Драгослав Пакић: Кад Академија постане заразна као епидемија

Сви би да буду академици, поготову када се прочуло да су чланови Француске академије бесмртни. Од тог тренутка навала се утростручила

Драгослав Пакић (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)

О мишљењима постоје најразличитија мишљења. Једни мисле да је само другачије мишљење исправно мишљење, док се други са тим не слажу. Они мисле другачије.

Мало им је што, бар како сами тврде, мисле својом главом, него би хтели да и други мисле њиховом главом.

Углавном, то и јесте главни проблем мишљења.

Мишљење по принципу спојених судова, бар кад су Срби у питању, у главу долази са другог краја кичме, оданде где она губи своје часно име, и то усправно. Пут мисли, као што се зна, и у овом случају је веома дуг и проверено напоран.

У случајевима када се деси да је кичмени стуб истовремено и стуб срама, са мишљењем се може залутати без обзира што је Волтер говорио да не мора да се сложи са мишљењем саговорника, али да мора да се свим расположивим силама бори за право да саговорник саопшти оно што мисли, а он, Волтер, онда, када одвоји чисто од прљавог, све заједно баци кроз прозор као лавор прљаве воде.

Председник Српске Академије Наука и Уметности, уз подршку Управног одбора, мисли да је Космет и de facto и de jure изван наших руку, а други мисле да су ствари сасвим супротне, односно и de jure и de facto. Има и оних чије је мишљење различито чак за 360 степени. То нису академици из области егзактних наука јер знају да се са 360 степени круг затвара и да је полазна тачка идентична завршној.

Извор: N1

Наша Академија је тренутно у центру пажње чак и неакадемске јавности тако да прети оправдана бојазан да нам академија прерасте у епидемију. Сви би да буду академици, поготову када се прочуло да су чланови Француске академије бесмртни. Од тог тренутка навала се утростручила. Нико се, нажалост, није сетио да каже да је у Француској академији само четрдесет бесмртника и чланство се попуњава само онда кад један бесмртник умре, али бројка од четрдесет се не сме прећи.

Поред академика, код нас се мишљењем баве и други, најчешће за ту врсту активности недовољно припремљени ликови. На пример политичари. Они, поготову ако су доспели до власти, мисле да се мисли само ако сви мисле као што они мисле да мисле. Иако је речено да: кад сви мисле исто, нико не мисли, на истомислију се инсистира као модусу вивенди за слогу, братску и сестринску љубав и општи напредак.

Да то није лако постићи постоје примери и у најобичнијој свакодневици. Бигамисти мисле да је срећа у полиполним браковима, а представници геј популације се залажу за истополне бракове. То би и да озаконе како би и Србија постала правна држава.

Деца не верују ни једнима ни другима и одбијају да се рађају. Бар док се не дође до решења које би омогућио да се деца могу рађати и без учешћа оваквих родитеља. Ми бисмо, мисле деца, да будемо своји, а они би да нас усвоје. Од обданишта, школе, посла, партије до једнополних родитеља.

Cogito ergo sum (мислим, дакле, постојим) више не важи. Најближе је истини: мислим, дакле, зезнуо сам се!



Categories: Сатиристика

Tags: , , ,

1 reply

  1. Сви би да се угурају у ANUS, а нико из ANUS-а да изађе. Осим кад буде приморан законом Природе.

    Неки кажу да нужда закон мијења. А опет, ако се о нужди ради, онда се може примијенити и „Закон о нужди.“

    Све у свему најнужније је обавити нужду.

    10
    1

Оставите коментар