Академик Матија Бећковић коментарише да се из саопштења Извршног одбора САНУ закључује да право на сопствено мишљење имају само они
Матија Бећковић (Фото: Дејан Симић/Спутњик)
Извршни одбор Српске академије наука и уметности подржао је у уторак председника академије Владимира Костића, оценио да је непримерено изјашњавање о томе да ли је Косово и Метохија део Србије и подржао право сваког члана да на важне теме износи лично мишљење.
Овако је врх САНУ одговорио на иницијативу академика Матије Бећковића да се чланство изјасни о Костићевој изјави да је „у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“. Његове речи изазвале су велику буру и протест јавности.
Матија Бећковић: Цела САНУ да се изјасни о Косову и Метохији
Академик Матија Бећковић, за Вечерње новости, коментарише да се из саопштења Извршног одбора закључује да право на сопствено мишљење имају само они:
„Ми који смо тражили да се САНУ изјасни да ли је КиМ део Србије или није, то право немамо. Оно што сам рекао на седници Одељења језика и књижевности, пре него што је доспело у јавност, изгледа не испуњава „процедуралне могућности у самој кући“.
„Добро познате политичке и историјске асоцијације које захтев буди“, заправо је тон саопштења Извршног одбора. Онима који постављају једно просто питање спочитавају они који су се сити наизјашњавали у Комунистичкој партији све до њеног краја.
На крају Бећковић истиче да нико не тражи да САНУ реши питање КиМ него да се изјасни да ли је „у овом тренутку једина политичка мудрост како се са елементима достојанства повући са Косова“ и додаје:
„Испада да је лакше повући се с Косова, него повући ту реч!“
Извршни одбор САНУ: Ником се не може ускратити право на мишљење
А у поменутом саопштењу наведено је, између осталог, да се у текстовима које су готово сва одељења званично упутила Председништву и Извршном одбору, да је неприкладно и неприхватљиво прозивање чланова да се појединачно изјашњавају по принципу „да или не“ на питање које предлагач самог поступка поставља, већ и због добро познатих политичких и историјских асоцијација које такав захтев буди. Наводе и да је огромна већина академика подржала наведена начела и јасно дала подршку Председништву, Извршном одбору и председнику САНУ да наставе са радом.
Без званичног позива
За извршни одбор неприхватљива је атмосфера која се креира у делу јавности да се проблем КиМ великим делом прелама баш у САНУ, која „као да постаје некаква парадигма за решавање читавог овог проблема“:
„Ради се о проблему који нити је генерисан уз учешће САНУ, нити је она икада била званично позивана да учествује у његовом решавању. Академија за то нема ни формалне могућности, ни овлашћења“.
Опрема: Стање ствари
(Вечерње новости/Искра, 10. 3. 2021)
Categories: Вести над вестима
Живимо у времену у коме су поклоници сотоне живу затрпали институцију логоса и наметнули право на апсолутно поништавање битка другог, као и право на мишљење о ама баш свему, као једине две метрике које у коначници одлучују хоће ли маказе њихове „правде“ загристи нит живота. Веће средњежалосних метузалема у Академији наука и уметности Србије, чију скрљуштену кожу више ни комарци не могу да пробију, и који су своју несвест додатно свели на закржљалу спознају о дебелим фотељама и још дебљим апанажама, које залуд троше на скупоцене креме за глетовање лактова и смежураних седећих трапова, ипак стижу да у корак прате и модне друштвене трендове, а нарочито онај у коме су институције истине, аксиома и чињеница тек фобични реликти прошлости, којих се треба што пре ратосиљати, а никад довољно топле кости угрејати на ватри за чију потпалу користе књиге у којима стоји спознаја истине, знана и као знање. Исто оно знање које би, да је среће, забранило право на мишљење из столице на грбачи народа. Неспутани постојањем образа, из којег је одавно ишчилело мајчино им млеко, ови пошасни скакавци и даље једу године оних од чијих жуљевитих руку живе, незамисливо боље него те руке, као и колеге им из Уставног суда и прилежећих институција чија је основна функција да се, кад загрми, самопрогласе ненадлежним, покупе плату од тричавих 3 иљаде евра и склоне иза права на одбрану ћутањем.
Ако њихову унучад не спречимо да не живе од срамоте својих дедова, бојим се да ћемо опет гледати како српски топови с Топчидера гађају турски Калемегдан.
„А у поменутом саопштењу наведено је, између осталог, да се у текстовима које су готово сва одељења званично упутила Председништву и Извршном одбору…“
Како се у чланку (претходном, извор Политика) не помињу одељења а изворно саопштење, и поред најбоље воље, не успевам да нађем само ћу да се надовежем (на https://stanjestvari.com/2021/03/10/izvrsni-odbor-sanu-nikom-se-ne-moze-uskratiti-pravo-na-misljenje/#comment-168290).
Одељење за математику, физику и гео-науке;
Секретар: академик ГРАДИМИР МИЛОВАНОВИЋ
Заменик секретара: академик МИЉКО САТАРИЋ
Одељење хемијских и биолошких наука;
Секретар: академик ВЛАДИМИР СТЕВАНОВИЋ
Заменик секретара: академик БОГДАН ШОЛАЈА
Одељење техничких наука;
Секретар: академик ЗОРАН ПЕТРОВИЋ
Заменик секретара: академик ДЕЈАН ПОПОВИЋ
Одељење медицинских наука;
Секретар: академик ДРАГАН МИЦИЋ
Заменик секретара: академик МИОДРАГ ЧОЛИЋ
Одељење језика и књижевности;
Секретар: академик ЗЛАТА БОЈОВИЋ
Заменик секретара: доп. чл. ЉУБИНКО РАДЕНКОВИЋ
Одељење друштвених наука;
Секретар: академик КОСТА ЧАВОШКИ
Заменик секретара: дописни члан ПАВЛЕ ПЕТРОВИЋ
Одељење историјских наука;
Секретар: академик МИХАИЛО ВОЈВОДИЋ
Заменик секретара: академик ЉУБОДРАГ ДИМИЋ
Одељење уметности САНУ.
Секретар: академик МИЛАН ЛОЈАНИЦА
Заменик секретара: академик ДУШАН ОТАШЕВИЋ
(https://www.sanu.ac.rs/organizacija/odeljenja/)
На страници сваког одељења стоји и број телефона. Претпостављам да неће бити превелика тајна да се сазна која су тачно одељења и на основу чега упутила поменуте „званичне дописе“. Барем од последња 3-4 одељења.
У смислу сабирања поучна је и страница https://www.sanu.ac.rs/o-akademiji/clanstvo/.
„У последњем вишедеценијском оквиру САНУ има око 150 чланова што представља природни numerus clauses те, у складу са тим, треба истаћи три ситуације. Године 1985. прешло се са двогодишњег на трогодишњи изборни циклус, што је довело до успоравања у порасту броја нових чланова јер се наставило са примањем скоро истог броја нових чланова али у трогодишњем интервалу. Године 1991. дошло је до спајања Војвођанске академије наука и уметности са САНУ, и том приликом су примљена 32 нова члана. Наведено повећање довело је, засигурно, до мањег повећања новопримљених чланова у наредним годинама, чиме се број чланова, почетком XXI века, свео на 150. До значајног подмлађивања САНУ дошло је само 2003. године када је примљено 27 нових чланова. У наредним годинама није се наставило са овим трендом, примано је у просеку око 13 нових чланова сваке треће године, тако да смо 2016. годину дочекали са само 37 дописних и 107 редовних чланова (тренутно САНУ броји укупно 127 чланова).
Број дописних чланова лагано опада, а број редовних расте, што представља неповољан тренд. Године 1970. однос броја дописних према броју редовних чланова приближавао се вредности од око 60 одсто, што је знатно повољније него 2016. године када је тај однос био око 34 одсто.
Просечна старост свих чланова Академије је 73 године, а једна четвртина чланова је млађа од 65 година.“
Осим очигледне потребе за лектуром скрећем пажњу и на драгоцена саопштења о COVID-19 која се, за разлику од овог, лако проналазе.
Можда, уистину, јесте неопходно неко, дуже, време како би, у модерним приликама, један народ нестао, ишчезао. Нешто налик бруталном, шпанском, уништавању Гуанчо народа, Канарских острва, данас, није могуће. Или, бестијалност белгијска по Африци: дати право да људима, на њиховој земљи, секу се руке. Отуд, као индијанце, или абориџине, мало по мало, инжењерингом, а и присилом утеривати у све мањи ограђени простор, резерват, па коначно асимиловати… Можда неко и ужива у томе: гледајући дављеника, и понекад му добаци канап, да агонија потраје, али му га, недуго затим, истргне из руку, уживајући у мучењу, играрији, крају, туђег, живота. Било једном у Америци, Србији…
Српски народ нестаје, култура, као део европске, бива премрежена разним, новим, садржајима, скривајући изворне, основне. Млади нараштаји у јурњави за материјалним пропуштају возове смислености егзистенције. Сутра ће српски народ бити убеђен да је, уместо, Старчевићевске, слуге Рима, неком – у њу убеђен као оним ЕУ по сваку цену (иако се тело путника, европског ходочасника, живо распада, измучено глађу и жеђи, оболело, омршавело, слабашно, зими промрзло, лети пуно опекотина) – предестинацијом детерминисан као слуга глобалних тенденција. Шта ће му Космет, Рашка, Војводина, шта ће му земљиште (нека ископе руде врше други, уз мизерију од ренте, па затим контаминирају читаве сливове река и остало земљиште, па, само, тихо нестану), реке, језера, електорсистем, шта ће му памет, младост, репродукција, шта ће му школе, универзитети, књиге… Лакше се живи без тога, свега.
Као што је Марко Витрувије Полион учио о здравим местима за неимарство, грађевину, исто тако мора постојати здрава држава, друштво, за човека. Ваља признати да су околности неповољне, да предност имају мрачне личности српске стварности са мрачним намерама – гасећи сунце како би намењена, навођена, тама потиснула једну од нејлепших сунчевих светлости, српску светлост, која вековима пада и греје, ту, земљу – да је национално у дефанзиви, пред нестанком.
Значење реченице: „у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово, јер ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“, јесте, заправо: у овом тренутку једина мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити живот, јер ни де факто ни де јуре он није у вашим рукама. Ту поруку шаље председник САНУ, В. Костић.
Остаје бојазан где човек да се сахрани, кости остави, кад, и ако, Костићи пресуде да Срби нису Срби, да то нису ни били, да Косово, одувек, јесте албанско, да Пећка патријаршија, њено камење, су нечији сакрални објекти средњовековља.
О академицима: па, видно је, да су то људи кварљивих профила, недослeдни, уверени, можда, да старост не треба истурати у таквим стварима, незамерати се, уживати у уносном положају. Заиста, модено доба је изазвало утрнуће духовних и физичких акција, унело страх, бекство од слободе, свега, коначно и себе самог.
Кончина
Нема уздања у Бога
Чанта се празнословије
Славимо Ниђе Никога
Док капљу сузе Божије
Кончина сада је дошла
Вријеме смрти нам иде
А свјетина нигдје пошла
Слијепци мисле да виде
Пошли смо гдје се не иде
Лука нам биће хридине
Тек кад нам очи провиде
Знаћемо наше судбине
Момчило