Гилберт Кит Честертон: О веровањима

Апостоли радије бирају смрт него да порекну истину Васкрсења, док приповедач „Хиљаду и једне ноћи“ има сваки мотив да прича лажи у настојању да избегне смрт

Гилберт Кит Честертон (Извор: Википедија)

Пре неко време, када је прашину подигла једна крајње упечатљива књига под насловом Ко је померио камен?, која се може, уз дужно поштовање, описати као божанствена детективска прича и готово теолошки трилер, ратоборан мали лист у Флит Стриту (улица у Лондону у којој су у Честертоново време била смештена седишта свих водећих новина – нап. прев) дао је опаску која је увек лебдела у мом сећању као тајновитија од сваке тајновите приче на свету. Писац је рекао да сваки човек који верује у Васкрсење мора да верује и у причу о Аладину из Хиљаду и једне ноћи. Немам појма шта је тиме мислио. Нити је, верујем, он сам имао појма. Али овај занимљиви спој идеја поново се јавља у мојој свести у вези са веома занимљивом сугестијом коју је изнео господин Кристофер Досон поводом онога што можемо назвати историјом науке. Наизглед, опаска коју сам цитирао из ратоборног листа као да нема ниједну другу одлику осим тога што је ратоборна. Нема никакве логичке везе између веровања у један чудесан догађај и веровања у други, чак иако сасвим личе и нису потпуно различити. Ако верујем да је капетан Пири дошао до Северног пола, то ме не обавезује да верујем да је др Кук такође дошао до Северног пола, иако су оба стигла помоћу санки и паса из истих снежних предела. Ради се, дакле, о грешци чак и када су две ствари довољно блиске да би се могле поредити. Али поређење између чуда из Јеванђеља и арапске бајке је отприлике најнесрећније поређење на свету. Јер, у једном случају постоји једноставан и конкретан разлог да се сматра да је дата ствар истинита, или је макар замишљена као истинита, док у другом случају постоји јасан и конкретан разлог да се схвати да прича не само да је неистинита, већ није ни замишљена да буде истинита.

Историјски доказ за Васкрсење састоји се у томе што је свако, осим апостола, имао сваки могући мотив да објави шта су они урадили са телом, под условом да је нешто са телом било урађено. Апостоли су могли да га сакрију да би најавили лажно чудо, али је веома тешко замислити да су људи били мучени и убијани због истине чуда за које су знали да је превара. У случају сведочанства апостола, опште околности указују да је оно истинито. У случају арапске приче, опште околности очитују и обзнањују да је она лажна. Јер нама је у самој књизи речено да све приче приповеда жена тек да би забавила краља и скренула му пажњу са замисли да јој одсече главу. Приповедач у овој личној ситуацији највероватније неће да се ограничи искључиво на сувопарну прецизност и скоро је немогуће отвореније упозорити читаоца да су све приче измишљотине. Отуда, у једном случају имамо сведоке који не само да мисле да је ствар истинита, већ уистину сматрају да је истинита као смрт, или истинитија и од смрти. Они, дакле, радије бирају смрт него да порекну њену истину. У другом случају, имамо приповедача који, покушавајући да избегне смрт, има сваки мотив да прича лажи. Да је Свети Јован Крститељ желео да избегне обезглављивање, и да је спасао свој живот измишљајући дугачак низ месијанских или ранохришћанских легенди на лицу места да би освојио пажњу краља Ирода, не бих сматрао било који „мит о васкрсењу“ који би он испричао јаким историјским аргументом за Васкрсење. Али, како су апостоли били убијани као што је и Свети Јован био убијен, мишљења сам да њихов доказ не може утемељеним истраживањем бити идентификован као део Хиљаду и једне ноћи.

Св. Јован Крститељ

Напросто застајем на тренутак на овој фантастичној и наопакој паралели као једном успутном примеру чудног начина на који скептици данас одбијају да прате аргументацију и само прате неку врсту асоцијације или аналогије. Али прави разлог за подсећање на ову чудну опаску о Хиљаду и једној ноћи може се наћи у много истинитијој аналогији између Западне науке и Источног чаробњаштва. Нико осим лудака не би себи тражио чињенице или веру у Хиљаду и једној ноћи. Али, што је само по себи необично, било је заиста трагова арапских чаробњака код арапских математичара. Било је заиста слабашног укуса источњачког чаробњаштва у источњачкој мудрости; чак и када је та мудрост обављала посао за који ће јој свет увек бити захвалан, у геометрији или хемији, у математици или медицини. И ту наилазимо на парадокс: да се могу, на крају крајева, заправо, тражити елементи науке у Хиљаду и једној ноћи, иако се тешко тамо може наћи нешто што нас поучава или уздиже на начин на који то чине елементи религије. Укратко, стара мутна или чак тамна веза између Медицине и Магије има неку врсту скривеног смисла који је од великог историјског значаја. Њега излаже господин Досон у есеју о источном елементу у раној средњовековној науци, и налази се у књизи есеја која се зове Средњовековна религија.

Али ова конкретна ствар се не тиче религије, већ се на занимљив начин тиче науке. Смисао је у овоме: да су Магија (у древном смислу) и Медицина (у савременом смислу) заиста на један начин веома сличне једна другој зато што су обе веома различите од чисте и апстрактне идеје науке како су је замишљали древни Грци. Наука једноставно значи знање; и за те старе она јесте заиста само значила знање. Они нису хтели ништа осим задовољства у поседовању знања; били су нарочито поносни што поседују огромну количину потпуно бескорисног знања. Стога је омиљена наука Грка била Астрономија зато што је била апстрактна као Алгебра. И када је Филистејац међу њима рекао: „Шта су Плејаде за мене?“ Филозоф је у ствари одговорио Филистејцу рекавши: „Тиме што су оне мени ништа, утолико су оне за мене веће.“ Можемо рећи да је велики грчки идеал био да се не тражи корист у корисним стварима. Роб је био тај који је учио корисне ствари; слободан човек је био онај који је учио бескорисне ствари. То је и даље идеал многих племенитих људи у науци, у смислу да они заиста жуде за истином као што су Грци за њом жудели; и њихов став је вечни протест против вулгарности утилитаризма. Али постојала је и постоји друга страна науке, коју такође треба поштовати, коју су испрва представљале ствари попут Медицине. И ако је било икакве везе између Медицине и Магије, она је постојала због тога што је Магија увек била изузетно практична.

Изглед текста у штампаној верзији Благодарја

Савремени Чаробњак, који је често господин вредан највишег поштовања, можда је променио своје мишљење око тога да је стављање чиода у воштану лутку политичара практичан чин од користи за друштво. Али тако је и модерни Човек Медицине можда и променио своје мишљење да је крв јазавца помешана са вином и сољу увек брз лек за реуму. Али нема ничега у овој промени мишљења око просте чињенице или детаља што се разликује од било које друге модерне промене у медицинском методу, као што је рецимо лечење сушице прво затварањем свих прозора а затим отварањем свих прозора. Поента је у томе да су обе врсте Човека Медицине запошљавали људи који су желели нешто брзо и практично, као што је убијање политичара или лечење реуме. И тон овакве науке, којој господин Досон порекло налази на истоку, јесте да се она увек хвали тиме што поседује Моћ, за разлику од друге врсте која тежи уживању у Истини. Већина нас је срела ону врсту теозофског мистика који увек шапуће да нам може показати Пут до Моћи; кажемо ли само „Ја сам Мудрост; ја сам Моћ“ седамдесет и седам пута испред огледала, моћи ћемо да управљамо космосом. Било је таквих тонова и у средњовековној медицини. Средњовековна наука била је заиста практичнија од паганске науке, али је понекад звучала превише практично да би била здрава. Тако су и неки модерни хигијеничарски идеалисти забринутији за здравље него што је то по себи здраво. Тешко нам је да стално боравимо у том елементу моћи а да га не затрујемо неким делом гордости. Зато, што је само по себи довољно чудно, Аладин и Чаробна лампа заиста имају неку далеку везу са чудима науке, али скоро никакве везе немају са чудима религије.

С енглеског за Благодарје превео: др Данко Камчевски

(Благодарје, бр. 14)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар