Никола Маловић: Лијепо љето 2020.

Још се пољупци од срећне Нове 2020. нису ни осушили, почео је, али стварно, 21. вијек. И велики рат

Слиједе године од лишина: У традиционалним обалним играма бришкула и трешета, карте зване лишине не доносе никакве поене (Фото: Никола Маловић)

У почетку критикован због тога што уноси хумор у тему која представља трагедију прожету страхом и ужасом, Роберто Бенињи, глумац и режисер, за филм La vita è bella (Живот је лијеп, 1997) добио је 3 Оскара и друге многе награде. Прича прати италијанског Јеврејина, власника књижаре, који – користећи плодну машту и оптимистичан поглед на свијет – успијева да свог малог сина изведе из пакла нацистичког концентрационог логора.

Дивим се људима попут Бенињија, који кроз живот ходе са стајаћим осмијехом, не стога што су чули за Његошеву по којој љепше ствари нема на свијету него лицa пуног веселости, већ зато што им оптимизам произилази из природе, па био око њих мир и благостање, или пак био рат.

Рат?

Си, черто – рекли би Италијани. Дакако.

Још се пољупци од срећне Нове 2020. нису ни осушили, почео је, али стварно, 21. вијек. И велики рат.

Био је он невидљив у почетку, и многе је изненадио, јер је дошао као лопов у ноћи, и ни по чему није наликовао почецима претходних великих ратова.

Сви који су мислили да ће Други свјетски рат да наликује Првом, погријешили су. Сви који су мислили да ће верзија 3.0 да наликује Другом, погријешили су више.

Oсмислитељи актуелног рата уопште не желе да му се зна редни број. Траје, иако необјављен: економски убија немилосрдно.

Сцена из филма Живот је леп Роберта Бенињија

За разлику од нас 7 милијарди и кусур стотина милиона мрава, множина из мале групе што воли да носи црвене ципеле – вазда стоји над дигиталним картама и све вријеме промишља као busy little bees – упослене пчеле. На плaнету Земљу гледају одозго као богови с Олимпа, одјевени у обућу од људске коже, моћни да завире у свачије е-име и презиме, окултни до мјере да тек што нису физички дочекали месију лично, веома зли, и до несхватљивих размјера богати.

До несхватљивих размјера богати.

Године 2020. свијет смртника је насилно подијељен по још једном основу – не више само по линијама вјечитих сукоба: религијским, расним, однедавно и полним, него и по здравственим. Невидљиви непријатељ звани корона вирус подијелио је, режиран, човјечанство на пола.

Оне који вјерују у збуњујуће каже и приче окренуо је против оних који у то не вјерују, премда тровање духа и тијела ничим не споре.

Пазимо…

Почетком срећне Нове 2020. корона је још увијек била шишмиш-вирус. Протоком времена сазнали смо свашта, као и то да ако можемо да добијемо грип, онда корона није вирус јер и студенти медицине на почетку студија уче да организам не може да буде опхрван двама вирусима истовремено.

Сазнали смо и да снимак плућа обољелог од ковида ујутру може да изгледа океј, а да већ поподне нови снимак докаже како се пацијенту плућа дебото распадају.

С руком на срцу, то медицини знани вируси не раде.

То ради паклени сценарио. Удружен с науком која за паре доказује наручиоцима што год њима треба.

Током срећне Нове 2020. научили смо да не постоје више само три стуба власти, законодавна, судска и извршна – него и здравствена. Руке, маске, дистанца, ништа Васкрс, ништа љетовање, ништа привреда, онлајн настава, станови и градови концентрациони логори, ништа наставак лијечења, нема Сајма књига, може гужва у аутобусима, не може од пет поподне, не може викендом, може с кучићима, забрањено за пензионере, може у лудницу, не може на њиву без маске, може Блек фрајдеј, може хиперинфлација глобалних вијести („данас је од корона-вируса…“), двије наредне седмице су кључне, нема свадби, спроводи у кругу породице, нема Светог Николе… и тако до у бескрај.

Пролазница са маском испред катедрале Нотр Дам, 26. 9. 2020. (Фото: Луис Џоли/АП Фото)

А смртност? Ни читав проценат. Вјероватноћа да ће смртност нарасти на десетине посто ако се народ широм свијета дигне на устанак у годинама што слиједе и ако режисери попизде, такође је предвиђена сценаријем.

Чека ли нас у 2021. години ковид-21? Немам појма, нити ме то на крају лијепог љета 2020. више занима. Знате зашто? Зато што Срби у генетском коду имају реченицу: Само ти, сине, ради свој посао. Истина, ту је реченицу изрекао Св. Вукашин Јасеновачки, усташком кољачу у уво. Данас су друга времена, па онај ко ти убризгава смртоносни серум може бити Влада, а у њој пријатељ, кум или пак брат рођени.

У срећној Новој 2020. години, имаоци свијета почели су сваког дана да нам забијају по 12 ексера у главу. То су чинили зато да бисмо у 2021. забијање само 8 ексера сваког дана доживљавати као изузетну милост. Вјерујем да нисам једини који мисли да нам је сувишан и један ексер per capita. Не дневно, него за живота.

Ако нема повратка на старо „због короне“, ако и мени и пријатељима, и дјеци којекуде, слиједе у почетку тек необавезне western-вакцине које ће тако да се зову само по инерцији, а у суштини су аждаје што се компликованим саставом умећу у гене и ждеру сјеме нашег потомства – заиста сам склон да овдје подвучем црту и кажем како сам проживио баш лијепо Љето 2020.

По први пут у животу сам се, с породицом, интензивно купао у мору. Од јуна до краја септембра, а не као и обично на прсте једне руке. Приморци у сезони за море од посла обично немају кад.

Наметнуте забране окренуле су нас једне другима, па се у фамилији читало, причало и резимирало. Након великих одлука, све остале су мале. Читали смо између редова како држава данас служи туђој моћи, а да је скрб о народу окачила мачку о реп. Током Љета 2020. Брат поморац се био вратио с брода, па смо рибу у почетку, па месо, па онда опет рибу стављали на граделе чешће него икад, разним поводима, уз два дјечја рођендана, рођење новог дјетета, мојих пола вијека, са све живим и здравим родитељима. Немање посла учинила нас је штедљивијима. Супруга и ја за годину нисмо купили нити један одјевни предмет. Правили смо излете у планину, пјешке, и по први пут у животу гледали Залив и отворено море без и једног пловила. Што јесте слика економског слома.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Срећна Нова 2021?

Немојмо да се љубимо, ми старији, тим поводом.

Најмање због короне.

Нека се Новој години радују дјеца и заљубљени. Само они на то још имају право.

И за сами крај…

Ако смо нешто научили из филма Роберта Бенињија јесте да је живот лијеп упркос свему, не само током локалних и глобалних потреса, кад страдају сви, и Јевреји, и Срби, и пауци, и Визиготи… него је живот трополушо и када по џепу пребирамо жуте банке за лебац и млијеко, макар били заточени у Србији и Црној Гори – која република српска плус, која српска територија минус…

До краја времена мушкарци и жене ће се сједињавати, рађати дјецу, и за ситне се шолде радовати унутар геополитичких решетки. На крају, није ли Имре Кертес у роману „Бесудбинство“ рекао да му је година проведена у паклу Бухенвалда, упркос логици, једна од повлашћенијих у животу. Биће, што је паклу упркос, одлучио да остане жив. Можда је Бенињи читао нобеловца Кертреса прије неголи је иза наслова La vita è bella ставио тачку.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 25. 12. 2020/Фејсбук страница Николе Маловића)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Феноменално.

    18
  2. сјајан текст

Оставите коментар