Слободан Дивјак: Мигранти и проблем апсолутног странца

Давање држављанства већем броју миграната из радикалније исламизираних земаља представљало би опасност да они врше дестабилизујући притисак на Србију да им легализује њихову културну традицију

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

У Србији, како међу политичарима, тако и међу интелектуалцима – посебно оним другосрбијанске провенијенције, постоји доста раширена заблуда да је либерално-демократски систем потпуно инклузиван, тј. отворен за све групације, кад је реч о придавању члановима тих групација статуса држављанина. Та утопијска теза повлачи за собом другу утопијску тезу да је функционисање либералног система могуће без минимума тзв. асимилације. Они ово своје становиште заснивају на базичним принципима либералних декларација о правима грађанина и човека као таквог, по којима се сви људи без обзира на своје етничко порекло, културно-верску и расну припадност изједначавају у својим формалним правима, што је елементарни недискриминаторски принцип, који ја као присталица либералистичког правног система одобравам. Међутим, не делим тезу да било који систем, па и либерални, може решити проблем апсолутног странца. При томе правим дистинкцију између странца и апсолутног странца коју ћу објаснити у даљем тексту.

Ако неко ко је Србин, православац и ко упражњава у свом приватном животу низ обичаја који следе из те вере и није оптерећен етнонационалистичким и расистичким предрасудама, он ће, ако којим случајем стекне рецимо француско држављанство, бити у неком смислу странац јер ће се његов етнокултурни, тј. обичајносни и супстанцијални вредносни систем битно разликовати од оног који је својствен класичном Французу, који је католик и следи неке своје типичне обичаје и супстанцијалне вредности. Но ипак, он се у том контексту француског државно-правног система неће осећати као апсолутни странац, јер је његов начин живота уклопив у француски уставноправни поредак који појединцу омогућује да сам, по свом избору, бира између различитих алтернативних могућности кад је посреди однос према идеологији, култури, вери, супстанцијалним вредностима, дакле однос према начинима властитог живота. Заједничка тачка која спаја и тога француског православца, и француског католика – као и рецимо француског држављанина пореклом из Мозамбика – јесте формално-правни систем који им омогућује да живе свако на свој начин, под условом да властити облик живота не намећу оним другима и тиме умањују њихову слободу избора.

Кад је реч о појму апсолутног странца који може да представља партикуларну групацију људи, ствари стоје битно другачије. Одређење апсолутног странца зависи од карактера самог конкретног система у који се долази. За систем чију бит представља етничка хомогеност, апсолутни странац је представник другачијег етницитета. За расистички систем апсолутни странац је припадник неке друге расе. За теократије, апсолутни странац је присталица неке друге вере или не-верник. Јасно је да у таквим системима, апсолутни странац не може добити држављанство, а то ће рећи ни пуна грађанска права. У најбољем случају, он може добити право на привремени боравак који подразумева мања права од пуноправних грађанина дате земље. Наравно, над таквом групацијом увек лежи ризик тоталног изопштавања уколико она покуша да доведе у питање етничку, расну и верску чистоћу датих земаља.

Добродошлица сиријским избеглицама у Канаду (Фото: Angela Johnston/CBC)

Пошто базични уставно-правни принципи либерално-демократског система као чисто формални и негативни по своме карактеру, у начелу гледано, омогућују идеолошки, етнокултурни и расни плурализам, у таквом систему појам апсолутног странца не везује се за његову идеолошку, етно-културну (дакле и верску), као и расну припадност. Једноставно речено, он се изводи из међусобне неспојивости између либералних и нелиберализованих и антилибералних државних уређења. Наиме, у првима, индивидуално-грађанска права имају примат тако да се све друго изводи из њих, док у овим другима су пуна индивидуално-грађанска права условљена суштинским елементима њихове етно-културне традиције јер они представљају одлучујуће детерминанте њиховог државно-правног система који зато онемогућује својим припадницима њихову слободу избора њиховог начина живота. Дакле, са становишта либерално-демократског поретка апсолутни странци су чланови оних групација чији се начин живота у пуном смислу те речи не може репродуковати у складу са правилима игре која важе за све грађане тога поменутог поретка, без изузетка, бар начелно узевши. Примера ради, у радикално исламизираним земљама владају у већој или мањој мери принципи шеријата; неодвојивост државе од религије, искљученост жена из права гласа и легална могућност њиховог злостављања од стране мушкараца заснована на њиховој вековној културној традицији којој могу бити иманентни и обичаји као што су каменовање прељубница, спаљивање удовица, казнено јавно бичевање и полигамијама, дакле обичаји који су кажњиви у оквиру либерално-демократског система. Земље које се заснивају на етничкој, расној и верској чистоти припадају тзв. нелиберализованим културама које карактерише сраслост друштва и државе. Управо због те сраслости, у њима је немогуће успостављање сфере негативних, индивидуализованих слобода одвојене од државе; у њима су, другим речима, могуће искључиво тзв. унапред, уставом и из њега изведеним законима, прописане позитивне слободе које наводно изражавају саму бит грађана тих држава чију потку представља дуго акумулисана партикуларна културна традиција која је, током историје, детерминисала идентитет својих припадника, без којег би они били, по тој интерпретацији, искорењене људске утваре, без имена и карактера.

Пошто су у Србији, ако се не варам, већином присутни мигранти из радикалније исламизираних земаља – Авганистана, Пакистана и Ирака – усредсредићу се на однос таквих мигрантских групација и либерално устројених земаља.

Начелно посматрано, ако такве мигрантске групације одбијају да реформишу своју радикалну антилибералну традицију, њихови припадници неће моћи да стекну статус држављанина у либералним државама, пошто би, у случају да добију тај статус, у тим државама дошло до конституисања два међусобно неспојива правна система: један у којем су црква и држава међусобно раздвојени, у којем постоји универзално право гласа и кажњивост дехуманизованих обичаја; и други у којем постоји принцип неодвојивости религије и државе, негативан однос према универзалном праву гласа и легализација нехуманих обичаја ако су они део културне традиције земаља из којих потичу мигранти. Због тога су рецимо, француски држављани исламског порекла морали да напусте елементе радикалног ислама неспојиве са темељним принципима либералног државног уређења. Наравно да је ту био на делу одређени степен асимилације нужан за функционисање либералног система. Неки вид асимилације постоји и у Америци, која представља такорећи „човечанство у малом”, јер њени усељеници, да би стекли америчко држављанство, морају да прихвате да буду по националности Американци без обзира на своје етничко порекло, као и принцип да су изворни носиоци права појединци као појединци независно од тога како ствари у том погледу стоје у њиховим државама порекла. Наравно да се ни у једном ни у другом случају дотични усељеници нису морали да се одрекну ислама као таквог, већ само његових радикалнијих варијанти: своје обичаје, сем оних који немају цивилизовани карактер, они су могли да упражњавају на нивоу друштва одвојеног од државе.

Мигранти у Србији (Фото: Д. Жарковић/Политика)

Дакако, има примера у којима су се државне заједнице засноване на радикалном исламу саме, изнутра, а не захваљујући спољашњем насилном притиску, који је, по дефиницији антилибералан, реформисале како би постале спојиве са лаичком, секуларном државом. То је рецимо био случај са Турском у време владавине Ататурка који је одвојио ислам од државе и искључио његове нехумане обичаје.

Но, све те ствари догађале су се раније у контексту у којем идеологија мултикултурализма – која у својој радикалној варијанти хоће да споји оно што је либерализам раздвојио, дакле културну традицију и уставно-правни поредак – није ступила у агресивну офанзиву. Да не би било неспоразума, аутор ових редова сматра да стварност не треба по сваку цену сабијати у Прокрустову постељу чистих принципа, што ће рећи да он сматра да, ако друштвена реалност то захтева, мањинска репрезентативна и полиетничка права, мада представљају извесно одступање од логике функционисања чистог модела грађанске државе, треба прихватити. Али проблем је у томе што мултикултурализам у својим радикалнијим варијантама тежи да маргинализује индивидуална права и да у први план постави етнокултурне групе као базичне политичке јединице чиме се разара логика либерално-демократског система. Присталица умереног мултикултурализма Вил Кимлика види ту тенденцију као захтев мањинских заједница да саме управљају собом. По њему, таква права на самоуправу деле „народ у политичком смислу” на сепаратне народе у етничком смислу, „од којих сваки има историјска права, територије… и своју политичку заједницу. Ови ‘народи’ посматрају своју политичку заједницу као примарну а вредност и ауторитет шире заједнице као нешто што је изведено”. Другим речима, ту се шира државна заједница третира као инстанца на коју поменуте политичке јединице преносе нека од својих изворних права која, ако то желе, могу да поврате, чиме би се догодио чин сецесије.

У контексту експанзије радикалнијих варијанти мултикултурализма у либералним демократијама расте страх од раста дезинтегративних тенденција у њима. Најсвежији пример је Француска, у којој је радикални исламиста одрубио главу једном професору који на сајту студентима приказивао карикатуре муслиманског пророка Мухамеда – што је забрањено у земљама у којима је ислам срж државног уређења, чиме се свакако умањује слобода изражавања. Такви чинови, који су покушани у још неким француским градовима, могу имати за последицу радикализацију француских умерених исламиста у виду њиховог захтева да се омогући легализација изворног ислама у датој држави. Недавно је Макрон најавио да се припрема специјални закон против муслиманског сепаратизма. Не тако давно, у Брадфорду су исламски усељеници у Британији каменовали прељубницу, правдајући тај чин позивањем на њихову културну традицију у којој је легално и тврдећи да британски закони не смеју вршити репресију над том традицијом.

Џамија у Брадфорду (Фото: Christopher Furlong/Getty)

Ако се досад речено има у виду, јасно је да би придавање држављанства већим конгломерацијама миграната таквог типа, нарочито ако се оне концентришу у одређеном делу Србије, представљало реалну опасност да оне константно врше снажан и дестабилизујући притисак на државу Србију да им она легализује њихову културну традицију јер је она темељ начина њиховог живота. Ако би им Србија изашла у сусрет, тиме би се створио привремени модус вивенди два битно различита система, привремени јер би то био увод у сецесију.

Наравно, држављанство треба разликовати од пружања гостопримства, што је елементарни услов хуманог опхођења према странцима као странцима, с тим што је полиција дужна да ефикасно кажњава оне мигранте који се огрешују о наше законе и тиме злоупотребљавају обичај гостопримства.

Свестан сам да ће ми они који су склони романтизовању радикално Другачијих спочитати ксенофобичност и величање беле расе. Али њима треба одговорити да се либерално-демократски систем, иако му је Запад родно место, одавно проширио на многе не-западне земље: Јапан, Индију, Јужну Кореју, Аргентину итд. Уз то, ја сам у многим својим текстовима осудио тзв. хуманитарно-војне интервенције као антилибералне, јер се либерално-уставни поредак, по самој својој дефиницији, не сме, споља, насилно ниједној земљи, ма какво њено унутрашње уређење било, наметати.



Categories: Разномислије

Tags: , , ,

1 reply

  1. „легализација изворног ислама“ se ustvari zloupotrebljava na štetu država – domaćina.
    Nažalost, vlasti izgleda nisu svesne kuda to vodi.
    Vodila se rasprava oko nošenja burke u pojedinim državama, kao „ljudskom pravu“ na lični izbor jer to njihova pravila nalažu. Umesto rasprave trebalo je samo insistirati na CELOVITOM izvornom pravu. To znači da, po tim pravilima, žena koja nosi burku sme da izlazi u javnost samo u pratnji muža ili bliskog rođaka!
    Tako izgleda IZVORNO pravo!
    Ukratko: sve ili ništa. Ta se prava i ne mogu primenjivati delimično.
    Onda bi mnogo toga bilo jasnije.

    11

Оставите коментар