Духовна хајдучија: Пораз лепоте

Kао што је љубав сведена на биохемијске процесе у мозгу и сексуални нагон, лишена узвишеног и некористољубивог, и лепота је деградирана на позив на секс

Извор: Фејсбук/Духовна хајдучија)

Може ли се говорити о поразу, кад смо одасвуд – са билборда, новинских страница, реклама, друштвених мрежа – изложени поплави лепих и беспрекорно дотераних, претежно женских, лица и тела? Кад се с правом говори о терору лепоте и младости, која (опет, претежно жене, али више ни мушкарци нису тога поштеђени) приморава на непрестано подвргавање свим замисливим третманима, у узалудној трци за савршеношћу?

Разуме се да је лепота појам који превазилази естетску оцену човека. Можемо говорити о лепоти природе, уметничког дела, пејзажа или неког његовог детаља, језика и књижевности, архитектуре. Но, прва је асоцијација најчешће – као и Платону, уосталом – лепота људског лица и тела. Премда свака епоха и култура имају своје лепотне идеале, људима је заједничка потреба да у лепоти уживају, да о њој размишљају, да буду њоме окружени. Дирљиви пластични букет у саксији јарких боја, на прозору ромске чатрље, израз је исте потребе за лепим као и уметничка слика на зиду краљевског двора. Она нема никакву употребу, од ње нема никакве „користи“ – ту је зато да се на њој поглед одмори, да обасја једноличност оног што је ту „због нечега“, да оплемени живот тиме што ће потврдити да човек није тек скуп сопствених биолошких потреба.

Рационализам је из корена ишчупао тајновитост и надљудску природу лепог. Птица је тако живописног, раскошног перја, или је цвет тако танан и необичан зато што је – еволутивни одговор на потребу за продужењем врсте! Научни поглед на свет, премда огрезао у антропоцентризам (човек је објаснио свет) – лишава живот сваке сврховитости и сваке трансценденције. Ако се све што постоји сведе на голу потребу, хемијску једначину и биолошку датост, ако су ствари вредне само по томе што се могу за нешто користити, онда је јасно да и лепота – онако како ју је Платон видео, као додир божанске енергије – не постоји, или за њом нема никакве потребе.

Лепота је оскврнута свуда: од свакодневног живота, телесних пропорција, преко архитектуре, до уметности. Уметност више не треба да сведочи лепоту, да је приказује – него да саопштава идеју, или, још чешће – износи неку бесмислену прокламацију. Од лекорбизјеовских „машина за становање“ стиже се брзо до једноликих, сивих стамбених блокова, зграда без икаквих декоративних елемената, стерилних минималистичких станова који су снабдевени електроником и вештачким материјалима, прилагођени станарима једнако снабдевенима електроником и вештачким материјалима. У модерној архитектури и уметности, рекло би се, јавља се хипертрофија баналности. Подижу се огромне стаклене зграде које објављују човекову победу над природом. Утолико је „боље“ уколико се мање поштује прилагођеност грађевине терену и материјалима доступним у непосредној околини; човек своје самољубље показује градећи двадесетоспратнице на плавном терену или употребом грађе довезене преко пола света. Уметничко дело је оно што се – за уметничко дело прогласи; утолико „вредније“ уколико је баналније, попут банане залепљене траком за зид.

Уметничка књижевност устукнула је пред „књигама на кило“ које се продају и рекламирају као и свака друга роба, и које какав копирајтер вешт у маркетингу а неук у књижевности, описује као да говори о веш машини или најновијем моделу камере. Језик се систематски наружује: он је тек нужда комуникације, мада га у писаној размени све успешније замењују формализовани стикери и гифови. Књижевност је и сама склона да се наруга, да оскрнави, да буде штура и без друге потребе сем да свргне, деградира, шокира.

Популарна музика представља једнолику мешавину оријенталних, латино, медитеранских мелоса, синтетичких инструмената, „битова“ који се купују и продају, гласова обрађених аутотјуном. Текстови више не претендују ни да, макар, буду кохерентни (уколико већ одавно одустају од тога да прикажу неки догађај или осећање): они су тек серија узвика, колоквијалних формула или израза које се неповезано ређају једна за другом.

Људска лепота, лепота лица и тела, једнако је банализована и сведена на одговор одређеној потреби. Сасвим као што је љубав сведена на биохемијске процесе у мозгу и сексуални нагон, лишена узвишеног и некористољубивог, и лепота је деградирана на – позив на секс. Тако је владајући лепотни идеал – хипертрофија секундарних полних карактеристика, на лицу као и на телу. Обле јагодице, пуне усне, мали носеви – што би, са становишта физичке антропологије, претежно биле карактеристике женског лица – претворене су у гротескне, нељудске маске благодарећи естетској хирургији и козметици. Тело крупних, неприродних мишића које треба да сведочи о снази и потенцији његовог носиоца, уз једнако приљежну употребу козметике – сад је идеал мушке лепоте. Таква „лепота“, мушка и женска, не поседује ништа индивидуално, посебно, никакво одуховљење, никакву тајновитост и светост; она не изазива поштовање, дивљење без зависти и жеље да се та лепота оскрнави, не носи жељу да се заштити.

Таква „лепота“ изазива пожуду и агресију.

Она је и сама реклама, прокламација, бесрамна и неприкривена; она стога није уникатна – као последица јединствености Божје креације и богатства аутентичног личног живота – већ „оно како желимо да се свету представимо“. Тиме се не губи само божанско и одуховљено у човеку; тиме се губи и људскост, јер се уместо СЕБЕ носи маска која, откривајући СВЕ, открива да унутар тог човека – нема ничега. Као одговор на унифицирано схватање лепоте јавио се „body positivity“ покрет – који, међутим, ни сам није одмакао даље од овакве површности. Он ће разнолика тела свући и представити, такође, као сексуални објект, често надопуњен сваковрсним алтерацијама и модификацијама, пркосно, а јалово, демонстрирајући другачији лепотни стандард – на потпуно исти, десакрализовани, тривијални начин.

А лепота човека јесте лепота јединствености, унутрашњег живота и онога како нас је он обликовао, и није „у оку посматрача“, него апсолутна. Може ли се порећи лепота Гирландајовом „Старцу са унуком“, на којој је приказан фирентински банкар Франческо Сасети, крупног лица и носа у чиревима? Та је лепота у сјају, топлини, нежности и љубави његовог погледа, који почива на унуковом лицу.

Премда поражена начелом користи и десакрализована, лепота не може нестати, нити човек може престати да за њом трага. Бљеснуће у нежном изданку кукурека, фибоначијевски савршеној спирали пужеве кућице, у жуљевитој шаци, у мачјем оку, осмеху детета, у хаљини која шушти при кораку, у музици од које задрхтимо – свуда, где постоји чудо живота и тајна стварања, независна од било какве користи.

Потребно је само да умемо да је препознамо, јер се она не нуди и не рекламира.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

6 replies

  1. Сјећање на прву љубав

    Срео сам је
    У сутону дјетињства
    Када све
    Гори и врије
    Кад ништа није
    Немогуће

    А она
    Даде ми себе
    А она
    Узе ми све
    Остави само
    Сјећање

    Сјећање на прву љубав
    Сјећање на прве пољупце
    На уснама што горе
    Прође све
    Оста само
    Сјећање

    Данас кад разум успијева
    Срце да надвлада
    И ријека мојих снова леди се
    У ситне кристале
    Уназад не гледам ал’ јавља се
    Сјећање

    Сјећање на прву љубав
    Сјећање на прве пољупце
    На уснама што горе
    Прође све
    Оста само
    Сјећање

    Момчило

    39
    2
  2. Био један Момчило.Песник Лирски.Пожелим да си пјесникиња ..Лепо је у нама као и Бог.А ми ?

    9
    8
  3. Унутрашња, благословена лепота писане речи о лепоти, за лепоту… Лепота духовне хајдучије, без заседе и клопке, заточила ми око и мисао…

    26
  4. @Душан ковач
    Свак је ковач своје среће, Душане. Драго ми је вам се свиђају моји стихови.

    Што се тиче пјесникиње, мораћу вас разочарати. Превише сам стар и габаритан да бих мијењао пол, мада је то постало помодно. А ако сте тим мислили да сам пронашао своју аниму, хвала вам.

    „A ми?“:
    Ми требамо погледати у себе. Свак у себи може пронаћи искру Божију, али и пуно смећа.

    PS
    Жао ми је што сте добили толико минуса. Вјерујем да нисте мислили лоше, већ да сте се само погрешно изразили.

    12
  5. Dusan se nije pogresno izrazio nego bas divno. Steta sto neki nisu razumeli….nije svima dato da osete ili vide lepotu. Ne treba zameriti nikome nista osim ako nije bas nesto zlonamerno uradjeno ili receno. Ovaj Dusanov komentar to sigurno nije.

  6. Лепота је непоразна, што доказује овај свет у коме живимо. Свет око нас, који можемо да видимо, додирнемо, окусимо, помиришемо, сам по себи је прелеп и невероватан. Енергија постоји у облику таласа, осим ако нема свести, која је те енергије свесна, у том случају енергија се манифестује у облику честице. Свети дух тангирајући свест сваког од нас појединачно, кроз нас твори и одржава овај Свет. Зашто, не знамо са сигурношћу. Слажем се да било лепше да се трудимо да изнутра будемо лепи или бар, да од споља не прихватамо слепо оно што ће нас поружнити.

Оставите коментар