службеник и ја вас ускратим за неко ваше право само зато што сте жена или геј. Али, како је професор Димитријевић, иначе гимназијски професор српског, објављујући текст на свом блогу, било кога ускратио за његово право? Како? На који начин?
Али, по овом закону, он сад мора да доказује да никога није дискриминисао тим текстом. Како ће он то да докаже?
Још једна важна ствар, која такође представља једну врсту шикане: онај који је тужен мора да дође у суд који се налази у месту онога који је тужио. Професор Димитријевић је из Чачка, и да га је тужио било ко по било ком другом закону, тај процес би се одигравао у Чачку. Али не, по овом закону, проф. Димитријевић мора сваки пут да дође у Београд, јер се процес мора одржати у месту тужитеља.
Владимир Димитријевић (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)
Често се говори о томе да су казне овим предлогом повећане пет пута. Инфлација од 2009. године није била 500%, можда је била 30–40% – говорим о инфлацији у односу на евро – а казне су овим предлогом закона повећане пет пута. Но, много страшније је неколико ствари на које треба скренути пажњу.
Прво, свугде где је писало дискриминација сада је додато и „навођење на дискриминацију“. Потпуно је јасно да кад ви тужите некога што је објавио текст на свом личном блогу то стварно не може бити дискриминација, како год да окренете. И, углавном су ови људи који су овде поменути, на вишим инстанцама, ослобођени оптужби.
Али, сад је убачено „навођење на дискриминацију“. Шта сад то значи – навођење на дискриминацију? Да ли сад ово што ми овде говоримо неко сутра можда да протумачи као навођење да се неко дискриминише?
Такође, убачене су и одредбе које кажњавају „узнемиравање“ сексуалних мањина. То није само узнемиравање у смислу да ви некоме нешто добаците. Та узнемиреност може настати и кад неко од припадника тих мањина нешто прочита.
Ви нешто напишете, неко то прочита и „узнемири“ се. И ви можете бити тужени за дискриминацију.
Дакле, то су врло осетљиве ствари. Усвајање таквих закона може се завршити веома опасном праксом – дискриминацијом свих оних који имају другачије мишљење.
И зато, имајући у виду све ове специфичности – да је све погрешно кренуло, на начин као да се хтело направити што екстремнији закон, и то без икакве озбиљне дискусије, а такође имајући у виду и у каквој скупштини ће то да заврши – мислим да је реч о веома опасној законодавној пракси. Она може имати врло негативне последице по наш јавни живот.
И стога је наша дужност да скренемо пажњу на све те опасности.
Опрема: Стање ствари
(iFamNews-Србија, 11. 5. 2021)
Прочитајте још
- Миша Ђурковић: Чомићкини или СНС закони?
- Вилијам Валичела: Аргумент из неплодности за хомосексуалне бракове
Погледајте још
Categories: Преносимо
Kosmet i homoseksualci
Kosmet i homoseksualci imaju mnogo toga zajednickog.Svi skupa su upetljani u pricu o identitetu i vrednostima.Ipak, bavicemo se necim drugim, odnosom prava i realnosti.Naime, dok se raspravlja o porodicnom zakonu, praksa vec postoji.Premijerka zivi u zajednici sa osobom istog pola i imaju dete.Premijerka nije predmet nikakvih pravnih sankcija, postupaka socijalnih ustanova ili , liberalnom resenju za ono sto nije nezakonito, ali jeste nemoralno, bojkotu od strane drustva, stavise najvisi velikodostojnici SPC su bili u njenom drustvu na raznim manifestacijama.Dakle, u realnosti postoji, nemoguce manje ocigledno, jer se radi o istaknutoj licnosti, ali se vodi borba oko zakona, pri cemu gotovo da nema politicara i osobe koja bi smela da kaze da npr. premijerki treba oduzeti dete.
Sa druge strane, Kosmet je pod okupacijom, medjutim vlast je tu okupaciju, nizom sporazuma, prakticno, dakle u realnosti, legalizovala, pa se borba za Kosmet, kao u slucaju porodicnih zakona, svela na borbu za ocuvanje preambule i pravno nepriznavanje nezavisnosti.
Dakle, u oba slucaja se dopusta u realnosti ono, protiv cijeg ozakonjenja se bori.Ovo su dobri primeri polozaja prava u nasem drustvu.Ono nema veze sa realnoscu, zapravo sa onim sto se cini u realnosti, sto se cini u politickoj realnosti.Otuda ova prenaglasenost prava. Ona moze biti posledica preterane regulacije zivota, kao na danasnjem Zapadu, ili odsustva bilo kakve regulacije, kao u nepravnim zajednicama politicke samovolje. Takav odnos izmedju prava i realnosti, gde pravo mrvi realnost pretvarajuci se u birokratiju i njenu unutrasnju dinamiku ili ne dohvata realnost, pretvarajuci se, opet, u birokratiju oligarhijskog tipa, zahteva neki dodatak koji ce ili zameniti realnost, tamo gde pravo preteze, ili se uglaviti izmedju realnosti i prava, tamo gde pravo ne doseze do realnosti.To nesto su vrednosti.Nice rece da kada nema istine, tu su vrednosti.Vrednosti se obicno smatraju vrednim.Malo se uvidja koliko one zahtevaju mesenje stvarnosti ili, kada je vec umesena preteranom regulacijom, stvaranje nove stvarnosti satkane od vrednosti.
Sta je zakljucak.Niz nepravnih politickih poteza u slucaju Kosmeta, dovelo je, paradoksalno, do toga da je pravo postalo poslednja linija odbrane iako se upravo ono ne postuje.U slucaju homoseksualnih brakova, zakon bi trebalo da ucini da ne vidimo ono sto vidimo, da pravno najvisa figura u politickoj hijerarhiji zivi u homoseksualnoj zajednici sa detetom.Dakle, pravo ovde sluzi sa samoobmanjivanje.Posto je nedelatno u realnosti, onda postaje realnost za sebe koja egzistira nezavisno od postupaka politicke oligarhije.Pored borbe za kulturni identitet koja je, toboze, vaznija od politicke borbe, a zapravo je posledica poraza u politickoj sferi, sada je i ova borba oko zakona posledica, ne samo poraza u politickoj sferi, vec i poraza prava!
Zao mi je ako sam nekog razocarao, sto nisam napisao komentar sa za i protiv.Vise me je zanimao fenomen naseg samoobmanjivanja u njegovim raznim pojanim oblicima, a koji se temelje na raspadu veze politike, kao onoga sto realnost zastupa, ali ne zamenjuje i prava kao onoga sto realnost normira, ali ne ponistava.
У интересу друштва је толико тога, па се ништа, конкретно, не чини не би ли тај интерес постао прворазредна, примарна, ствар, de facto ствар опстанка.
Владе, Р. Србије, у дугом низу година, више буџетских, народних, средстава одвајају за НВО него за културу: у њој Матицу српску и остале. Да ли је то рационално, нормално, да ли није самодеструкција! Као што се види, та вода несметано тече, носећи један народ ка свом крају, ка некој делти, уливању у нешто светскије, глобално: у мутну воду великих циљева.
Премијер, тада као нестраначка личност, јесте особа, како се то еуфемистички каже, нетрадиционалне сексуалне оријентације. Да ли то, тој, проказаној, наводној, патријархалној Србији, конзервативној, националистичкој, анахроној, митоманској, смета – па очито да не. Ауторитизам једнога! Толики вид непристојности, вређања.
У коликом низу деценија, већ, млади свет, највише, напушта отаџбину; за разлику од других глобтротера задржавајући бар осетљив нерв за нацију и домовину, не раскидајући, као нови номади, баш сваку нит са матицом, уз финасијске, милијардске дознаке евра!
Некако, шта год да се наметне као актуелни проблем, он, неминовно, управља на почетке, на рудиментарне тачке започетог удеса, на поглед у тоталу; односно сваки је ништа до сегмент великог, потпуног, посрнућа, утапања у нешто анационално, не-српско, не-културно, не-традицијско, интернационално.
Сваки вид држања до себе, до духовне компоненте сопствене личности, колективне свести, културе из које се потиче, подразумева немали напор, најчешће волонтерског типа, дакле нематеријалан, неаванзован, затим строгоћу у држању, стално усавршавање на свим пољима науке и уметности, пратећи увид у трендове којима човечанство граби под палицом моћи, а све то је, за данашњег човека, илузорно, бесмислено, јер лакше је предати се, не борити, прихавтити налог споља и учинити га разумљивим по себе, а тиме, следствено, мало помало, по целу културу. Једноставније: новог човека не занима ништа осим задовољства, уживања.
Не може се волети нација насилно, не може се желети добро сопственом народу компулзијом, не може се радити у колективном интересу принудно, бити део нечега а дубоко, слободно, не осећати се делом истог, очекивати за то некакву материјалну надокнаду…: то, напросто, треба да буде унутар човека као природно осећање, неодвојиво од свих других израза и осећања личности, које еманира као светлост.
Претходни коментар је одлично указао на парадокс напоредости стварности, то јест праксе, и права, обичаја, закона. Све се ради, у тој симулакрум-паралелности, као да ово друго, правно, не постоји: прво ће се променити пракса, народ преумити, “преко” закона, полако навикавати грађанство силом агитације и пропаганде, извртањем стварности, привидом друштва и његове улоге, лишавањем државе улоге врховног васпитача целе нације, е да би свет био по страначкој претензији, замисли моћника, интересних група, људи опскурних мисли који мрзе и себе саме, па последично екпсериментишу са човечанством.
Човек се, више, толико, не буни, та снага колективитета копни већ дуго, у времену и простору. Оно што су литије, црногорске, а српске, очитовале само су вечити израз тренутка, и само њега, да је артикулација толике консензус енергије немогућа, надаље, кроз политички дискурс. Произилази да човек себи самом не жели добро, да је у грчу, страху, да је у канџама економије, берзе, спекуланата, да је побуна чак дозвољена – као промена пожељана: неки вид мешања карата да се ипак нешто од динамике јави у пројектованој монотоности егзистенције као уступак масама – јер не подразумева трајање, а то значи безопасна.
Оно што је једном народу сакрално, есенцијално, по правилу значи да другом, у његовој тежњи за доминацијом, владавином, представља главну тачку акције, напада, уништења. Народи, нације, тако нестају, гасе се.
Премда изгледи нису тако добри, премда је толико унутрашњих трвења и острашћености – од политичко-страначких, до оних мизерија у вези места из којих људи долазе, како у самој Србији тако и широм простора Балкана, старе Југославије, све до оне општије: сељак и урбани тип, најчешће Београђанин као вредност по себи, рођењем разумљива – остаје радити и сведочити о важности, и неминовности, разборитог, сложног, мудрог, вредног, друштва, културе, нације.
Антонићеви ставови о браку су традиционални и конзервативни. У Србији је 5. октобра победила глобалистичка идеологија која нема позитиван однос према традиционалним и конзервативним вредностима. Ова идеологија је, такорећи, тријумфовала и сада више нема повратка назад. Докле год Антонићеве конзервативне и традиционалне ставове, ма како рационални били, чита неколико хиљада читалаца Интернета, докле год ови ставови не прете да постану заиста утицајни, дотле нико из власти неће ни коментарисати његове ставове. Да би његови ставови постали утицајни они морају да се презентирају у масовним медијима на афирмативан начин. Да ли неко може да замисли да новинар РТС-а у другом дневнику направи прилог од неколико минута у коме би Антонић изложио своје рационално гледиште?
Друго, Антонић полази од претпоставке да је у друштвеном интересу да постоји нормална билолошка репродукција становништва и да деца расту у нормалном биолошком окружењу где су подједнако заступљена оба билолошка родитеља. То је потпуно произвољна претпоставка. У раној модерној епохи су забележени прогони “вештица” у многим западним земљама и у северној Америци. Постоје теорије о томе да су за колонизацију нових области (континената) недостајале демографске претпоставке, односно да Европљани нису имали довољно становништва за освајања. Да би подстакли демографску репродукцију, подстакнути су процеси прогона жена како би се остварила доминација и контрола над њима. Овај процес је подразумевао жигосање жена као демона-вештица, на потпуно исти начин како су Хитлер и нацисти жигосали Јевреје као демоне. Жене су тако претворене у машине за рађање јер је друштву требало више становништва. У 21. веку, напротив, постоји проблем вишка становништва и нестанка драгоцених сировинских и енергетских ресурса. Сада се траже нове идеологије које ће смањити демографску репродукцију подстицањем свега што разара традиционалне и конзервативне облике демографске репродукције. У овом кључу треба читати најављене законе у Србији. Ти закони су само трансмисија идеологије настале на Западу под чију је доминацију Србија доспела добровољно и на сопствену одговорност 5. октобра.
@Иван Лукић
“Ти закони су само трансмисија идеологије настале на Западу под чију је
доминацију Србија доспела добровољно и на сопствену одговорност 5. октобра.”
Није тачно да је већинска, традиционална, православна Србија на то пристала
”добровољно”!
На то су пристали дрипци, битанге, болесници, издајице…, које је Запад
поткупио.
Став СПЦ, по питању тих закона, јасно говори да је то неприхватљиво за
већину грађана православне Србије – још увек већински православне!
Исти је случај и са грађанима других вероисповести – римокатоличке исламске
као и верски неопредељених, или других убеђења, идеологија и поимања живота,
са изузузетком – САТАНИСТА!
Србији се тај сатанизам намеће, а добровољно га прихвата владајућа клика
и прозапАДНА опозиција, јер је то једини начин њиховог политичког опстанка
у политици и останка на власти
@Komentar ceka pregled
Усрдно Вас молим да прегледате мој коментар и, ако заслужује, да исти афирмишете као ВРЕДНОСТ, или ЧИЊЕНИЦУ која чучи ( џеџи ) изнад вредности :
„ Ако неумољиво, безусловно и априорно стојим у тврдњи да премијер Србије својом изопаченом огреховљеношћу вредност жене прља чињеницом да држи да је родноравноправни мушкарац у противнаравној, блудној вези са једнако изопаченом и огреховљеном женом полним партнером, те кроз душевну болест заједно чине насиље и злостављају дете, наметнувши себе, противправно и противвредносно, противреално и противчињенично, за родитеље, носиоце љубави, бриге и поноса, да ли позитивистичка, нихилистичка протеза, као надправо позитивног права, а позитивно право је и надправо и протеза римског права, протежући се преко мене и уметајући се у мене ампутирајући мене од мене, једновремено ствара протежност реалности у којој ћу, и реално и правно, моћи у затвору, на одслужењу казне због ове свеколике тврдње, да са партнером из ћелије који ме буде обљубио, временом, заснујем истополни брак те усвојимо дете ?
Ако коментар не остави на Вас утисак вредан афирмације, узмите макар да је духовит…😃
@Zoran Nikolic (Valjevo)
Cim je duhovit, u njemu ima duha, pa nije vise samo duhovit.Prava duhovitost nije smesna, nikako svima, vec uvek nekom stane knedla u grlu! A, stil, savrsen, ako tako nastavite, eto novog Zlatoustog – Zlatoprstog (zbog kuckanja) !!!