Слободан Самарџија: Како јавља Ројтерс

Шта је могло да натера светски угледну новинску агенцију да почне да се бави пословима који јој нису у опису делатности? Циници би рекли – новац. И додају: цена „образа” може да варира

Редакција Ројтерса у Њујорку (Фото: EPA/Justin Lane)

Чувени тајни агент Џејмс Бонд мора да је дубоко увређен. Посао у који је он уложио толико труда и умешности (и заувек остао млад и ненадмашан), сада раде – обични новинари. И то они из агенције Ројтерс. Надигравање Енглеза с некадашњим Совјетима, а данашњим Русима, о којем су написани романи и снимљени безбројни филмови, као да никада није окончано. Траје и данас. А како видимо, медијским протагонистима из Уједињеног Краљевства доноси лепе паре.

Наиме, како је недавно процурило у јавност, угледна новинска агенција, која је основана у Немачкој још давне 1851, да би се 2008. скрасила под окриљем „Томсон корпорације” са седиштем у Лондону, уместо да се придржава канона етичког журнализма, кренула је (подруку с Би-Би-Сијем) у акцију ширења дезинформација о Русији и око Русије, намењених грађанима највеће државе на свету и онима у њеном непосредном окружењу. Гомила докумената које је у јавност пустила хакерска група „Анонимус” показује да су за посао који су обављали за Владу Велике Британије ројтерсовци дебело плаћани. А реч је о хиљадама милиона фунти.

Према извештајима из новембра 2017, тадашња британска премијерка Тереза Меј је сковала план по којем је за претварање Русије у „државу непријатеља” требало издвојити око 100 милиона фунти. Интерни документи Одељења за спољне послове владе у Лондону, које су у јавност пустили „Анонимуси”, показују да су у „Вајтхолу” чинили све што је могуће не би ли се тајно инфилтрирали у руске медије и све слојеве тамошњег такозваног цивилног друштва. Чињено је то кроз текстове, филмове, литературу, медије, семинаре, директну реч… Све што на овај или онај начин утиче на стварање општег мишљења у једној заједници (у овом случају руској) и око ње.

Шта је могло да натера светски угледну новинску агенцију да почне да се бави пословима који јој нису у опису делатности? Циници би рекли – новац. Тачније, много новца. И додају: цена „образа” може да варира, од времена до времена или од случаја до случаја, али увек постоји. И увек се нађе неко ко ће бити спреман да је плати.

Управо у то коло уплео се Ројтерс, чије је новинаре и дописнике могуће пронаћи на свакој тачки наше планете, у свакој ратној зони, свакој несрећи, трагедији или победи. Са својих 2.500 дописника и фото-репортера свакодневно распоређених на најмање 200 локација широм планете, као један од најмоћнијих извора информација увек је ту, у новинама, на телевизији, радију, филму… Поменимо само случај из наше прошлости, кад је некадашњи председник Аутономне Покрајине Косово и Метохија Џавид Нимани наредио својим сарадницима да „зауставе Ројтерс”, једину агенцију која је са терена почела да извештава о демонстрацијама припадника албанске мањине 1981.

У давним временима, кад су две блоковске стране биле директно суочене, настојања да се противнику зада макар и најмањи ударац претварала су се у опасно такмичење између „демократа”, с једне, и „аутократа”, с друге стране. Резултат нам је (углавном) познат. Али то је био посао већ поменутог „007” и њему сличних, у којем су, додуше, и новинари с времена на време имали шта да одраде. У међувремену, ово огледање, барем са стране Британаца, попримило је размере праве идеолошке фрустрације.

Објективно, вести се данас далеко брже шире преко друштвених мрежа него путем новинских агенција. Прослеђују их случајни сведоци, пролазници који су се затекли на месту догађаја, аматери, чак и деца. За релативно квалитетан снимак и преношење атмосфере са улица довољан је мало квалитетнији мобилни телефон. У таквим условима „ексклузивност” је буквално отета из руку професионалаца.

То што је желела влада у Лондону није сасвим отишло у ветар. Престали смо да читамо извештаје новинара, а почели да верујемо говоркањима оних који нам не желе баш све најбоље. Остаје и питање: Да ли професионални медији у такмичењу с друштвеним мрежама и даље имају моћ да мењају ставове великог броја људи? Јер, истина је данас много ближе него што би то желели они који је свакодневно „креирају”, негде далеко од погледа јавности.

Oпрема: Стање ствари

(Политика, 1. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар