Александар Тутуш: Треба ли Цркви 5. октобар?

Свака је власт од Бога, и свјетовна и црквена. Онда кад направимо боље личне изборе, заслужићемо и бољу власт. И достојног Патријарха

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

У објективима моћних, дебото свевидећих свемирских телескопа преливају се ватрене боје путујућих свјетлосних удара давно несталих звијезда. НАСА свемирски телескоп Hubble на мајчицу Земљу шаље слике свјетлосног удара звијезде из Лабудовог сазвијежђа, који се распростире брзином од скоро четири стотине километара у секунди и тако већ више од десет хиљада година. Прије десет миленија нестала звијезда, чије свјетло и даље путује била је удаљена од Земље 2 400 свјетлосних година.

Једини успоредив феномен са примјерима из Свемира је Идеја. Свјетлост узвишене мисли, слободне у свом тоталитету, давно вјечном животу представљеног оног који је пројавио, може нас освјетлити са вјековне удаљености. Мисао чак штавише, за разлику од свјетлости не треба ни вријеме као оквир. Она је безвремена и бестјелесна. Тренутак за свјетлост Смисла угађа сам Бог Логос.

За разлику од савремене Државе – чији су закони подређени економији као вјештини стицања материјалних добара, било у интересу колектива или мање групе владајућих – канони Цркве ослањају се на икономију, вјеру у Божији план о спасењу човјека и свега створеног. У случају Државе и остварења зацртаних циљева задају се временски оквири – рокови. У Цркви за остварење дјела љубави Божије рока (осим трајања на земљи) нема; спасење и познање истине је по себи пут у непролазно.

Изборна крилатица за кандидата уједињене опозиције на изборима одржаним 24. септембра 2000. у Србији био је Ко сме да вас погледа у очи? Кредибилитет тог кандидата и цијеле шаролике опозиције која се вјешто сакрила иза лика Војислава Коштунице, потрошен је врло брзо након доласка на власт 5. октобра исте године. Убрзо, нико ником није могао погледати у очи. Вјерујући појединац не може да апстрахује од живота у заједници и повиновања законима. Но, стремећи познању истине њему се ситуација у Држави након 5. октобра врло брзо открила, иако је ставове у мору супротстављених мишљења и интереса било тешко преточити у једномислије, баш као и данас.

Плакат ДОС-а за председничке изборе 2000. године

Српски политички космос од почетка миленија и тих знаковитих избора показао је своје особености. Иако је изборном вољом а потом и на улици политика СПС-а и њеног вође Слободана Милошевића побјеђена, а ускоро и на први поглед демонтиран систем по дубини, свјетлосни удар експлозије звијезде зване Слобо из сазвијежђа посткомунистичке јагме за власт и моћ до нас допире и у ове дане. За тридесет година више од двије трећине српских грађана најмање једном је промјенило своје политичко (страначко) опредјељење. Тако данас Србијом заједно владају бивши чланови ЛДП-а, Г-17+, ДС-а, СПС-а СПО-а, бивши радикали и Чанкови аутономаши и остали, ко би им свима ушао у траг, уједињени под барјаком СНС-а.

Да ли је и у којој мјери политички живот вишестраначке Србије утјецао на Цркву, чији би основни интерес требао бити познање истине и спасење? Да ли се тај пламен експлозија у политичком космосу, друштвене аномалије као страначко прелеташтво и улога новца као јединог ауторитета преливају и на нашу Свету и Апостолску Цркву?

Кад кажемо да је Црква жива мислимо на живу Ријеч Бога Живога коју кроз вјекове историје Цркве свједоче Свети Оци својом вјером, љубављу и жртвом. Кроз живе Личности, њихове животе посвећене Истини, али и кроз њихова сагрешења и пад те покајање живи Црква. Црква је борба унутар сопственог организма, борба разноликости људских природа које се на концу уливају у непобитну Истину Васкрсења. Због њеног државотворног историјског утицаја Српску Православну Цркву је немогуће одвојити од српске државе. Иако су постојали периоди друштвене историје у којима је Црква имала условно речено мањи утјецај, њена улога је и даље била незаобилазна. Као таква Црква није могла да не осјети и најмању политичку промјену, иако је кроз концепт икономије њен интерес потпуно другачији од интереса Државе.

Сабирање безбројних података о политичкој бескарактерности актуелне српске политичке сцене, нарочито у вријеме неизмјерљиве брзине живота и информација, често у први план из удобних дворова и канцеларија, пред јавност избаци црквене јерархе и њихове ставове. У тим иступима ријетко се, нажалост, може наићи на властитим примјером потврђене богословске ставове, резултате размишљања са теолошког аспекта о савременим проблемима, чешће удворничко и патетично умиљавање властима. Већ сви знају захваљујући тим јерарсима наше Цркве у којој су вези Вучићево распињање са нашим васкрсењем, као што иоле упућенији знају да је лакше отићи ауто-путем из Београда до Загреба него превалити пут од руководећег Савјетом Радиодифузне агенције за вријеме владавине ДС-а до хвалоспјева упућених Александру Вучићу, исто тако знају да под пану владике бачког Иринеја стану и Милошевић и Тадић и Вучић, а да не трепне Саруман својим крупним очима.

У вријеме блаженог спомена Патријарха Павла, повјерење у СПЦ у Србији је имало око 80% Срба. Након блаженопочившег Патријарха Иринеја, подршка се преполовила. Може ли ниже? Наравно, из начете тематике се заправо разобличава СНС појам симфоније Цркве и Државе. Кад владике постану дворске слуге, кад је језик богословља само украс и фраза а стварни интерес заједнички, политички – то је та симфонија.

Глас владике Григорија из Њемачке протеклих дана о наводној помоћи способних младих људи Србији једнако је молитвен и духован као и претходно поменути примјери. Саопштење Синода поводом његове објаве још и горе. Кад су Србијом ходили и владали њом витезови, имали смо Св. Саву. Црква је жива, јер је њено тијело живи народ. Од кад су на челу Србије разни Прелатечевићи и Богоборчевићи, неке владике пишу непримјерене СМС-ове студентицама, силују дјечаке, блудниче и коцкају, отимају и убијају, подривају сопствену Цркву. Неодвојива је Црква од мјена које прожимају друштво очигледно. Као вјерујући од искушења.

Оно путовање свјетлосног удара могло би се поистовјетити са утјецајем некадашњих великих духовника, а данас агената и ботова на челу Цркве, који су можда и сами искрено вјерујући некад, привукли стотине и хиљаде младих и образованих у храмове. Звијезда њихове вјере као да је потамњела, али путујућа свјетлост и даље освјетљава душе преображених. И то је жива Црква. И предсједник Србије у Хиландару је жива Црква. И неко ко ће се тек родити и по промислу Божијем крстити се и свим бићем посвједочити Истину Сунца Правде, такође је жива Црква. Својеврстан ријалити препуцавања и нагађања око будућег Патријарха: да ли је и то жива Црква, иако ће можда о томе одлучивати строги политички интерес?

Сахрана патријарха Иринеја (Фото: ФоНет/ МОД)

То питање, а и многи други упити постали су у овом тренутку, пред нашим очима, духовним и тјелесним, иако су то заправо одувијек дио једног ширег, Васељенског плана. Наша, на први поглед ситна, локална питања и проблеми уклапају се у судњу битку. Ми живимо ријечи из Јеванђеља: Нема ништа тајно што неће бити јавно.

Сваког тренутка цијела Васељена се убрзано разврстава: уз Трампа или Бајдена, уз Грету Тунберг или против Зелене Секте, за вакцину или против вакцине, за мигранте или против њих, и у сваком том и најмањем питању чучи – за Бога или против Њега. Многа су питања и одговарајући стајемо на једну страну. Одговоре као да носимо одувијек у себи. Политички врх у Србији, а и неки из клира, видљиво су дио једне крупније приче. Разрјешење није у рукама ниједне политичке елите, колико год се та моћ показивала сваког дана. Све се открило, без стида и помпе. Сваком на челу пише чији је. Све је дозвољено. Осим кретања…

Црква је жива и непобједива. Из самог примрака претпостојања свега видљивог и невидљивог, путује сила коју не може ухватити у свој објектив ни један руски ни амерички свемирски телескоп, сила која мјери ствари утјеловљеном логиком, тренутком почетка и свршетка. Свјетло које безброј хиљада година путује од свог извора је снага живе Цркве, Сила која је и до сад непогрешиво израчунавала однос приложеног и оног што заслужујемо. Зато је свака власт од Бога, и свјетовна и црквена. Онда кад направимо боље личне изборе, заслужићемо и бољу власт. И достојног Патријарха.



Categories: Српско православно стање

Tags: , ,

1 reply

  1. Хвала, Господине Тутуш.

    7
    1

Оставите коментар