Мирослав Радивојевић: „Александар“ од Вука

Без намере да улазимо у питања уметничке слободе и филмског језика, указујем само на пропусте у екранизацији романа Вука Драшковића о краљу Александру Карађорђевићу

Извор: Снимак екрана/Нова С

Од пре неког времена на телевизији Нова С и преко повезаних интернет платформи имамо прилике да гледамо екранизацију романа Вука Драшковића о краљу Александру Карађорђевићу. Без намере да улазимо у питања уметничке слободе и филмског језика, овде ћемо се осврнути само на пропусте у серији, имајући у виду истакнут циљ Вука Драшковића и сценаристе и редитеља Здравка Шотре да осветле историјски улогу главног лика.

Просечном гледаоцу можда и највише „боде” уши често помињање Лондонског уговора од 26. априла 1915. године. Ауторима серије је овај међународни правни акт био и више него инспиративан. Они, међутим, као да нису добро прочитали садржај поменутог споразума. Другачије се не може објаснити изјава, како је Лондонским договором Румунији „гарантован” Банат („до Тисе и Дунава, укључујући Панчево”). Подсетимо, ради се о договору Русије, Француске и Велике Британије са Италијом, којим је постигнут њен улазак у рат на страни Антанте. Румуније нема међу потписницама, али ни у тексту није поменута ниједном речју! У оквиру овога улази и произвољно тумачење да су ратни савезници захтевали од Србије препуштање Баната, што се наводи као речи регента Александра. Наравно, он је „одбио” такав Лондонски уговор, који му у стварности никада није ни био понуђен. Додуше, и аутори серије су недоследни, те нисмо начисто је ли га српски политички врх одбацио или није знао за њега.

У низ нетачности спадају и изјаве да су Италијанима обећани: Бар, цела Бока Которска, „све од Улциња до Дубровника”, и сва јадранска острва. Чак и радознали, који се упусте „сурфовање” интернетом, врло брзо ће наићи на целокупан текст споразума, штампан 1920. на француском и енглеском језику, у Лондону. Упорнији, и на његову руску варијанту. У свим верзијама, потпуно идентичним, пише да „интересна зона Србије и Црне Горе” иде од рта Планке (југоисточно од Шибеника) до ушћа реке Дрим (у Албанији) и обухвата острва: Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Колочеп, Јакљан, Шолту и Брач. Дакле, од градова, укључује: Сплит, Дубровник, Котор, Улцињ, Бар, Скадар, Медову и Љеш (опширније, наш рад у часопису „Истраживања”, бр. 31 (2020) – доступно онлајн. Поменимо да лик који представља војводу Петра Бојовића у другој епизоди изјављује, уколико не буде формирана Југославија, да „ћемо са Хрватима морати делити и Босну, и Херцеговину”, а „остати и без изласка на море”?!

Будући да су за „тако неправедан” текст Лондонског уговора били одговорни ти „бездушни”, „брутални” савезници, у „Александру од Југославије” смо чули и њихов глас. И то од званичника царске Русије, де факто покровитељке Србије у наведеном периоду. Министар иностраних дела Сергеј Сазонов каже професорима Александру Белићу и Љуби Стојановићу, после „месец дана дреждања” у Петрограду, да зна како ће Срби бити „огорчени“ када сазнају текст договора, али да „раме за плакање” нађу на другом месту, на пример „у Паризу”! Нашој персони, као истраживачу српско-руских односа није познат овај царски шеф дипломатије из серије. Ми знамо за оног Сазонова, који је молио Белића и Стојановића да му не замере што је пре свега Рус, јер је „одмах после тога Србин” и убеђивао их како ће „заслуге Србије бити стоструко награђене”. Који је тих дана преко посланика Мирославу Спалајковићу, готово пророчки поручио Србима да ће „добити толику територију да ни за сто година” неће „је моћи довести у ред” (опширније у нашој дисертацији „Србија и Русија 1913–1918.” доступна онлајн).

Мирослав Радивојевић (Извор: Политика)

И не само то. Сазонов је у току савезничких преговора са Италијом готово у потпуности успео да одбрани планирани „минимум” интереса „Српског краљевства”, према његовом мемоару руском цару Николају Другом од 15. марта 1915. године (не жртвовати ништа даље од Шибеника). Уступке које је Русија направила у току разговора били су из земљишта почетно назначеног Хрватској, без обзира на политичку форму у којој би постојала после рата. По тексту савезничког споразума са Италијом њој је био намењен потенцијални излаз на Јадранско море од Волоског (мало насеље, североисточно од Опатије) до северне границе Далмације. Деценијама је наша историографија прећуткивала тај сегмент Лондонског уговора, подводећи цео текст под идеолошку поставку повреде „југословенских интереса”, манипулативним коришћењем историјских извора другог реда.

Поред низа озбиљних фактографских и материјалних грешака, сведоци смо да се у серији „Александар од Југославије”, намерно или нехатом, наставља такво посматрање ствари.

Научни сарадник, Одељење за историју, Филозофски факултет у Београду

Опрема: Стање ствари

(Политика, 18. 4. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Баш су потрефили и сценаристу и редитеља! Као да немамо толико тих кадрова годинама без посла! Ал’ џаба, кад не спадају у ,,проверене кадрове“ јамара и цинкароша.

    10
    1
  2. Докле више то прање и улепшавање карађорђевићевске клике??

    2
    1

Оставите коментар