Милета Радојевић: Многи проблеми би се лакше решавали да имамо Министарство вера

Недостатак програмске политике Владе Србије у овој области надоместио је директан однос Кабинета председника Републике са Патријархом, што свакако није довољно

Славица Танасијевић Лазић и Милета Радојевић; насловна страна „Православља“ бр. 1287(Извор: ФБ Славице Танасијевић Лазић)

У тренутку кад је рађен интервју за „Православље“ др Милета Радојевић, био је директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама.

„Мислим да је недостатак Министарства вера узроковао немање стратегије развоја и односа између државе и верских заједница што је и те како било потребно, имајући у виду сва претходна и актуелна дешавања. Надам се и верујем да ће се у времену створити услови да се због значаја ресора вера, народу и држави поново успостави Министарство вера тим пре што духовно стање народа на овим просторима није и не може бити мање важно од регулисања питања родне равноправности и права на посебност.“

Према попису из 2011. године грађана који су се изјаснили као верујући (различитих традиционалних вероисповести), има 93,65%. Због чега за овако убедљиво велики број грађана не постоји Министарство вера? Треба подсетити да је некадашње Министарство вера, са сталним ресором у Влади, изгубило тај статус и 2012. године постало Канцеларија, да би од 2014. године било формирано као Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама. Да ли је тиме умањен утицај и значај?

„То је тешка тема али с обзиром да ускоро одлазим у пензију могу да изнесем моје мишљење, а да притом исто одмах не буде окарактерисано као субјективно.

Имајући у виду дешавања на овим просторима у непосредној прошлости, сада, а богами и у будућем времену, ја знам и убеђен сам да би се многи егзистенцијални проблеми цркава и верских заједница и државе лакше решавали да је задржано Министарство вера и после 2012. год. Претходна Министарства вера су после распада Југославије почела да отклањају историјске неправде учињене вери нашег народа и осталих народа који живе на овим просторима у претходних 70 година отуђења државе од вере.

После 2012. год. држава је преко Канцеларије за сарадњу с црквама и верским заједницама, а потом Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама одржавала сарадњу са црквама и верским заједницама кроз реализовање пројектних буџетских активности.

Та сарадња је доста добро функционисала и сада се остварује али мислим да је недостатак Министарства узроковао немање стратегије развоја и односа између државе и верских заједница што је итекако било потребно, имајући у виду сва претходна и актуелна дешавања. Недостатак ове стратегије сигурно утиче и на недостатке у стратегијама из других области које регулишу питања људских и мањинских права, културе, идентитета итд.

Недостатак програмске политике Владе Републике Србије у овој области надоместио је директан однос Кабинета председника Републике са Патријархом Српске православне цркве што свакако није довољно, с обзиром на осетљивост питања која се прожимају у народу као имаоцу државе са једне стране и духовној опредељености и привржености својој цркви или верској заједници. То је посебно потврђено кроз дешавања у Црној Гори, Македонији, Хрватској, Федерацији БиХ, са Румунијом итд. што намеће потребу анализирања и доношења стратегије за будуће време при чему би требало да се постигне шири степен консензуса између релевантних фактора којих се та питања тичу. Посебно је индикативан притисак делова Међународне заједнице за спровођење њихове политике на овим просторима као јаких фактора свеукупних геополитичких односа, те би постојање стратегије која би све то сагледала олакшало деловање под тим притисцима и трасирало пут могућег кретања Србије у тим односима.

Гашењем Министарства успорен је процес реституције и нека питања и проблеми још дуго неће доћи на ред за решавање, а значајни су за свеукупан однос између цркава, верских заједница и државе. Постојање Министарства свакако би утицало и на решавање проблема статуса вероучитеља, као и спорних питања опорезивања и обештећења као и отварање међуверског дијалога у региону где су остали болни трагови од распада велике Југославије и где су многи народи остали да живе на територијама других република као мањина и отежано остварују своја верска и сва друга права.

Надам се и верујем да ће се у времену створити услови да се због значаја ресора вера, народу и држави поново успостави Министарство вера тим пре што духовно стање народа на овим просторима није и не може бити мање важно од регулисања питања родне равноправности и права на посебност. То потврђује и податак да 93% становништва Србије има верско опредељење и живи по принципима своје вере.“

Разговарала: Славица Танасијевић Лазић

Интегрални текст разговора је на страницама „Православља“ бр. 1287

(Фејсбук страница Славице Танасијевић Лазић)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар