Срђан Цветковић: Све побуне Борислава Пекића

Иако своје политичке идеале за живота није остварио (нити се данас назиру), ипак његов несаломиви дух слободе и критичке мисли остао је да живи кроз дела

Борислав Пекић (Фото: Приватна архива породица Пекић/Недељник)

Борислав Пекић је рођен 4. фебруара 1930. у Подгорици. Његова породица се често селила, па је окупацију провео у Баваништу код Панчева у кући своје баке по мајци. Пред изборе новембра 1945. учествује у акцијама демократске опозиције око Демократске странке као један од чланова илегалних омладинских опозиционих група.

Трећа београдска гимназија у Београду коју је похађао била је прави расадник ,,реакционарних ђака”. Тако је, са четрдесет двојицом својих другова, био предмет тортуре и батинања острашћених скојеваца. Његово друштво је у ходницима школе прошло тзв. топлог зеца.

,,Видео сам своје другове како крваре, пролазећи кроз тунел нељудске мржње који ће се две-три године касније назвати ’топлим зецом’ и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946. Видео сам своје другове како ћуте. Видео сам себе како ћутим. Видео сам децу како вичу ’Смрт!’ а немају ни 12 година….”

Пекић је као студент био један од идејних твораца Савеза демократске омладине Југославије, илегалне омладинске опозиционе политичке организације, коју је 1948. основала група омладинаца и студената из Београда. Многи омладинци и студенти су, због свог деловања у Савезу демократске омладине Југославије, осуђени на дугогодишње робије. Ухапшени су почетком новембра 1948. године у тешко време спољнополитичке напетости око резолуције Информбироа, затим осуђени на укупно 126 година затвора! Сам Пекић најпре на осам а онда после жалбе на пресуду на чак 15 година затвора.

Борислав Пекић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

У КПД Сремска Митровица је дошао на издржавање казне 12. августа 1949. По казни провео је месец дана у самици. Након што му се здравље озбиљно погоршано, пребачен је у Ниш и тамошњу затворску болницу. Током боравка у КПД у Нишу је према сведочењима бивших васпитача био једна од главних узданица културног живота. На тај начин је ,,убијао време”, уједно се на неки начин припремао за каријеру писца и сценаристе на ,,дарованој слободи”. Пуштен је после велике амнестије 29. новембра 1953. након Стаљинове смрти.

Године по изласку са робије Пекић проводи у читању, интроспекцији, писању, студирању психологије. То је можда пресудан период у његовом духовном развоју, који је потом изнедрио све што је, у стваралачком смислу, Пекић урадио шездесетих и касније. Грозничаво покушава да надокнади године проведене у затвору и насилно прекинуту младост. Но и на условној или дарованој слободи и даље његова опсесија и основна тема опуса остаје оно што је предодредило и његов живот − природа тоталитарних режима и начин на који се у њима сналазе припадници грађанског сталежа. Сада на други начин, кроз уметност и филозофију, наставља свој младалачки бунт против тоталитаризма.

Пекић је у шароликом спектру унутрашњег непријатеља од стране Службе државне безбедности сврстан и праћен као српска десница и српски националиста. Супруга Љиљана је као инжињер архитектуре добила посао у Лондону. Међутим, петнаест дана пред полазак, 1971. у стан му је упала милиција, извршила претрес и саслушавала га. Разлог за одузимање пасоша били су његови критички ставови према комунистичком режиму које је износио приватно, најчешће по домовима и београдским кафанама, а што је све уредно достављано властима од агената службе.

,,Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања ’Нинове’ награде за ’Ходочашће Арсенија Његована’. Отпутовао сам у Лондон, након тога ниједна моја књига није објављена, а сви су уговори раскинути без икаквог објашњења…”

Коначно у зениту књижевне славе, у другој половини осамдесетих бива шире друштвено признат и примљен у чланство САНУ. Међутим, за њега то није значило никако крај каријере већ је поред књижевног наставио и са својим друштвеним ангажманом. У Србији је често као интелектуалац био на мeти критика, и то са разних, па и опречних страна.

На Оснивачкој скупштини ДС, у фебруару 1990, Пекићево место потпредседника било је неспорно. Био је поносан што је после готово пола века оживео рад Демократске странке. Програмски, сматрао је да Демократска странка треба да буде модерна грађанска странка центра.

Оснивање Демократске странке (Фото: Време)

Демонстрације од 9. до 12. марта на Теразијама у Београду су, испоставило се, последње антикомунистичке демонстрације, на којима је учествовао. Круг се затворио. ,,Вечити младић и бунтовник”, заједно са многим интелектуалцима, нашао се поново на улицама Београда, протестујући против диктатуре. Ишао је у протестне шетње, сукобио се с полицијом у Таковској при опсади телевизије, добио је и неколико удараца пендреком. Говорио је у само свитање на Теразијама и рекао како је видео први пут после 1945. младе људе који се боре за правду, љубав, срећу, али без фанатизма и предрасуда и да је оно што је видео „код чесме” надрасло све што је лично доживео у свом животу.

Пристао је да крајем 1991. као грађански интелектуалац буде кандидован за народног посланика на листи демократске странке у Раковици. Пораз од радикалског демагога Војислава Шешеља као да је симболично најавио пад, тумарање и десетогодишњу пропаст српског друштва. У листу „Демократија”, који је као дечак растурао још 1945, сада је био у уредништву, имао сталне политичке коментаре и интервјуе. У јеку те борбе у којој се чинило да тек има шта да понуди, савладала га је болест с којом се упорно носио читавог живота. Преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону.

Фото: Породична архива породице Пекић

Иако своје политичке идеале за живота није остварио (нити се данас назиру), ипак његов несаломиви дух слободе и критичке мисли остао је да живи кроз дела. Генерације младих људи и данас се напајају његовим књижевним делима непролазне вредности, бистрим мислима и јасном и доследном критиком тоталитарног једноумља. О Пекићу се и данас воде полемике. Тумачи се шта је хтео да каже. Позива се као неспоран ауторитет, што је највећа почаст коју човек може да доживи. Његова дела одишу снажном поруком да су слобода, лично поштење и вечна борба нешто што надилази смрт и осмишљава људски живот.

Аутор је виши научни сарадник ИСИ. Недавно је објављена његова књига „Борислав Пекић живот бунтовника”

Опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар