Никола Видовић, командант који је ослободио дјечији логор Јастребарско

Име овог човека јавност неће знати, нити ће се о њему и његовом делу говорити, а неће добити ни улицу, ни трг, ни име школе, нити било шта слично, јер ова прича није данас политички подобна

Никола Видовић (Извор: Слободна Херцеговина)

Никола Видовић, командант Четврте кордунашке бригаде је са својим људима 26. августа напао злогласни дечији логор Јастребарско, у којем је било заточено и мучено на најгоре могуће начине више од 700 деце. Нажалост, о овом јунаку се зна јако мало, а данашње власти упорно скривају и ћуте о овој акцији и о људима који су је спровели, управо због спровођења политичке и идеолошке ревизије историје за рачун крупног капитала. Име овог човека јавност неће знати, нити ће се о њему и његовом делу говорити, а неће добити ни улицу, ни трг, ни име школе, нити било шта слично, јер та прича није данас политички подобна. Зато ширите истину, да се сазна ко су били прави јунаци и патриоте у другом светском рату на овим просторима!

Ево и личног записа Николе Видовића о тој акцији:

“У мемљивим зидинама старог дворца налазило се 727 дјечака и дјевојчица, углавном предшколског узраста. Њих су “преваспитавале” часне сестре. Наравно, то преваспитавање било је у усташком духу. Хтјеле су у неку руку да створе нове “јањичаре”. Сирота дјеца су на капама или реверима носила слово “У”, Живјела су под невјероватно тешким околностима. Због глади, болести и начина “васпитања” дневно је умирало по неколико дјечака и дјевојчица.

Чим су ти мали измучени сужњи усташке самовласти чули пуцњаву и видјели партизане, неизмјерна радост испунила их је надом да ће бити ослобођени. Касније смо дознали од њих како су се усплахирили сви подједнако од страха због пуцњаве и због узбуђења да би их неко могао ослободити. Ганули су нас повици и чежњиви погледи дјеце начичкане иза решетака закључаног логора. Партизани су брзо отворили врата и дјеца су јурнула на сунце. Од радости су скакала и вјешала се о вратове бораца, својих ослободилаца. Општа врева и граја потрајала је неколико часака. Неколико најисцрпљенијих онесвјестило се на дневном свјетлу и сунцу … Неки борци 4. кордунашке бригаде пронашли су међу заробљеном дјецом своју, неко сина или кћер, или дјецу својих рођака или комшија. То одушевљење ослобођених малих логораша врло је тешко описати…”

Двадесет шестог августа 1942. у 5 часова ујутро започет напад на Јастребарско. Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајније. Уништење железничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја и муниције, а у овом случају деце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

Ево и немачког документа који потврђује ту акцију:

ИЗВЕШТАЈ ТРАНСПОРТНЕ КОМАНДЕ ЗАГРЕБ ОД 4. СЕПТЕМБРА 1942.

ВОЈНОТРАНСПОРТНОМ ОДЕЉЕЊУ ЈУГОИСТОК У БЕЧУ О СИТУАЦИЈИ И АКТИВНОСТИ ПАРТИЗАНА НА ЖЕЛЕЗНИЧКИМ ПРУГАМА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ АВГУСТА 1942. НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ[*1]

Wi. 43452 Поверљиво Загреб, 4.9.1942.
Транспортна команда Загреб Аз. 43 м 19, одељ. IIIb бр. 1345/42 пов.

ВОЈНОТРАНСПОРТНОМ ОДЕЉЕЊУ ЈУГОИСТОК Беч
Предмет: Развој устаничког покрета с обзиром на железничке пруге у Хрватској у времену од 16. до 31.8.1942.

26.8.1942. нападнута је и спаљена жељезничка станица Јастребарско, удаљена од Загреба 33 км. [*10] Пруга је била прекинута и запаљена је једна стражара. Запаљен је воз који се нашао у станици. Исто тако су запаљени магазин, уређај за подешавање и станична радионица. Пруга је опет била 10 часова у прекиду.

Напад експлозивом 30.8.1942. на прузи Загреб — Сисак — Новска [*11]проузроковао је, напротив, знатне жртве. Убијен је један немачки војник, теже је повређено 7 немачких војника, а 30 немачких војника, међу којима и 3 официра, било је лакше повређено. Од теже повређених, један војник је подлегао тешким опекотинама. Саобраћај на прузи је био прекинут 15 часова. Материјална штета је била знатна. Након што је оклопни воз избачен с колосека, бандити су напали на место удеса отворивши митраљеску и пушчану ватру.

5) Губици у људству и материјалне штете и у другој половини месеца августа акти саботаже проузроковали су тешке људске жртве. Избројано је 7 мртвих. Број повређених и рањених износи 47. Заробљено је 42. Штета на возном материјалу такође је знатна. Исто тако и штета на материјалу за постављање колосека. У одговарајућем проценту повећао се и број оштећених локомотива: На подручју железничке дирекције у Загребу 28,6% постојећих вучних локомотива је оштећено. У оквиру сарајевске железничке дирекције 24,5% вучних локомотива је ван употребе због неисправности.

Снимак оригинала (писаног на машини) у AVII, рег. бр. 43/3, к. 76

Наслов и опрема: Стање ствари

(Слободна Херцеговина, 17. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. г. Видовићу,
    Кривите данашњу власт за „скривање и ћутање“ о усташким злочинима. А шта је са онима, који су ћутали о томе више од 50 година?

    11
  2. Геноцидни хрватски усташки план према Србима дефинисан је начелом министра Будака: „трећину побити, трећину превести у римску католичку веру, трећину протерати“.

    Што се пак тиче спашавање српске деце у хрватском усташком логору Јастребарском у овом контексту цитирали бисмо чланак партизанског дисидента, инжењера Стеве Косановића – Јабучара, заменика комесара Групе кордунашких партизанских одреда у току Другог св. рата, до 1944. године. Косановићев чланак је објављен под насловом “На конференцији са Бакарићем” и он најбоље одсликава све заблуде о хрватској усташкој хуманисткињи, које извесни „Срби“ паписти гаје према контроверзној Павелићевој активисткињи Диани Будисављевић, коју нису погађале хрватске усташке „Одредбе“ и њеном супругу, тобожњем „Србину“ Јулију Будисављевићу, јер уносе пометњу у ово врло осетљиво питање. Међутим, у Косановићевом чланку, између осталог, стоји:

    “Половином јуна 1943, позва ме Владимир Бакарић на разговор. Он је тада био политички комесар за Хрватсаку а штаб му је био у Крбавици, Лика. У позиву је такођер стајало да предам дужност политичког комесара батаљона Кордунском одреду јер ће ми Главни штаб додијелити нову дужност…

    У односу на српски народ Бакарић је једини од хрватских комуниста који је јавно признао Србима њихов главни и најважнији удео у Н.О.Б., можда то није ни могао да избјегне, јер драма српског народа одигравала се пред његовим очима. Остали чланови Штаба и Централног комитета Хрватске омаловажавали су овај утјецај Срба ради тога јер су скоро сви били провејани клицом шовинизма. Бригаде, дивизије и корпуси носили су само хрватска имена, ма да су их, већину, сачињавали Срби. Крајем 1942, насловна страна Борбе пише: ‘Хрватска бригада ослободила српску дијецу’. Радило се о IV Кордунској бригади у којој је било поред 1200 Срба свега десетак Хрвата. Та сирота дијеца, о којој је Борба писала, одведена су са Козаре у један католички самостан у Јастребарско. Покојни Миле Мартиновић, комесар те бригаде, причао ми је: ‘Кад сам пребројао дијецу и постројио да се крећу у средини бригаде, како би што боље били заштићени, један дечкић од десетак година ухвати ме за руку и рече, ‘Чико, нисмо сви овдје који смо дошли са Козаре’, – Гдје су остали?’, запита Миле, уплашено дијете. ‘Ту доле, у врту, има пет закопаних које су ‘сестре’ убиле. Хоћете ли их чико, откопати? Ми ћемо, их носити јер су из нашег села. Мајке су нам рекле да се ни мртви не раздвајамо’…“ (Види: Стево Косановић, На конференцији са Бакарићем, „Наша реч“, Јануар 1974, бр. 251, London, Great Britain).

    6
    1

Оставите коментар