Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати Дару

Не смеју сузе да ти замагле нити један његов део. И успела сам! Једва, али задржала сам сузу слушајући песму Дарине мајке, свих српских мајки које су песмом плакале, наслућујући зло!

Дара из Јасеновца (Фото: Aleksandar Letic)

Нисам од оних који плачу гледајући филмове и читајући књиге. Наговештај сузе понекад ми измами песма или нека тешка успомена. Научила сам да не плачем, да се скаменим кад је тешко и кажем себи – не смеш! Спремала сам се тако, као за тежак испит, да одгледам „Дару из Јасеновца“. Говорила сам себи-мораш, дугујеш то свом стрицу, тетки, презимену које је готово затрто усташким злочином. Мораш, говорила сам, да хладне главе одгледаш филм који коначно прича причу твог живота.

Не смеју сузе да ти замагле нити један његов део. И успела сам! Једва, али задржала сам сузу слушајући песму Дарине мајке, свих српских мајки које су песмом плакале, наслућујући зло!

И управо су ми то били и најтежи тренуци. Они у којима у људским очима још увек видите наду, наивност, веру да ће бити добро. У колони која иде у смрт, деца се још препиру, смеју, задиркују, а одрасли, иако у страху, надају да је све само грешка јер… ништа лоше нису учинили!

Некако, чини ми се да је најтеже гледати невољу издалека, док вам се прикрада, сурова и неизбежна. Кад се у њој нађете, помирите се или борите, али ишчекивања и обмане више нема.

Тако сам и ја очврсла, попут Даре која се хвата у коштац са непојмљивим злом, убиством брата и мајке пред њеним очима и претешким теретом бриге о двогодишњем брату.

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Тај мали дечак постаје њена обала, животна снага која јој не да да одустане, да се преда и призна победу ништавилу.

Ако Дара може да узме чинију за храну од жене која је убијена пред њеним очима зато што зна да другачије неће јести, могу и ја да не плачем гледајући ту сурову сцену!

И издржала сам све, чак и престрављене очи деце над којима се, у диму гасне бомбе, затварају подрумска врата.

Одгледала сам без сузе и очај Дариног оца кад међу лешевима, које по наредби баца у масовну гробницу, препознаје сина и жену.

Часлав Д. Копривица: Дара нас је опоменула да смо народ Јасеновца

Онако инстинктивно ми је задрхтало срце кад сам чула Дарине речи упућене брату: „Нико нас неће раздвојити! Куне ти се сека!“.

Препознала сам у њима свој генетски код, језик мога рода, тугу моје породице. Али, нисам поклекла!

Преживела сам, као и Дара, рафал испаљен на њу док трчи за аутобусом у којем јој одводе брата. Дара, њен мали брат и отац, који је успео неким чудом да побегне из логора, нису ушли у вагон смрти.

Крај филма оставио је наду да су преживели, да је живот победио мрак покоља и мржње. Оставио је и поруку да неко увек преживи како би сведочио о злу.

Са готово свих стратишта, згаришта, из крашких јама, на Велебиту, уздизали су се преживели. Носили су свој крст, памтили смрт, али, на свој мученички начин, славили живот.

И колико год то чудно звучало, славила сам га и ја. У бујици суза које више нисам желела да заустављам.

Плакала сам, покајнички, искрено, без задршке и питања.

Молила сам Дару и њеног брата да нам опросте што нисмо знали за њихову љубав и борбу. Молила сам душе невиних жртава да праштају наш заборав.

Ђурђица Драгаш: Доста је било!

И осећала сам их ту, уз себе, како ми се смеше и радују! У сузама је нестајао њихов и мој бол.

Два сата јасеновачког бола и непребола, како добро рече сценаристкиња овог филма, спојила су и нас живе, потомке који у свом генетском коду носе то страдање. Као да смо могли да додирнемо једни друге, спојимо дланове и молимо се заједно.

И нека заћуте бар мало критичари, аналитичари, стручњаци за режију, глуму, сценографију, камеру. Овај филм је изнад тога!

Његов Оскар смо ми који смо га гледали, плакали, ћутали и на крају ипак славили живот.

Живот, леп и невин као Дарине очи, као сунчано јутро после мрачне јасеновачке ноћи! Јутро, које никад неће сванути за крвнике. Хвала ти, Даро!

Наслов и oпрема: Стање ствари

(РТС, 21. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар