Герман Садулајев: О америчком патриотизму

И када мене узимају као таоца или убијају у амбасади – то је чудовишна неправда. Јер ја нисам крив

Фото: Профимедиа

Године 2016. на екранима се појавио амерички филм „Крстарица“, с Николасом Кејџом у главној улози. Филм мање-више близак историјској истини. Прича о трагичној судбини крстарице поморских снага САД „Индијанополис“, његове посаде и капетана, а такође и о јапанској подморници која је потопила крстарицу.

У лето 1945, пред крај Другог светског рата, крстарица је добила чудан курирски задатак: доставити у авиобазу острва Тиниан два сандука са тајним теретом. После успешно обављене мисије брод се упутио у зону борбених дејстава, према острвима Гуам и Лејте. Због нечега – без пратње разарача.

Огромна крстарица, са палубом величине два фудбалска терена, била је прекрасно наоружана и спремна да одбије напад с мора и с неба. Међутим, од подморница је „Индијанополис“ био незаштићен. Због тога, сагласно уставу, или шта је већ тамо код Американаца уместо устава, велике бродове су пратили брзи ескадрони миноносаца, оспособљених за борбу са подморницама. Али овој крстарици пратњу нису дали, до данас није јасно због чега.

Ноћу, 29. јула, „Индијанополис“ је уочила јапанска подморница која се налазила на борбеном дежурству. На њој су биле подводне „камиказе“, али прошло је и без њих: напали су обичним торпедима. Два директна поготка. Кроз неколико минута крстарица је уништена и пошла на дно. На броду је било 1196 чланова посаде. Око триста је одмах погинуло. Скоро 900 су још били живи. И тада је почео прави пакао.

Преживели морнари са крстарице Индијанаполис на Гуаму, август 1945. (Фото: Викимедија)

Америчке обалске службе игнорисале су СОС сигнале и нису послале никакав спасилачки брод. Опет није јасно због чега. Три дана и три ноћи преживели су се праћакали у сланој океанској води, под јарким тропским сунцем, умирали од рана, од жеђи, халуцинирали, силазили с ума. Јата ајкула су кружила око њих, кидали људе на комаде, живе их јели. Тако је погинуло 575 морнара. Већину су вероватно појеле ајкуле. Деведесет мртвих тела пронађено је недоједено: засићене ајкуле одгризле би половину, а друга половина трупа плутала је у води, доводећи до ужаса још живе Американце.

Нико није констатовао нестанак крстарице. „Индијанополис“ нико није тражио. Чамце за спасавање и лешеве приметили су потпуно случајно, 2. августа, пилоти авиона који је обављао сасвим други задатак. И тек тада је почела акција спасавања. Капетан крстарице Чарлс Маквеј је преживео. И стао пред суд за оно у чему није било његове кривице. Затим је био оправдан, враћен му је чин, дослужио до контраадмирала, али је 1968. живот окончао самоубиством, сањајући полупоједене морнаре у топлој океанској води. Исте године је мирно умро капетан јапанске подморнице Мотицура Хасимото.

У сандуцима које је „Индијанополис“ доставио у авиобазу налазило се пуњење за атомске бомбе које ће бити бачене на Хирошиму и Нагасаки 6. и 9. августа 1945. И које ће убити око 200.000 мирних житеља, а безброј њих унаказити и заразити радијацијом. Тим злочином биће отворена нова ера у историји човечанства – ера страха пред долазећим нуклеарним ратом. За ђаволски терет нико на броду није знао. Само капетан, мада је и он тек наслућивао.

Посада бомбардера Енола Геј (Фото: Викимедија)

Позната протестантска максима гласи: чак и ако ђаво треба да дође на овај свет, тешко ономе кроз кога он долази. Чини се да морнари нису били криви. Ни капетан није био крив. Сви они су само испуњавали своју обавезу. И ништа нису знали о ужасној радијацији, о опасности од нуклеарног бомбардовања, о древном злу коме су они помогли да дође на свет. Нису били криви. Али су били саучесници.

Сви ми разумемо да је кажњавати без кривице – неправедно. Да цивилизовани људи не треба да примењују принцип колективне одговорности. Али „Индијанополис“ нису казнили људи! Нешто друго их је казнило. И томе другом, наше представе о кривици као психолошком фактору и субјективном односу према почињеном делу – уопште нису интересантне. И ми сами изненада почињемо да осећамо: оно што се догодило, иако није било праведно, у неком веома страшном смислу било је закономерно и неизбежно. Да осим људских закона постоје и неки други, који се не могу изменити или укинути гласањем у парламенту. Ти су закони толико древни колико и зло које они обуздавају. Морнари „Индијанополиса“ нису били просто убијени; они су на три дана доспели у пакао, зато што су били саучесници у томе да се пакао пробио на површину земље и одиграо свој ужасни плес на руинама два града побеђеног Јапана. Да ли су они нешто о томе знали, или нису знали, како су се они према томе односили – није важно.

Дешавају се у животу тако језиве ствари. И ми их никако не можемо схватити или објаснити. Али некакво објашњење нам ипак пада напамет. Заједно с фразом „right or wrong, my country“. То је девиза англосаксонског патриотизма: била моја земља у праву или не, то је моја земља – дакле: она је увек у праву. Звучи врло лепо и подиже дух. Међутим, наличје те фразе и јесте проклетство крстарице „Индијанополис“. Штавише: читава земља која следи такву девизу може бити проклета. И свако ко у њој живи.

Фото: Спутњик

Лично ја нисам бомбардовао ни Јапан, ни Београд, нисам демократизовао ни Ирак, ни Либију. Нисам напалмом спаљивао Вијетнам. Нисам рушио економику читавих светских региона. То је радила моја (да, у смислу – њихова) земља. А ја сам само био њен патриота. Right or wrong, my country. И када мене узимају као таоца или убијају у амбасади – то је чудовишна неправда. Јер ја нисам крив. Нисам кривац. Само саучесник.

Сурова правда је у томе што смо ми одговорни за све остале. Ми одговарамо чак и за оно што су радили наши преци. А наша деца ће одговарати за нас. То је страшно, ако о томе пажљиво размислите. То је веома страшно. Уопште није праведно. Али је неизбежно.

Због тога је смешно кад савремени руски суперпатриоти копирају англосаксонски патриотизам, мислећи да је за утемељење руског патриотизма довољно уз помоћ Гугла превести англосаксонске максиме. На потребним местима заменити „Америку“ „Русијом“ – и готово. Као што су то учинили наши суседи Украјинци: уз помоћ примитивног превода Deutschland über allles постало је Україна понад усе.

Фото: Православие.ру

У XIX веку ми смо имали знамените простосрдачне патриоте – славјанофиле. Они су читаво своје славјанофилство позајмили од… немачког романтизма. Марљиви епигони су превели постулате на руски језик, заменили имена и ликове, и решили: ево га, исконско-праисконско руско. Мање од свих су славјанофиле разумели обични руски људи, који нису знали првоисточнике, који нису читали немачке романтичаре у оригиналу. А такозвани западњаци, попут Херцена, имали су погледе, иако европске по форми, по садржини апсолутно руске. Није све онако као што изгледа.

Русија има сопствену мисао, самосталну традицију, бесконачно далеку од англосаксонског цинизма „реалне политике“. Наш патриотизам уопште није сличан ономе: „right or wrong, my country“. Његови корени нису код Киплинга и Черчила, него код Пушкина, Толстоја, Платонова и Шолохова, не код конквистадора и колонизатора, него код подвижника, световних и духовних. Ми смо и јаки зато што не тражимо снагу, него истину. Није истина у сили, него сила у истини. Ето каква треба да буде наша максима.

Посрбио: Желидраг Никчевић

Опрема: Стање ствари

(Искра, 29. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. године САД у Бејруту изгубиле 241 маринца а Француска 58 падобранаца у терористичком акту јер партнерска служба Мосад није хтела да уступи податке које је поседовала о припреми, времену извршења и објектима напада. Логика којом су се водили била је да је корисније сачувати извор података који брине о израелској националној безбедности од живота америчких и француских војника.

Оставите коментар