Јован Б. Душанић: Прибинић – исхрана, лечење, ношња

У наредних неколико наставака објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Б. Душанића  Липљанског: „ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА  етнографски и други записи

Исхрана данашњег становништва  Прибинића знатно се разликује од исхране наших предака. Основна карактеристика исхране наших предака била је једноставност, једноличност, али и изразита калоричност хране. Највише су за исхрану коришћена јела од пасуља, кромпира, купуса, затим млеко и млечни производи, јаја и (углавном суво) месо. Црни и бели лук се доста користио при спремању јела, али и свакодневно, као својеврсна салата (али и добра превентива за разне болести). Ипак, у то време, хлеб је био најважнија храна и то нарочито кукурузни хлеб – (ку)куруза. У исхрани су коришћени и риба и ракови који су се ловили по многобројним брдским речицама и потоцима, те сезонско воће, печурке и мед. У прошлости су постојале разлике у исхрани између појединих породица, у зависности од њиховог економског стања.

Исхрани се није поклањала већа пажња осим за свечане дане, када је храна била разноврснија, квалитетнија, укуснија и обилнија. Исхрана је у великој мери зависила и од годишњег доба и верских канона. Једино су се током целе године у исхрани користили хлеб, пасуљ, кромпир, црни и бели лук, јаја, суво месо, млеко и млечни производи. Током пролећа, лета и јесени било је прилично  заступљено сезонско поврће, али и разно зеље, коприва и слично. У летњим и јесењим дане много се јело разно свеже воће (јагоде, купине, малине, боровнице, трешње, јабуке, крушке, шљиве, мушмуле, оскоруше и др.), а мештани су тада по шуми сакупљали велике количине печурака (нарочито су укусне рујнице и вргањи) које су за јело припремали на разне начине. Петком, средом и у дане поста јела се храна без меса, јаја, масноћа и млечних производа.

Наши преци су доручак сматрали споредним оброком а чинили су га пура, цицвара, попара, чимбур, те чај (ређе бела кафа) и парче-два хлеба. Многи старији људи и жене не доручкују, али су црну кафу сматрали правим јутарњим ужитком. Главни оброци су били ручак (који је обично био између 12 и 13 часова) и вечера, када су сви чланови домаћинства (чељад) били на окупу. Јело се седећи на троношцима или на земљаном поду, са округлих дрвених софри. Између ова три оброка деца су добијали и хлеб намазан свињском машћу или пекмезом.

Свако домаћинство је редовно припремало зимницу. Кисели купус се држао у дрвеним кацама, кромпир, ротква, репа и јабуке су чувани у траповима (који су прављени тако што се у земљи ископа јама у коју се ставља храна за чување која се облаже сламом и поново затрпава земљом), жито у амбарима, а суво месо је чувано обешено у сушницама или другим просторијама где има доста свежег ваздуха, а током лета у хладнијим, подрумским просторијама. У та времена се ретко спремао пекмез, али се он временом све више користио и био права посластица за све укућане, а нарочито за децу.

Старији су пре јела и уз јело пили по неку чашицу домаће ракије. Тај обичај је сачуван и до данашњих дана. Најчешће је то била шљивовица или крушковача, али су се правиле ракије и од других врста воћа (јабука, трешња). Шљивовица се добијала раније из шљиве белице, а касније и од маџарке. Нарочито је била укусна крушковача која се добијала од чувене крушке карамут (данас веома ретка јер споро расте, касно даје род и ређе – по правилу сваке друге године – рађа).

Прота Стеван са сином Светозаром у посети својим парохијанима

Подсетимо се  само неких јела (специјалитета) и напитака са трпезе наших предака:

Цицвара: Некувано млеко се усири и сир се ставља у качице да одстоји. Касније се кува млеко у које се ставља сир из качице, пресипа брашном и додаје кајмак. Све то се непрекидно меша док се маса не изједначи. Цицвара се сматрала једним од најукуснијих јела. (Не свиђа ти се    хтео би сваки дан цицваре?). Цицвара се једе док је топла.

Пура (качамак): Вода се посоли, а затим се кад прокључала додаје кукурузно брашно уз непрекидно мешање све док се не добије потребна густина. Укувавање обично траје око пет минута. Када се скине са ватре, смеса се прелије млеком, а за свечаније прилике (и у богатијим породицама) додаје се сир и/или кајмак. Пура се једе док је топла.

Попара: Врела вода се прво посоли (по жељи), па се у њу стављају ситно исечени комади, обично старијег, пшеничног хлеба (погаче) и додаје мало млека. Током кувања може да се дода и (слани или слатки) сир. Када се скине са ватре попари се додаје кајмак. Попара се једе док је топла.

Чимбур: Неколико јаја се разбије, дода се сир и кајмак и све то се добро измеша. Смеса се затим ставља у посуду са врелом машћу да се испржи. Чимбур се једе док је топао.

Гибаница: Припреми се тесто од пшеничног брашна, које се развија у танке листове, који се потом пеку (суше) на врелом земљаном поклопцу (такозваној покљуци) све док се не добије румена боја. Осушени листови се слажу у тепсију, а између се ставља слатки сир (може да се дода и кајмак) и на крају се прелије унапред припремљеним чварогом. Чварог се припрема тако што се осушене и испржене семенке бундeве (шпице тикве) скувају у врелој води.

Прота Коста на сеоској слави у Прибинићу

Тијепека: Просејано кукурузно брашно се посоли и умеси са млеком и додају му се сир и троп. Затим се разлије у тепсију и пече под сачем. Испечена маса се затим сече на комаде и, по правилу, једе док је топла. Троп се добијао као споредан производ при справљању такозване бравље масти. Сакупљени кајмак од крављег или овчијег млека се стављао у посуду и топио на ватри. У току топљења добијала се бравља маст, а талог који је остајао звао се троп и користио се при справљању других јела или се јео са топлом погачом.

Уштипци: Били су то својеврсни колачи за наше претке. Просејано пшенично брашно се умеси са млеком. Смеса се затим кашиком ставља полако у посуду са врелом машћу. Уштипци се једу док су топли. Нешто касније, као посластица, појавиле су се и крофне.

Сутлијаш: Појавио се у кућама наших предака када се почео куповати пиринач. Правио се тако што се пиринач укува у млеку и по потреби мало заслади.

Осим разних врста ракије, наши преци су повремено користили и неке друге напитке. Наведимо неке од њих.

Чај: Чајеви су припремани од разних (по правилу, лековитих) трава, као и цветова и листова неког дрвећа (зове, липе). Обично се чај није заслађивао, осим у свечаним приликама, када се у чај додаје мед.

Кафа: Почела се користити много касније и представљала је прави ужитак. Кафа помешана са млеком (бела кафа) у коју се ставе (удробе) комадићи хлеба била је омиљени доручак укућана. За старије чланове домаћинства посебан ужитак је била шољица (вилџан) црне кафе. Често је уместо праве кафе коришћен њен сурогат – дивка.

Медовина: У чистој питкој води се размути мед и кува се. Медовина је представљала веома укусан напитак који су користили наши преци.

Пеца: Осушене слатке јабуке или крушке у пролеће се стуку дрвеним чекићем, ставе у дрвену кацу и залију питком водом. Након врења, од смесе се пече ракија, а остатак звани ћоп се стави у дрвену посуду и поново залије питком водом. Након дужег стајања смеса прокисне, па се цеђењем добије укусан напитак који се у пролеће пије уместо воде.

Туршија: У јесен се у дрвену посуду стављају (питоме, а могу и дивље) јабуке и крушке, те плодови шипка, црвеног глога и брекиња. Све се то пошећери и прелије питком водом. Након врења плодови се поједу, а преостала вода се пије.

Ошап (компот): Разно сушено воће (пре свега, јабуке, крушке, шљиве) кувају се у доста воде којој се дода и мало шећера. Охлађени ошап се потом пије као веома укусан напитак.

Сурутка: Представља остатак течности после сирења, која се може пити одмах (као слатка) или после неколико дана када укисне (као кисела). Сурутка је била омиљен напитак косаца.

Поред наведених, као напици коришћени су и квас, разблажено јабуково сирће, расо од купуса итд.

Покућство су наши преци сами израђивали и оно је било доста оскудно. На долапу или крај њега стајало је посуђе: сопра, лопар, оклагија, дрвене посуде, земљани лонци, ћасе, таве и друго. Од дрвета су се правиле карлице за разлевање млека, качице, каблићи за сир, сурутку, затим кабови за воду, чаброви, варићаци за жито, чанци, кашике, али и вучије и бурад за ракију. Од глине су прављени ћупови за мед и масло, те крчази за воду. При прању посуђа користила се лукшија (вода кувана са лугом – пепелом).

Домаћин Јован В. Душанић (1888-1961)

Наши преци су, по правилу, увек породично заједно обедовали уз обавезно спомињање Бога, пре и после јела и уз пригодне молитве. Тога се и ја сећам из времена (крајем 50-их и почетком 60-их година ХХ века), када смо били код деда Јована у Прибинићу. Када је било време за јело, улазило се у стару кућу где се налазио велики дугачки сто. Пре него што се седне за сто, отварала су се врата дедине собе у којој је, на источном зиду, било кандило и наша икона – Свети Симеон Богопримац. Испред иконе би стао деда, а за њим сви остали – прво, одрасле мушке главе, затим жене (са малом децом у наручју) и на крају ми одрасла деца. Деда је изговарао наглас молитву, а ми остали смо за њим понављали. Молитву испред наше иконе деда би завршавао са:

Молитвама, Боже, Твог старог љубимца,
Симеона светог, дивног Богопримца.

Тек после тога сви бисмо одлазили за сто. Деда би стојао на челу стола и наглас изговорио Молитву Господњу – Оче наш. Сви бисмо се прекрстили и сели да једемо. На крају обеда, деда би поново устао (ми сви, такође, за њим) захвалио се Богу, похвалио домаћице – стопанице и наглас изговорио молитву:

Благодаримо Ти, Христе Боже наш, што си нас нахранио земаљским Твојим добрима, не лиши нас Небеског Царства Твога; но, као што си дошао међу Ученике Твоје и дао им мир Твој, тако дођи и међу нас и спаси нас. Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и спаси нас. Амин.

После тога, сви би се прекрстили и удаљили од стола.

*  *  *

Пошто је (1866) рукоположен за свештеника,  Коста Г. Душанић прво ради (око годину дана) као капелан код тешањског проте Хаџи Теодора Илића. За време боравка у Тешњу Коста Г. Душанић бива обучен и за пружање разних врста медицинске помоћи (вакцинације, хируршки захвати и слично). Пошто у то време у крају није било лекара, проти Кости су многи долазили и обраћали се за помоћ (не само са његове парохије, него и из суседних и не само православни, него и муслимани и католици) и он их је лечио.

Нарочито је био успешан у својеврсној вакцинацији од богиња, односно, како пише његов син Стеван К. Душанић, „у урезивању оспица. Он је скидао једним ножићем са заражених болесника од оспица гњој са њихових рана и после је тим, да кажем, серумом, калемио друге. Да ли је он шта још са тим серумом радио и како га је справљао ја не знам, јер се у своје време тиме нисам интересовао. Само знам да је он са таквим начином успевао у лечењу и то није никоме наплаћивао.“ Од хируршких захвата, помоћ је пружао само код повреда: обрада и дезинфекција (алкохолом) ране, те намештања код ишчашења и прелома.

Протојереј Коста Г. Душанић (1835-1909)

Прота Коста Г. Душанић такође бележи и народна лекарства (рецепти народне медицине) у својој Лекаруши (Лекаруша проте Косте), у којој прибележава рецепте за справљање лекова које је нашао записане руком на разним црквеним (углавном руским) књигама које су припадале Српско-православној цркви у Тешњу, а нарочито оне из такозваног Протокола Симе Костића (написан у Тешњу 1835. године). У Лекаруши проте Косте нашли су се и рецепти народне медицине које му је усмено саопштавао прота Хаџи Теодор Илић.

Лијек од срдобоље: Узми церова угљена пак ситно стуци и процједи на сито пак онда кувај исто у тазе млијеку и остави да преноћи. Узми сутрадан у свака два сата по један филџан.

За бол на срцу: 1) Узми пелина и траве пискавице и руте, свари на маслу и привиј на жличицу. 2) Истуци руте суве, учини је у пра’, замеди с медом. Свако јутро узимли наштесрце колико за један ора’. 3) Метни исту руту у ракију и свако јутро пити по једну чашу.

Кад боли на жличици илити на срцу: 1) Узми сјемена од коприве, истуци и онога сока изажми и подај пити једну чашу у чему ти драго. 2) Траве дрењка истуци, изажми и онога сока подај пити. 3) Добро чини метвица да се вари у вину и пије. 4) Узми модрог ћагета, натопи у љуту ракију и привиј на жличицу. 5) Истуци руте, учини је у пра’, замеди с медом и узимај у јутро по једну кашику наштесрце. 6) Вари пелин и шљиве и јечам и пиј ону воду. То чини врло добро. И кувај корен од божура траве у вину и пиј.

За слезену или далак: Узми један струк авдовине и метни под пас на голу кожу и носи –  не бој се.

Од далка: Узми козијег лоја, пак намажи далак, пак растопи смоле. Намажи мало ћаге и привиј на далак али најприје подмажи козијем лојом.

Од задуе: Узми јечмене илити просене воде 10 ока и једну оку свињске масти, пак метни у калаисани суд и мијешај докле се све учини вода, пак повежи добро и метни га на ведрину за три ноћи, свако јутро пиј по једну чашу. Ова вода служи за млого болести изнутра.

Од огња илити фебру: 1) Узми боцу воде и метни у њу креч колик ора’, пак мућкај, учиниће се како млијеко. Послије три сата када се слегне, проциједи кроз чисту крпу и подај пити болеснику, пак ће се ознојити, избациће фебру надвор. 2) Узми слатке папради која расте по камену, вари је у води док уври, и подај ону воду пити. 3) Узми кваса, растопи га у сирћету и помажи по модрој крпи, пак истуци ситно сјемена од родкве и поспи по квасу и помажи по модрој крпи и привиј на табане. Промјени трећега сата. Истегнуће надвор и оздравиће. Исто чини и мед кад се помаже по модрој крпи и привије на табане.

Упамти добро: када има чоек велику февру, не дај болеснику јести месо, него само чорбе неслане и подај му воде пити колико му драго. Често ваља отворити врата и пенџере од собе где болесник лежи, заради запаре илити смрада да излази.

Кад вода стане: 1) Вари корјен од дивљега рена шљаза, пак подај пити по једну чашу. 2) Истуци ситно јасенка, вари га у води, подај пити. 3) Узми сјеме од траве пишчалине, учини у пра’, подај пити.

За испишати камен: Узми траве рена, свари га у чисту и нову лончићу и ону воду пити у јутро и вечер и видићеш чудо.

Кад има у костима болест илити у жглавцима: Узми сирћета од три године јабукова и иловаче жуте, пак закувај ко тијесто и мажи жглавке. Како се мало присуши промјени, али док видиш да бола нестане. Море 15 дана пак и више то трајати, али чини често пута, али немој гријати сирће.

Када отеку ноге илити руке: 1) Узми лист од зовине, свари на маслу и привиј. 2) Узми коприве са жилама, скувај у вину и пери оток. 3) Узми кадуље и руте и рузмарина, вари све заједно, (на)топи крпу и привиј. 4) Креча у камену колико једно јаје метни у боцу воде и нека стоји 24 сата, (на)топи крпу и обавиј оток. 5) Вари шљеза на маслу илити води и привиј. И то добро чини.

Кад чоек отече: Млијека једну литру, толико борове смоле и толико воска скувај све заједно и када се згусне, помажи по крпи и привиј око себе у вечер и немој одвијати него други дан. Тако извлачи отоку све мало помало.

Када јаја отеку: Узми брашна бобова и сока од зове и мало зеитина, смијешај све заједно и привиј.

Жени кад отиче крви много на нарав: 1) Узми пиринча и попржи и истучена пити у води илити у јају. 2) Жиле од коприва истуци и потежи у нос. Исте жиле од речене траве свари у вину или изажми много сока, натопи крпе и привиј на чело – уставиће крв.

За млијеко женама која не море дијете дојит: Узми сјеме од питомога коромача и копра и питоме метвице, вари све заједно. Нека жена пије за осам дана и траву исту врућу нека на сисе привије – млијеко ће приступити.

Зауставити млијеко: Узми листа од зовине и привиј на брадавицу.

Кад жену сисе боле: 1) Узми јечма и коприве и цвјета од зовине, скувај све заједно и привиј на сисе. 2) Узми питоме метвице копра, тер скувај у вину, пак с оним млакима привиј.

Дјете у постељи утушено оживјети: Повали дјете на страну и пуши му у уста пару, прса му руком тари оздол догори и у чисти зрак изнеси.

Од краста дјетету: 1) Скувај добро рибе што се нађе у саламури срдел и шњоме пери главу. 2) Вари руте и с њеном водом пери главу.

Од краста уста: Узми листа бијеле лозе, истуци је и изажми ону воду и смјешај с медом и мажи уста.

Када уста смрде: Узми метвице и метни у воду и с водом сваки дан пери уста, иза тога испери чистом водом.

Кад усне боле: Узми ланена семена, истуци га и помјешај смедом, мажи уста.

Од зуба: Када зуби боле, узми боцу воде метни у њу шаку живога креча. Нека стоји 24 сата, пак процједи кроз крпу и пери уста с оном водом.

Лијек од грла: Блитве црвене истари на ренде, пак исцједи сока, помјешај и сирће и меда па угријат на ватри, пак како море трпити у грлу неколико пута грготати, а не ждерати.

Зауставит крв у носу: Узми пиринча и попржи и истуци у прах и потежи у нос и ови исти прах чини уставити крв.

Од слијепоће када ослијепи млад: Узми пелина, свари га на тави и полиј по њему бјеланце од јаја и онако вруће привиј на очи. Другу вечер узми по исти начин пелина, свари га и полиј млијеком женскијем која имаде мушко дете и метни на слијепе очи и за 15 дана промјени и очи ће прогледати.

Када очи боле: 1) Узми сока од калопера и млијека од жене која има дјете мушко, смјешај све заједно, (на)топи памук, мећи на очи. 2) Метни у јаје квасине, за 24 сата нека стоји, пак с истом водом очи пери.

Кад у очима боде: Узми кваса јечменога и бјеланца од јаја и мало зејтина закувај и привиј кад почнеш спавати, али под квас метни чисту крпу.

Ако се што на око наметне: Узми росопасти и боквице и свари у бијелу вину, пак привиј.

Када уво боли: Узми фришка шљеза и истуци каменом на камену, изажми из њега оного сока, улиј у уво у вечер. Врло је добро и сока од боквице мушке.

Ако је живина у уву: 1) Узми фришка рена и истуци, изажми сока и улиј у уво. 2) Узми сала или масти од препелице, улиј три капи у уво.

За глувост: 1) Узми масти од рибе јегуље када се испече, угља од сумпора смјешај заједно и улиј у уво. 2) Узми жуманце од јаја и метни на таву – учиниће се угаљ, улиј у уво.

За пијанца: Улиј у једну боцу ракије лијепе, пак уфати рибу јегуљу живу и метни у исту боцу ракије, и нека умре та риба јегуља у ракији и подај му пити – више неће имати никад вољу за ракију.

Гробно место проте Косте Г. Душанића у порти цркве коју је изградио у Прибинићу

У Лекаруши проте Косте се налазе и записи који немају ничег заједничког са медицином и припадају народним веровањима, као на пример:

Када младожења не море учини смјешаније тајно са својом вјенчаном по закону брачноме:  Нека младожења скине прстен свој, такођер и са своје заручнице прстен с којим су се прстеновали, пак нека пропиша кроз њи. Тако ће се учинити смјешаније. Ако ли је ко учинио са стране да се не учини смјешаније с младожењом и невестицом, нека начине од љескове младице венац, пак нека пропиша, и тако ће учинити смјешаније.

*  *  *

Прибинић и његова околина је претежно сточарски крај, па је у старија времена народна ношња израђивана од вуне, али и од лана и конопље. Обућа је прављена од говеђе и свињске коже. Одећа и обућа израђиване су у кућној радиности у оквиру породичног домаћинства.

Овце су се шишале у мају, после Ђурђевдана и у августу. После шишања, вуна се прала, чешљала, гребенала (влачила) и прела. Од испредене вуне плели су се и ткали разни одевни предмети.

Свако домаћинство је сејало лан и конопљу и производило влакно за ткање одеће. Конопља се по дозревању везивала у снопове и потапала у воду на потоцима или у мочилима, где би остајала потопљена петнаест дана, када влакна почињу да се одвајају од стабљике. После тога конопља треба добро да се осуши (на сунцу или у кући крај огњишта), па се на ступама извлаче влакна. Из лана су се такође на ступама добијала влакна за ткање. Влакно за одећу од конопље или лана касније се ткало на натри.

Сличним поступком добијало се и сукно. На натри су се од вуненог плетива ткале такозване поњаве. После тога су се откани делови носили на ступе ваљарице, где се у води под ступама ваљало сукно. Сукно се из практичних разлога бојило у црно и тај поступак се звао врањење. За врањење се користи отпад од ковања, звани троска. Прво се у великом казану скува кора од јасена или јошике и у тако кувану воду (која је добила црвенкасту боју) потапа се сукно. После тога сукно се вади, простире по равној површини, посипа троском и ваља у ролну. Те ролне сукна се стављају у посебно направљено корито и притискају великим (тешким) каменом. Сукно тако стоји неколико дана док не добије потребну црну боју. Поред сукна, бојиле су се и упредене вунене нити зване кончели, које су касније служиле за плетење.

Памук се куповао и од њега су прављене фине гаће, кошуље и поткошуље, а од коже су се правили опанци, путравци, коњска опрема и друго.

Одувек су постојале и јасно се разликовале свакодневне (радне – носеће) и свечане (парадне – зборачке) ношње. Свечана ношња облачила се за верске (Божић, Васкрс, Крсна слава) и друге (свадбе, крштења) празнике, те приликом одласка у цркву, на сеоске светковине – зборове или на нека друга јавна окупљања.

Литија око цркве у Прибинићу (непосредно после Другог светског рата)

Жене су свакодневно носиле рубине дугих рукава дужине до испод колена, које су сашивене од тканог платна (лана или конопље), са изрезом напред и наборима на прсима. Око врата се правила уска крагна – колијер.

Преко рубине носила се прегача која се везала (опасивала) око струка с предње, а понекад и задње стране. Прегаче су се претежно израђивале као обичне тканине од различито бојених вунених нити. Касније су се ткале прегаче зване ћилимаче. Осим њих, израђиване су и прегаче са утканим везом. Прегаче су се са три стране украшавале ресама (поткићем), а старице и удовице су носиле прегаче без реса.

Зубун се носио преко рубине и био је у виду прслука (без рукава) израђен од сукна, с предње стране расечен и није се закопчавао. Носио се преко кошуље у свим приликама. Старије жене су носиле дуже зубуне црне боје, док су млађе жене своје зубуне често украшавале шарама од чохе или дугмета. Девојке су носиле зубуне од белог сукна са украсима од чохе или с вуненим везом.

У зимском периоду преко одећу од грубог платна облачио се гуњ – сукнени огртач са рукавима. Носећи гуњ је без, а зборачки са украсима.

Девојке и жене плеле су косу, и то тако да су девојке правиле једну, а жене две плетенице. И лети и зими жене су на главу стављале мараме и по њима се углавном разликовала њихова старост и породични статус. Неудате девојке (цуре) носиле су јаглуке – мараме које су везивале под брадом. Младе (удате жене без деце) носиле су јаглуке (мараме које су везале иза врата, на потиљку). Снашице (удате жене са децом) носиле су памучне мараме. Старије жене носиле су мараме од лана, обрубљене нитима, са гајтаном за везивање испод браде или каук (бела везена крпа која се везивала кукицама испод браде).

У свечаним приликама жене су облачиле брижљиво чуване рубине које су биле отпозади фалтане. Низ прса, рукаве и око њих, за свечане прилике, правио се вез вуненим концем. Жене су напред преко рубине, испод појаса, носиле шарене ткане прегаче са тканицама (појасом).

Тканице су првобитно ткане од различито обојеног вуненог плетива са шарама сличним као и на прегачама, а касније су биле украшаване различито бојеним ђинђувама. У рукама се као посебан украсни детаљ носио ткани и везени шал са ресама. Шал се често задевао испод тканине и спуштао низ бок десне стране.

Мушкарци су у свакодневном животу носили кошуље (са прорезом на грудима и клином под пазухом, где се шири да би рука била слободнија за рад) и гаће (пеленгаће) од тканог платна (лан и конопља). Око кошуље се опасивала тканица (која је била шира од женске), а по потреби су носили и зубун. Зими су користили сукнене огртаче са рукавима – гуњеве у дужини јакне. У свечаним приликама носили су новије гаће и кошуље које су имале обичне крагне са изрезом до прса. Опасивали су се лепим тканицама и носили прслуке од сукна. На глави су носили велику кривну капу и око ње црни шал – фес, а нешто касније шајкаче и шешире.

Девојка из Прибинића (између два светска рата)

И мушкарци и жене су добар део године ишли боси, а зими су носили опанке. Од вуне су се плеле чарапе, али и приглавци – кратке чарапе које покривају стопало и досежу само до испод скочног зглоба. Опанци су се правили у властитој изради од уштављене говеђе коже. Кад се истроше (излижу) по табанима, на њих су се стављали обојци.

Василије Б. Перовић у сарајевском часопису Братство (у тексту: Косовски симболи старе српске ношње у насељима Прибинића и Чечаве) из 1939. године пише:

„Поред најстарије српске народне ношње, која се сачувала у појединим местима у Јужној Србији и потиче управо из Душановог доба затим старе живописне националне ношње у Црној Гори, можемо наћи и у неким крајевима Босне. Тако се старинска српска ношња очувала делимично у планинским крајевима око Озрена, а поглавито у планинским насељима питомог села Прибинића и Чечаве, која се налазе на домаку нашег средњовековног манастира Липља.

Када сам недавно био у Прибинићу на једној народној црквеној свечаности – освећењу капеле – на прибинићском гробљу, задужбини свештеника Стевана Душанића, ја сам био просто очаран и одушевљен лепим патријархалним српским обичајима и типичном народном ношњом… јер носе у себи онај дубоки трагични смисао и печат националне и косовске етике, којом су се напајале и заносиле народне масе, кроз мучне и дуге периоде наше крваве прошлости…

Тип српског сељака у планинском венцу око Прибинића и Чечаве већином је мрког, препланулог лика, дугих бркова и свих расних особина, које дају утисак правог динарца, са благом и питомом нарављу, паметним и разборитим наступом. Гостопримству ових брђана нема краја и равна. Још одржавају, што се само у Босни данас може видети старинске патријархалне обичаје и заједничке братске трпезе, које ће увек пре почетка јела свештеник благословити и наздравити свима домаћинима.

Док је код мушких у Прибинићу и околини ношња проста, чиста и једноставна, без варијација, дотле се код женске ношње опажа нешто, што изазива, ако се дуже посматра осећај дубоке туге. Нарочито ако се посматра и студира женска крпа (марама) коју носе на глави, обично пребачену преко главе, низ рамена, слично Црногоркама, само што ове носе место крпа црне велове. Ове крпе изаткане су од лана или беза. Израђене су просто у четворокуту. И нема ни једне, која није са све четири стране израђена црним флором. А то су обично, једна или две црне бордуре, ширине до 10 сантиметара…

Али што ми је највише било зачудо и интересантно јесте, откуда такав обичај, да се у овим забаченим насељима Босне носе овакве крпе на глави, које пре значе жалост и црнину, него радост. Када сам упитао једну седу осамдесетогодишњу старицу за овај обичај, добио сам класичан одговор: Ми смо такав обичај наследиле од наших мајки, а све од старина, и значе вечиту жалост, тугу и црнину за изгубљеним српским Царством на Косову.

Заиста је ово тачно, да значи општу народну жалост и вечиту црнину за изгубљеним царством и слободом, која је на Косову покопана. Симбол Косовске трагедије, одржаван је и преношен с колена на колено вековима, по свим крајевима и свим срцима Српског народа…

Капела у Прибинићу коју је изградио прота Стеван К. Душанић као своје гробно место

Код сељанки у насељима око Прибинића и Чечаве, има још нешто особито типично и упадљиво, а то је начин чешљања и раздвајања косе на средини чела. Коса се, тачно на средини чела раздвоји, и хватајући један део чела и лица повије преко ушију, испод којих се оплете у венац, а затим под грлом плетенице се споје обично једном сребреном паром – брошем. Код имућнијих сељанки, обично код девојака, можете видети по коју ниску дуката, којом су украшене косе или груди…

Овакав начин ношње, и овакво ношење косе, специјално код женских није случајно. Напротив, оно даје смишљену, симболичну слику једне уцвиљене и ожалошћене мајке, којој је судбина доделила да вечито нариче и оплакује своју децу, своје синове јунаке, који падоше далеко на бојишту, бранећи и жртвујући се за слободу и част своје отаџбине.

Зар се ово слободно не може применити на општу жалост и тврдо камено срце Српске мајке, која је кроз пет столећа жалила и оплакивала цвет и дику српских синова, који падоше на Косову за Крст Часни и Слободу златну.

У том свом великом болу за изгубљеном слободом и славним Царством, Српска мајка је, са стојичким самопрегорењем, спремала и васпитала, подизала и жртвовала најбоље своје синове, у великој националној борби, из које је поникла слобода и јединство целокупног нашег народа…

Са Косовом је падао и устајао, борио се и крварио, живео и умирао, Крсту служио а Милошем живео, заносио и освајао. Заиста, кроз Косовску епопеју искристалисане су све најбоље и најсјајније етничке вредности нашега народа. Без Видовдана и Косова, не би било оних дубоких и неизгладивих трагова, који се показују у свима правцима и на свима пољима нашег народног живота.

Зато су, кроз Косовске жртве, и све жртве и крв, од Косова до данас, освештана за свагда права и слобода Српског народа. Кроз Косовске жртве и косовске божуре, ми се Срби боље разумемо, познајемо и љубимо, братимимо и не заборављамо. И ми данас након 550. година од Косовског боја лакше и свесније, схваћамо и разумемо оне духовне и етичке вредности, које су тако добро и снажно изражене у епу, фолклору, ношњи, витештву и другим манифестацијама нашега народа.

Зато ћемо моћи још пре разумети и схватити, откуда и зашто је наш православни Српски народ овамо у Босни, успео и поред огромног туђинског притиска и небројених жртава, које је поднео за своју слободу да се национално и верски одржи и тако сачува на један видан и трајан начин духовну и културну везу са Лазаревим и Милошевим Косовом.“

Књиге:

ПРИБИНИЋ место у Републици Српској (2008)

ПРИБИНИЋ И ОКОЛИНА етнографски и други записи (2021)

могу се преузети у ПДФ формату на:

https://www.poreklo.rs/2014/01/05/digitalna-biblioteka-portala-poreklo/

https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/pdf-citanka

Прочитајте још



Categories: Аз и буки

Tags: , , , ,

Оставите коментар