Војислав М. Станојчић: „Зашто?“ – два питања једног споменика

Петооктобарци су по доласку на власт начинили више грешака које се тешко могу разумети… Једна од највећих је што нису открили ко је свесно жртвовао шеснаесторо радника РТС-а 1999. године

Споменик погинулих радницима РТС-а у Ташмајданском парку (Фото: Н1)

Двадесет трећег априла 1999. године у 2 часа и 6 секунди НАТО бомба погодила је зграду Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду и претворила у прах шеснаесторо њених радника, док је исто толико ранила. Родбина погинулих поставила је у Ташмајданском парку, у непосредној близини страдања својих најмилијих споменик са њиховим уписаним именима и питањем „Зашто?“

Oно се са подједнако исто разлога може поставити злочинцима из НАТО-а који су донели одлуку о бомбардовању и ономе или онима из државног врха Србије који су знали када ће уследити бомбардовање а свесно жртвовали раднике РТС-а, вероватно очекујући да ће овај напад на Радио-телевизију изазвати гнушање и осуду читавог света.

После погибије шеснаесторо радника РТС-а наши медији су данима говорили и писали о убијеним новинарима, иако међу жртвама њих није било. Дежурни новинари су, изгледа, на време осетили или дочули да бомбардери долазе, па су или отишли са радног места или до њега те ноћи уопште нису ни дошли.

Од очекиване осуде овог злочина читавог света – као што се и могло очекивати – није било ништа. Реаговала је једино 2000. године Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ саопштењем да није било оправдања за бомбардовање зграде РТС (а за друге циљеве које је НАТО изабрао у СРЈ га је, ваљда, било?).

Истрага која је вођена после бомбардовања зграде РТС-а успела је да дође до једног наводног кривца. Био је то Драгољуб Милановић, тадашњи директор РТС-а који је осуђен на десет година затвора зато што није преместио своје раднике и телевизијску опрему на безбедно место, иако је знао да ће зграда бити бомбардована.

Зграда РТС-а након бомбардовања (Фото: Википедија)

Јавно тужилаштво обуставило је истрагу о овој трагедији 2011. године, да би се затим о њој опет чуло у јавности 2014. године када је Влада Србије расписала конкурс и одредила средства за изградњу меморијалног центра на месту погибије радника РТС-а. Нажалост, на томе се све и завршило као да су они који су ту одлуку донели на њу заборавили, па се јавност сећала жртава из Абердареве само у данима када се играо Меморијални турнир у малом фудбалу, у знак сећања на њих, али и друге страдале у НАТО бомбардовању у нашој земљи..

Скоро пуне двадесет две године од убиства радника РТС-а, Влада Србије (односно, њена Радна група за безбедност новинара) прихватила је предлог Удружења новинара Србије да утврди одговорност међународних фактора за НАТО-бомбардовање РТС-а током НАТО интервенције на СРЈ.

Удружење новинара Србије предложило је да Радна група затражи од Северноатлантског пакта податке из његових архива о том нападу, да усклади своје активности са Комисијом за убиства новинара, Европском федерацијом новинара, Међународном организацијом за људска права Хјуман рајтс воч и Амнести интернешенел и да поднесе захтеве за отварање архива Војске Југославије и САД. (Ништа мање!)

Веран Матић, члан Радне групе Владе Србије за безбедност новинара предложио је да се разговара са представницима земаља чланица НАТО-а како би се дошло до неопходних одговора и конкретизовала одговорност за прво бомбардовање медијске куће у свету.

Појављивање у овој трагичној причи Верана Матића, некадашшњег љутог противника ондашње власти а данас блиског сарадника мање-више истих људи против којих се борио крајем прошлог и почетком двадесет првог века, могла би нас навести да се подсетимо на ону мисао која се приписује Черчилу: „Кад не желиш нешто да решиш, образуј комисију!“.

Петооктобарци су по доласку на власт начинили више грешака које се тешко могу разумети… Једна од највећих је та што нису открили ко је свесно жртвовао шеснаесторо радника РТС-а 23. априла 1999. године.

Да су то учинили вероватно би данашња политичка сцена Србије изгледала сасвим другачије.



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , ,

1 reply

  1. У свом есеју (https://stanjestvari.com/2021/01/30/zoran-cirjakovic-silovanje-u-vreme-kulturnog-rata/)
    Ћирјаковић пише о „Б92 – једном другачије зависном медију. Прво од западних донатора, а затим од Демократске странке – све до смрти, више самоубиства, за коју је заслужно властољубље и среброљубље Верана Матића, наизглед топлог изданка Градске конференције Савеза социјалистичке омладине Београда, који је израстао у водећу аутоколонијалну мачку с девет лукративних, слугерањских живота.“

    У октобру Веран Матић је изјавио да Србија и Хрватска треба да теже и да раде на споразуму о пријатељству, као што су то учиниле Немачка и Француска 1963. године (https://stanjestvari.com/2020/10/21/veran-matic-srbija-i-hrvatska-da-naprave-sporazum-po-ugledu-na-nemacku-i-francusku/).

    Праштајте, не одолевам:

    „По његовим речима, важно је да се све институције укључе у тај процес, од изградње инфраструктуре, попут пруге Загреб-Београд, како би се направио најбржи пут до луке Ријека, као што је то сада аутопут, затим да се река Сава, „која нас спаја“, очисти тако да поново буде пловни пут, да се ради на размени посета младих у образовном систему, до размене у култури.

    Нове генерације, које су стасале са историјским сећањем само на ратове и злочине деведесетих, треба да се упознају и да схвате како су им наметнута мржња и негативни стереотипи, а како они сами имају простор за размену својих талената, способности, знања, забаве“, навео је Матић.
    Рекао је и да мисли да би и представник Србије требало да има своје место на овогодишњој комеморацији „Дан сећања“ у Вуковару, у новембру.“

    У то ко у кога мисли учитава заиста видесмо у новембру (https://stanjestvari.com/2020/11/19/veran-matic-kleknuo-sam-kao-moj-licni-cin-za-koji-sam-dobio-i-podrsku-predsendika/):

    „То је мој лични чин, а после свега сам добио и подршку председника за тај чин. Имамо сам потребу да учиним нешто више од уобичајеног протоколарног полагања венаца, да нагласимо значај овогодишње комеморације, да направимо једну врсту искорака која би представљала основу за нове искораке“, рекао је Матић за ТВ Н1.

    Из истог чланка из његовог у свој контекст намерно извлачим:

    „Изградња мира, цитирам једног хрватског аутора, изградња мира је прљав посао …“

    А шта нам се свима учитава видели смо приликом „отварања“ (родне) куће бана Јелачића (рецимо на https://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/novi-sad/vucic-na-otvaranju-kuce-bana-jelacica-samo-dijalogom-mozemo-graditi-poverenje_1170626.html):

    „Вучић је рекао да не жели да говори о томе како је тешко бити Србин у Хрватској, јер о томе стално прича, те да је добро да се приближавамо, а не да тражимо било који разлог да се удаљавамо, јер тога има превише.
    Вучић је тако одговорио на питање како би оценио положај српске заједнице у Хрватској и бригу коју хрватске власти показују према бројним проблемима српске заједнице, а најдрастичнији је да има села где нема ни струје, и да ли вечерашњи догађај отварања куће „Бана Јелачића“ у Новом Саду може да утиче да се нешто уради за Србе у Хрватској.“

    Заиста, ко је коме/чему овде Веран?

    7
    1

Оставите коментар