Русија води агресивну политику на Западном Балкану са циљем да спречи евроатлантску интеграцију тог региона, оценио амерички дипломата
Курт Волкер (Фото: Мајкл Рејнолдс/ЕПА-ЕФЕ)
Амерички дипломата Курт Волкер изјавио је да Западни Балкан не стоји у месту, већ назадује, и да је за то у великој мери заслужна Русија која успева да шири утицај помоћу Србије и Српске православне цркве.
Волкер, члан тима Ричарда Холбрука заслужног за постизање Дејтонског споразума 1995. године, рекао је за Глас Америке да Русија води „агресивну политику на Западном Балкану са циљем да спречи евроатлантску интеграцију“ тог региона.
Он међутим наводи да тај процес изискује и активнију улогу Европске уније.
„У последњих десет година, сама Европа успорава процес примања нових чланица. Црна Гора, Македонија и Србија би требало да стреме чланству у унији, али тај процес је увелико успорен“, казао је Волкер.
Фото: Франческо Антунес
Разлог за уочљив застој Србије на путу ка ЕУ Волкер види у њеној неодлучности у погледу свог идентитета као државе.
„Након распада Југославије, Србија се нашла погођеном због губитка територије и смањеног утицаја. Покушала је да поврати статус на начин на који не само што је довео до губитка Косова, већ и до изразитог негодовања Европе и САД због поступака Београда“, рекао је Волкер.
Додао је да Србија данас „варира док настоји да поврати утицај у региону“, ослањајући се на Русију и Кину с једне стране, док најављује проевропско опредељење с друге.
„Све док не разреши ту дилему, Србија не може да постане интегрални део Европе“, оценио је амерички дипломата.
Волкер указује и да је нова власт у Црној Гори „просрпска и проруска“, а да даља стабилност Западног Балкана можда највише зависи од руског мешања, и то у Босни Херцеговини.
„Недавно смо чули шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова (у Београду) како води расправу о Републици Српској и говори да БиХ треба да се окрене неутралности у спољној политици због Републике Српске“, навео је.
Сергеј Лавров: Резолуција 1244 оквир свега у вези са Косовом
Волкер је рекао да је Дејтонски споразум био неопходан за заустављање рата, али да је створио државу засновану на трочланим структурама и изричитој суверености појединачних етничких група, што, како наводи, „неминовно води до међусобног блокирања и континуираног застоја“.
„Док не будемо имали неку врсту међународне конференције за ажурирање Дејтонског споразума, држава БиХ остаје онеспособљена“, казао је Волкер.
Он је оценио да Србија не учествује у дестабилизацији Босне и Херцеговине, али није искључује могућност дубљих поремећаја.
„Уколико се нешто друго догоди, Србија ће врло брзо скочити у одбрану Републике Српске и била би спремна да апсорбује Републику Српску“, навео је Волкер.
Поводом интереса Хрватске у тој земљи, Волкер наводи да би она, као чланица ЕУ и НАТО, била много опрезнија у подстицању поремећаја у држави Босне и Херцеговине или прихватању било какве врсте независности или заједнице са Западном Херцеговином.
Потписивање Дејтонског споразума, Париз, 14. 12. 1995 (Фото: Дојче веле)
„То би дошло у обзир једино на крају веома дугог преговарачког процеса који би имао међународну подршку“, казао је Волкер за Глас Америке.
Навео је да би такав развој догађаја „вратио Западни Балкан у дане етничких сукоба, уместо напретка мултиетничких друштава заснованих на демократским принципима“.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Ови у свему виде Русе…Прави русофоби…
SPC je u rasulu jos od 1945. Razdvajanje crkve na SPC iz Beograda i „nezavisnu“ sa sjedistyem u SAD- je upravo ono sto je OZNA i UDB i htjela. Na teoloskim fakultetima uci se iz vatikanski knjiga. Grcka pravoslavna crkva i novokomponovana siptarska vec godinama nastoje da preuzmu sve crkve i manastire SPC po Makedoniji i KiM. „Turski“ patrijarh je od svete gore napravio cirkus i pretvorio je u nista vise od ugostiteljske „firme“. SPC miruje i niko nista ne govori.Stanje u RPC je vjerovali il ne jos gore. Tamo tek nema vladike koji se bar pretvara da je pravoslavac. Na kraju krajeva vidi se sta se desava u Ukrajini.Tako da bajke o nekom uticaju SPC nemaju veze sa zdravim mozgom.
Sto se tice „ruskog“ uticaja ovdje ga nije bilo vec 100 i kusur godina. Zadnje sto je Moskva uradila na ovim prostorima je bilo pravljenje makedonske gramatike od strane kominterne izmedju 1946 i 1948. Poslje toga ovaj dio Balkana je iskljucivo po dapadnim uticajem. Na kraju krajeva pogledajte kako pricaju danas nasi klinci i sve ove „patrijote“…. ubacuju engleske rjeci u recenice a ne ruske zar ne?
Шта можемо да изгубимо ако Америци и њеним балегавим представницима покажемо пут до аеродрома? Зар већ немамо окупациону власт? Зар већ нисмо под скривеним санкцијама? Зар нам већ није отет део територије? Зар већ нисмо бомбардовани? Зар не умиремо од осиромашеног уранијума? Имају ли наша деца будућност?
Из ових смрдљивих уста избија охоли надзор самозваног старатеља над сирочетом чије је родитеље убио и све поотимао тај исти старатељ. Кад то дете дође себи и пронађе стрица од кога потражи помоћ, старатељ наводно брани дете од злог стрица.
Зато морамо да подметнемо пожар у кући стараоца, да би гасећи га и бринући о својој деци, нас и нашу децу оставио на миру. Једноставно они морају да гледају своја посла, јер је зло кад се потпуно нелегално и неосновано баве другима.
Ради историске истине ваља рећи, да су свемоћни западноевропски и амерички
империјалисти-тријалисти, тоталитаристи створили антисрпске револуционарне и контраревулуционарне, реакционарне, субверзивне терористичке покрете за своје злочиначке експерименте у неблагодарној Југославији, које су контролисали и усмеравали у удруженом злочиначком подухвату етничког чишћења против нашег обесправљеног, обезглављеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.
Ништа се Србима није десило у трагичном ХХ столећу мимо дугорочних зацртаних циљева западноевропских и америчких империјалиста-тријалиста, тоталитариста о етнички чистој Хрватској републици, о тзв. „независном“ Косову и тзв. „унитарној“ Босни и Херцеговини. Уосталом, Збигњев Бжежински истакнути творац спољне политике Сједињених Америчких Држава у другој половини двадесетог столећа, изјавио је други дан после Дејтона, да је Република Српска привремено решење и да ће бити укинута, јер су угрожени амерички интереси у Босни и Херцеговини.
У овом контексту, поменили бисмо и Берлински конгрес 1878. године, којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа.
Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских империјалиста-тријалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма на Балкану. Упрегли су и Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.
У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона-магисту, митомана, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао:
„Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).
Такође, у овом контексту вредно је указати и на књигу српског академика
Гл. Гершића, коју је публиковао под насловом „Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да бисмо одбили сваки приговор пристрасности.
Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г. 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро-угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. Члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“
Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње
међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).