Дојче веле: Око питања Косова и 2021. без значајнијих помака

Проблем Косова се сели и у наредну годину, и у том смислу не постоје никакве назнаке да ће се и у 2021. години ту направити неки значајнији помак

Фото: Н. Рујевић/Дојче веле

Годину која истиче обележили су парламентарни, локални и покрајински избори, опозициони бојкот избора, и након тога стварање практично једнопартијског парламента. Избори су се, наравно, одржавали у сенци борбе против ковид-19 пандемије, у којој је Србија, након почетних добрих резултата, кренула да бележи значајно погоршање крајем године. Дијалог са Косовом је током 2020. године био у прекиду, и ту није било скоро никаквих помака, осим ако се у некакав напредак не рачуна потписивање такозваног Вашингтонског споразума. Србија у протеклој години није отворила ниједно поглавље у преговорима са Европском унијом (ЕУ), и то се види као још један доказ закочених реформи, дубоке кризе институција, и „високог нивоа кршења демократије и медијских слобода“, како је то оценила Тања Фајон, председница Одбора Европског парламента за стабилизацију и придруживање Србије и ЕУ.

РИК објавио укупне резултате избора: Излазност 48,93 одсто

Косово – непознати наредни кораци

Проблем Косова се сели и у наредну годину, и у том смислу не постоје никакве назнаке да ће се и у 2021. години ту направити неки значајнији помак. Како за Дојче веле оцењује Марко Савковић, извршни директор Фонда за политичку изузетност, „проблем је што се сада не зна шта би требало да буде следећи корак у том дијалогу. У техничком делу дијалога је остало мало тога што би још требало да се договори: остаје Заједница српских општина као последње велико питање“.

Фото: Еван Вучи/АФП

„Остаје при томе нејасно како би требало да изгледа свеобухватни споразум“, наставља Савковић, и каже „да су се обе стране јако удаљиле. Лествица је на обе стране подигнута веома високо. Приштина је сада заузела став да је за њих нормализација само узајамно признање. Признање Косова од Србије је немогуће, и то је исто тако подигнуто на један висок ниво, и тешко ми је да замислим да се ту ствари преокрену“. Марко Савковић сматра да „сада можда идемо ка неком мање амбициозном споразуму, који би објединио све оно што олакшава живот људи, и који у суштини не би задовољио амбиције ни једне ни друге стране“.

Вучић чека други мандат

Мислим да ће се јалов дијалог Београда и Приштине наставити и током 2021 године, оцењује за Дојче веле Зоран Гавриловић, сарадник Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ).

„Променом администрације САД амбијент у коме ће се то одржавати ће бити бистрији, али притисак који ће уследити од САД и ЕУ неће имати превише успеха- са једне стране због подршке коју Вучић има у Србији, а са друге због кризе извршне власти у Приштини“.

„Очекујем да Александар Вучић у предизборној години – јер не искључујем да избори ипак буду одржани 2021 године – неће решавати проблем Косова“, додаје Гавриловић, „и просто мислим да он за то чека други председнички мандат. То му на крају може бити карта за трговину да себи изгура још једне нерегуларне изборе“.

Фото: Сајт Александра Вучића

Та оцена нашег саговорника се уклапа у изјаву председника Србије „да се до избора, предвиђених за 2022 годину, неће признати Косово, а да ће након тога народ бити тај који одлучује“.

Европу занима дијалог

Током 2021. очекује се и нови дијалог власти и опозиције. Најранији термин који фигурира у јавности за почетак тог дијалога је јануар 2021. године. Извршне власти за сада не показују превише ентузијазма око тог дијалога, о чему сведочи и изјава премијерке Ане Брнабић, која каже како „неће преговарати са опозицијом, и да они који то желе нека се договарају са надлежним институцијама, а то није Влада Србије“.

Марко Савковић сматра да без обзира на поједине изјаве српских званичника „ипак је на Западу створен један значајан интерес тамошње јавности, односно код доносилаца одлука, да се тај дијалог настави. Европски парламент је укључен у нешто већем обиму него раније, и било би велико изненађење ако он не почне већ у јануару. И чини ми се да ће бити веома брзо јасно кад он почне да ли ћемо овог пута имати нешто више резултата када је реч о изборним условима“, напомиње Савковић.

Скендер Хисени, Мирослав Лајчак и Петар Петковић на састанку у Бриселу (Фото: Твитер налог Мирослава Лајчака)

Зоран Гавриловић такође сматра да ће до тог дијалога доћи, али сумња да ће он и овог пута донети неки значајан резултат:

„Установљен је просто један систем личне власти који не трпи демократију. Тако да било какви преговори, и неке формалне измене које ће се можда десити, неће створити услове за фер и поштене изборе. Током протеклих осам година већ је створена једна политичка култура и атмосфера не-дијалога, и тешко да ће чак и неке формалне промене ту нешто битно променити“.

Владавина нумерократије

Питање економије ће током наредне године бити у центру пажње, нарочито имајући у виду да ће се тек у 2021. години можда значајније видети последице пандемије. Власти за сада шире оптимизам, и наводе да ће Србија 2020. годину завршити са најбољим привредним резултатима у читавој Европи, а да ће се тај тренд наставити и у 2021. години.

Извршни директор Фонда за политичку изузетност, међутим, скреће пажњу да „први изазови већ долазе, и тичу се чињенице да ти први пакети помоћи већ истичу. Због тога иначе имамо и велики дефицит буџета. Нека идеја државе је да се настави са јаким улагањима у инфраструктуру, и да се тако генерише неки раст. Али, кључно је ипак колико нас отказа чека од јануара. А не можете говорити о не знам каквим резултатима ако људи остају без посла“, истиче Марко Савковић.

РСЗ: Пад БДП Србије 1,1 одсто у 2020. години

Зоран Гавриловић примећује да је у овој области на снази „нумерократија, или владавина бројевима. То значи бесомучно избацивање бројева који практично ништа не значе, и служе само као подршка том оптимизму који видимо у изјавама српских званичника. Исто тако, ако имате пад у ЕУ, која је наш главни економски партнер, не можемо ни ми као држава имати добре трендове“.

Недовољан напредак за Европу

Србија је због ниског степена демократичности и недостатка реформи 2020. годину завршила без отвореног поглавља у преговорима са ЕУ. Хоће ли се та ситуација поновити и у 2021. години?

Марко Савковић скреће пажњу „да ће доста тога зависити директно од резултата дијалога власти и опозиције, али да за неке државе ни то неће бити довољно. За државе попут Холандије ће бити кључно шта ће се постићи у поглављима 23 и 24. Ми имамо амандмане на Устав са којима се стручна заједница не слаже, јер како су они постављени то опет омогућава контролу над тужилаштвом и судовима. Можда се Београд награди отварањем једног поглавља у јуну, рецимо, али Београд сада има ситуацију да пре тога мора да понуди неки резултат око Косова, око политичког дијалога са опозицијом, и да у поглављима 23 и 24 испуни обавезе из акционих планова- све заједно то су озбиљни захтеви“, упозорава Марко Савковић.

Виола фон Крамон: Србија да одлучи да ли ће са ЕУ или Русијом

Привремена Влада коју имамо и њен мандатар се није у свом експозеу бавила превише европским интеграцијама, оцењује Зоран Гавриловић.

„Ми имамо Владу којој поглавља 23 и 24 нису приоритет, а без тога нећемо имати стварни напредак у европским интеграцијама. Ми смо поред тога већ у предизборној кампањи у којој неће бити тема које могу утицати на рејтинг владајуће странке. А европске интеграције нису нешто од чега ће зависити подршка бирача Српској напредној странци (СНС) и Александру Вучићу“, закључује Зоран Гавриловић.

Ивица Петровић

Наслов: Косово онлајн/Опрема: Стање ствари

(Дојче веле, 30. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. СВЕМОЋНИ АНГЛО-АМЕРИЧКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИ-ТРИЈАЛИСТИ
    И ЊИХОВА ПРОТИВСРПСКА ПОЛИТИКА НА БАЛКАНУ

    Тешко је отети се утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама извесних англо-америчких и европских империјалиста-тријалиста, бивших и садашњих господара овоземаљског света, који су имали своју основу у концентрацији и у еволуцији њихових тајних и јавних револуционарних и контрареволуционарних масонско-комунистичких и римских католичких темпларских структура у НАТО комунистичкој Југославији, преко којих су организовали, наоружали, контролисали, усмеравали, тренирали, помагали, снабдевали и потпаљивали извесне реакционарне и субверзивне хрватске, муслиманске и шиптарске терористе-екстремисте.

    Такође, имајући на уму, да су англо-амерички империјалисти-тријалисти помогли комунистима до дођу на власт у неблагодарној Југославији, у којој су успоставили шпијунску мрежу у току Другог св. рата и упрегли буржоаског најамника Јосипа Броза тзв. „Тита“ у њихову дугорочну политику на Балканском полуострву – “Long Term Policy”.

    Имајући у виду да су одувек у свету постојале геостратешке тачке, где су се сукобљавали интереси велкиких сила, где су мали инциденти могли да прерасту у сукоб великих размера, услед субверзивних и интезивних политичких ратова, које англо-амерички креатори глобалног хаоса и организатори конспиративних, реакционарних, револуционарних и контареволуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација, воде против нашег српског народа преко извесних комунистичких, масонско-темпларских, идолатриских, ритуалистичких, езотериских и окултних митоманских структура. Циљ им је да успоставе једну светску владу „пристанком или победом“, која би била под хегемонијом америчких империјалиста-тријалиста, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985; Klaartje Quirijns, The Brooklyn Connection, July 19, 2005 – http://archive.pov.org/theb….).

    Међутим, кад је поткрај двадесетог столећа било очигледно да је Брозова неблагодарна НАТО Југославија постала завојевачки и експериментални полигон НАТО пакта, ми смо подвргнути најтежим искушењима, услед интезивног политичког, економског и психолошког рата, који су нам објавили англо-амерички империјалисти-тријалисти, дирекно и индиректно да нас униште.

    У овом контексту вредно је указати и на књигу италијанског публицисте
    Ђузепа Бофа, коју је објавио под насловом „Последња илузија- Запад и победа на комунизмом“, где између остлог стоји:

    „Кад се један претседник бира, као што се догодило демократи Клинтону, говорећи да је потребно мислити више на унутрашње проблеме, него на оне у остатку света, пракса владања присили га веома брзо да делује као претходници, према диктату једне глобане политике. Чак ни експоненти Републиканске партије, који су у великој мери контролисали Конгрес, после 1994, нису изолационалисти. Погрешно су их оптуживали да јесу. Најпознатији међу њима, конгресмен Њут Гингрич, шеф већинске републиканске фракције у претседничком дому, писао је: ‘Само Америка може водоити свет. Она остаје једина међународна и универзална цивилизација у историји човечанства (…). Наше вредности преузимају се свуда. Наша технологија, која је преобразила начин живота, била је први чинилац мондијализације. Данас су наше оружане снаге стациониране на читавој планети. Америчка нација је једина нација довољно велика, мултиетничка и брижна за слободу да би била водиља’. Јасно је да ово није језик једног изолационалисте, већ пре онога који верује да су само америлчки идеали, амерички закони, једном речи америчка цивилизација, у стању и у праву да врше ‘доминирање светом’ (његове речи). Дакле, не изолационализам већ ‘унилатерализам’ (‘једностраност’ пр. пр.), како гласи нови термин смишљен управо да дефинише ту тенденцију. Само је Америка вођа: остали ако је прате, у реду, ако не, утолико горе по њих. Отуда једно растуће неповерење у међународне организације: оне морају служити америчкој политици, или пак ничему не служе. Добар НАТО, дакле, не ОУН. Могуће је да Гингрич, познат по својој полемичкој жестини, редикализује такву тенденцију. Али није њен једини бранилац. Сама званична политика земље с Клинтоновом администрацијом, иако се изражава нешто умеренијим језиком и с више дипломартског опреза, кретала се око свих великих међународних проблема, од Ирака до Југославије, у истом правцу. Унилатерализам, а не изолационалзам, стварно је ограничење Сједињених Америчких Држава…“ (Види: Ђузепе Бофа, Последња илузија – Запад и победа над комунизмам, „Просвета“, Ниш, 1999, стр. 138-139).

    Полазећи од чињенице да су англо-амерички имперјалисти-тријалисти гласали за противсрпску срамну РЕЗОЛУЦИЈУ, која је поднета америчком Конгресу и Сенату, у одбрану Албанаца који су окупирали Српско Косово и Метохију. Резолуција је заведена 15 јула 1987. године под бројем “H. Con. Res. 162”, у којој се изражава забринутост 57 конгресмена, свемоћних масона-темплара, тоталитариста, окултиста, идолатриста, езотериста, ритуалиста и митомана за услове под којима живе „етнички Албанци“ у Брозовој англо-америчкој неблагодарној творевини НАТО Југославији.

    У Резолуцији, између осталог стоји:

    „Да има преко два милиона етничких Албанаца који живе у границама СФРЈ; Да етнички Албанци чине једну од највећих етничких група СФРЈ; Да постоје извештаји да су неколико стотина етничких Албанаца побијени од стране комунистичке владе у циљу да их контролишу; Да постоје такође извештаји, да је југословенска влада ухапсила неколико хиљада Албанаца, зато што су изразили своја мишљења на миран начин; Да највећи број политичких затвореника у Југославији су етнички Албанци; Да многи од тих затворених осуђени су на тешке казне затвора од једне до петнаест година; Да многи етнички Албанци немају пуне економске услове због такозваних албанских националних активности…“

    Затим амерички конгресмени и сенатори опомињу англоамеричку комунистичку товревину Југославију „да је она потписница Хелзинишког Уговора и да би као таква требала да штити права етничких Албанаца…“

    У наставку ове Резолуције амерички Конгрес изјављује:

    „Да је дубоко забринут за политичке и економске услове Албанаца у Југославији… Да ургира владу Југославије да поступи у смислу заштите људских права и основних слобода…
    Да позива југословенску владу да у духу хуманитарности ревидира случајеве етничких Албанаца по затворима и да их пусти на слободу…
    Да ургира претседника САД и Министарство спољних послова да пренесу
    садржај ове Резолуције југословенској влади“.

    Поред ове анртисрпске и антијугословенске Резолуције, постоји и Сенатска Резолуција бр. „65“ (Senate Con. Res, 65), коју су потписали свемоћни амерички
    масони-темплари, сенатори Роберт Дол и Пол Симон… ( Види: Иван М. Јаковљевић, Амерички Конгрес – Двострука издаја: у рату и у миру, „Глас Срба“ – “Voice of Serbs”, бр. 71, децембар, 1987, Indianapolis, In., USA).

    Пошто и ми Срби неминовно улазимо у свеопшти план остварења једне светске хегемоније под свемоћним окриљем Сједињених Америчких Држава, зато ћемо почети временски из далека, јер и план у чији оквир смо ушли датира још из XIX столећа. Тај план је најавио 1872. године амерички председник Ulysses-a S. Grant, кад је по други пут изабран за председника САД. Претседник Грант је дословно рекао:

    „Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilize, disait Grant, tend vers le republicanism, vers le gouvernement du people par ses representants et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportun une gradnde nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Види: Pierre Virion, “ Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”, Paris. France, 1967, стр.. 27).

    На стр. 28 Вирион истиче: „То је унапред потврђени амерички лидершип у остварењу овог програма. Чију су непрецизност и говорничко месијанство маскирали у једну окултну дуктатуру“.

    Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: „Одакле је долазила Грантова сигурност? Још у оно време?“, да би наставио:

    „Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седиста Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;
    не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб Шиф, Кун и Лоеб’, која ће финансирати револуцију 1917. године;
    не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;
    И не само због оснивања у Њујорку 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит.

    Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних друштва, но она је почивала пре свега на апарату Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом ‘Паладизма’, основаног и истим тим Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Ђузепа Мазинија“.

    На стр. 29/30 Пјер Вирион тврди, „да је тако Мазини нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама, да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем остварења једне светске владавине, која ће бити видљива у интернационалним јавним установама, али њена висока владајућа хијераехија ставља у први план еконмију, желећи тако да оствари јединство света на метеријалистичкој бази, чиме ставља, непремостив јаз између Христа, његове цркве и саме себе…“

    Такође, тај план је резимиран на стр. 255 Вирионовог дела у реченици,
    коју је изговорио James P. Warbоurg пред америчким Сенатом 1950. године:
    „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу прихватања или пак победом“.

    Вирион више пута наглашава да се сви народи у свету морају „изнивелирати“
    с крајњим циљем остварења једног једнојезичног, једнопартијског и једноверског друштва, потчињеног плутократској сили највећих финансијера света. У вези с тим финансијерима, који уједно представљају и међународну масонерију највишег степена, дајемо опет реч писцу, који нам на стр. 27 каже:

    „1847 год. Конгрес масонских ложа у Штрасбургу (Strasbourg) говорио је већ о
    уједињеним европским државама, које би сачињавала федерација Германа, Романа и Словена“.

    На стр. 28 Вирион наставља своју мисао и дословно каже: „Социјалистичка и револуционална Русија, окружена њеним европским сателитима, није нова идеја; универзална република обрађивала је одавно усијане мозгове свих завереника, захваљујући тајним друштвима сваке врсте“.

    У овом процесу национални и међународни финансијери „који воде свет (стр.190), поседују неограничена материјална средства, располажући истовремено штампом, радио-телевизијом, публицистиком и кинеметографијом, помоћу чега остварују „невидљиву револуцију“ (стр.191).

    На стр. 44 Вирион каже: „Час је дакле био дошао, да се убаци идеја о светској владавини у масу, да се обрађује међународно тесто, да би се директно измоделирао профил ‘Великог Дела’ на једном плану који више није био тајна, старом три века, који је већ изложио Комениус, па онда Saint Yves d’Alveydre, да би нашао најзад свој модернизовани израз у Синархијском пакту – Империјум мунди“.

    После горе изложеног, догађа се, развија даље Вирион своју мисао, један
    интересантан феномен: „Даје се замах бољшевизму у једној великој земљи. Одмах после састанка јеврејско-германско-америчких финансијера, који су материјално финансирали бољшевичку револуцију у Русији, савезници су гласали за абдикацију цара. Ствар је дакле била готова – у Русији је устоличен комунизам.“

    Вирион нас обавештава на стр. 137 да је члан 83 о Пакту светске владе, формулисан 1935. године, који гласи: „Признајемо, да у данашњој ситуацији бољшевизам одговара Евро-Азијским народима…“

    За Версајски Уговор на стр. 49 Вирион пише: „Версајским Уговорм фаворизована је англо-саксонска и јеврејска доминација европских и међународних покрета…“
    А на стр. 136 Вирион каже: „Версајски Уговор из 1918 године тесно је повезан са међународним догађајима и циљевима бољшевичке револуције у Русији.“
    Како међународне мрачне силе нису мировале ни после Првог светског рата, Вирион на стр. 50 цитира значајну књигу Сиднеја Варбурга (Sidney Warbourg) „Три разговора са Хитлером“ – “Dree gespreken met Hitler”, коју је објавио на холандском језику, где дословно стоји: „Почев од 1929 год. Guarantee Trust тражио је човека, помоћу кога би извео националну контра-револуцију и нашао је Хитлера. Прва компанијска уплата извршена је код немачких банкара Менделсон (Mendelsohn)…“

    На стр. 129 Вирион пише: „Године 1847 у Штразбургу на Међународном
    Масонском Конгресу, који је претходио револуцијама од 1848 год., нашироко је
    коментарисана идеја о Уједињеним Државама Европе. Већ тада се мислило на формирање три европске федерације: романску, германску и словенску…“

    Даље на стр.130 Вирион цитира једну брошуру коју је објавио Бакуњин под насловом: „Мојим руским и пољским пријатељима“ која је објављена 1862. године. Бакуњин је у својој брошури изјавио: „… Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…“ Јасно је да се под „Великим Изабраницима“ подразумевају припадници Међународних Чаробњака Универзалне Масонерије. Бакуњинову изјаву је цитирао и Дешампс – „Тајна друштва“, Лајпциг, 1862. године.

    На овом месту посебно истичемо примедбе које је Вирион направио на горњи текст:
    „…Руски Нихилизам онога времена само је руски огранак Републиканског Универзалног Савеза, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, талијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајке-а у стварању Високе Универзалне Масонерије и то у исто време, када Јакоб Шиф, стари Ротшилдов агент у Немачкој, долази да се смести у Сједињене Америчке Државе, да би из њих финансирао бољшевицке револуције у Русији, све до оне из 1917. године. У току 1843. године како смо већ споменули, основана је такође у Њујорку, моћна и искључиво јеврејска масонска ложа Б’аи Брит. Најзад, 1872. године Интернационала Карла Маркса устоличава такође своје седиште у Њујорку“.

    На стр. 131 Вирион пише: „Револуција, висока паладистичка масонерија, велики међународни финансијери, све је ту, у Њујорку, као на састанку утврђеном унапред у исто време и у истом граду…“

    При овоме мислимо на изјаву председника Гранта, коју је изрекао 1872. године. Америчком народу, да ће Сједињене Америчке Државе бити водич целокупног човечанства.

    Бакуњин је такође знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су у једном историском моменту за мисију да ојачају англо-америчке позиције у свету како би данас Чаробњаци високе универзалне масонске плутократије присилили све земље да им се потчине пристанком или победом, как је то истакао амерички сенатор James P. Warbоurg у току 1950. године.

    Пре него што пређемо на завршни део овог приказа, неможемо, а да се најпре не осврнемо на реченицу, која се налази на 69 страни Вирионове књиге, коју
    је изговорио милијардер Сајрус ИТОН, која је публикована 1957. године у Билтену Друштва за Спољну Политику (Ф.П.А), која од речи до речи гласи: „Сретнимо се на пола пута са Совјетима!“ (Види: Pierre Virion, “ Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise”, Paris. France, 1967).

    И ово Вирионово дело недвосмислено нам показује, колико су на кантару европских и америчких империјалиста-тријалиста вредиле милионске жртве нашег обесправљеног, обезглављеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског народа.

Оставите коментар