Светозар Поштић: Страдања ће се увећавати, али то значи и да је коначно избављење близу

Када се број изабраних попуни, а по свему судећи тај час се све брже приближава, за оне који су на време мамону рекли „не“ уследиће вечна благодат

Светозар Поштић (Фото: Лична архива)

Током четвртог века пре Христа, у Атини, која је тада била величине данашње Лознице, свој утицај на човечанство зачела су два философа – Платон и његов ученик Аристотел. Они су у великој мери зацртали два супротна погледа на свет. Значај Платона можда је најбоље илустровао енглески философ и математичар, Алфред Вајтхед (1861-1947), који је рекао да се европска философска традиција састоји из низа фуснота на Платона. Његов ученик, Аристотел, зачетник је науке у западној цивилизацији.

Платон је свој поглед на свет изнео преносећи разговоре које је са разним људима водио његов учитељ, Сократ, који је учио да само коренито преиспитивање сопствених мисли и побуда може довести до разумевања истинских вредности. За Сократа, једино зло било је чињење неправде, а једина врлина жеља да се чини добро. Он је говорио да га некакав унутрашњи глас опомиње да не чини зло, а тај унутрашњи глас касније је преименован у савест.

Платон је своју „Академију“ основао да би младима пренео оно чему га је Сократ учио – да је највећа вредност у животу да другима чинимо добро. Његов образовни метод био је заснован на начелу дијалектике. Ученици Академије водили су међусобне разговоре све док не одбаце личне предрасуде и убеђења базирана на емоцијама, и не дођу до заједничких ставова. Док се са личног не уздигну до општељудског. Они су преко аскезе – одрицања од физичких задовољстава – чистили своје душе да би дошли до разумевања божанског, до философије – љубави према мудрости. Платон је повукао јасну црту између философског живота, чији је циљ достизање лепоте, праведности и добра, од не-философског живота, исквареног градом, чије су главне одлике лукавост, надмудривање и окрутност.

Платон (Фото: Shutterstock.com)

Један од Платонових ученика био је и Аристотел. Оне је у Академији провео чак 20 година. У њу је ушао као осамнаестогодишњак, а изашао као зрео мушкарац. Због тога донекле чуди да је, по оснивању свога „Лицеја“, за сврху философског живота који је тамо неговао означио потпуно другачије циљеве. Активност ума, који је поставио изнад свих других делатности, у његовој школи био је сам себи и сврха и награда. Знање које је та активност омогућавала доносила је овоземаљску срећу, одређену као главни и једини циљ сваког појединца.

Философски живот у Лицеју имао је све одлике великог научног подухвата. Ученици су били активни предузетници у огромном лову на информације у природи и у свакој области људске делатности. Они су неуморно сакупљали податке из историје, социологије, психологије, зоологије и ботанике, од облика листова на дрвећу до олимпијских победника у бацању диска. Циљ је био да се са скупљеним подацима изврше све могуће врсте поређења, разврставања и утврђивање узрока и последица. Аристотел је говорио да се више поверења мора имати у запажање чињеница него у расуђивање, које може уследити тек након чврстог утврђивања реалног стања. Његов образовани метод можда би се најбоље могао описати као религиозна страст према објективној стварности у свим њеним аспектима.

Највећа разлика између науке учитеља и ученика вероватно је лежала у Аристотеловом потпуном одбацивању Платонових „идеја“ или „форми“. Док је учитељ веровао да је материја само одраз вечних, апсолутних и непроменљивих идеја, духовног облика сваке твари, ученик је био убеђен је да је оно што видимо и осећамо све што постоји. За њега је форма била само део објекта, који је искључиво материјалан и не постоји изван границе свог физичког постојања.

И, што је најважније, Платон је веровао у бесмртност душе, док је Аристотел био сигуран да се живот завршава телесном смрћу.

Даљи развој платонизма и аристотелизма

Платонизам је на одређен начин наставио свој живот и после Божијег оваплоћења. Иако то није суштина Откровења, може се рећи да је Исус Христос потврдио постојање идеја или форми сведочењем о Царству Божијем. Он је објавио Бога Оца и сталан и активан утицај духовних сила, како анђела тако и духова злобе из поднебесја, на људски род. Христос је обећао вечни живот онима који поверују у Њега, покају се због својих грехова и одрже прописане заповести.

Аристотел (Фото: Википедија)

Платонизам се у много чему не слаже са хришћанским учењем. Међутим, источно богословље је из класичне философије наследило, између осталог, грчки језик учених људи, честу дијалошку форму и уверење да се душа чисти уз помоћ аскезе. Сократ и Платон су проистекли из паганског окружења и за долазак Спаситеља нису могли знати, али они су осећали првенство духовног над материјалним, проповедали су љубав и чињење добра и осуђивали сваку неправду и зло. Због тога су ови древни философи живописани у многим грчким црквама, укључујући и неке светогорске, али само у припрати и без светитељског ореола, јер су деловали у предворју хришћанства. Здрава основа је код њих су била присутни, али без познања и благодати које пружа само Свети Дух.

Ако посматрамо само ту, заједничку, можда не основну, али врло значајну страну платонизма и хришћанства, онда ћемо приметити да се она наставља кроз читав стари и почетак средњег века, временски период који у смислу научног и цивилизацијског напретка није донео скоро ништа, али зато је изнедрио хиљаде мученика и подвижника, и државним устројством учврстио идеал вере и побожности.

И док се Источна Црква трудила да уз помоћ нетакнуте форме сачува дубину садржаја, дивља готска племена на Западу, незаконити наследници изворног православља, полако су почела да искривљују предање. Док је Исток тиховањем и разграничењем између Божије суштине и Његових енергија одржавао ватру наде и поверења у Свету Тројицу, западна црква је почела да наплаћује спасење.

Потпуни поремећај у западној теологији настао је откривањем Аристотелових радова, који су тамо доспели заједно са тумачењем познатих арапских мислилаца. Схоластичарима је Аристотелова страст за темељним опсервацијама, класификацијама и анализама деловала толико привлачно, да нису више знали како да је помире са хришћанским учењем, па су почели да мрсе, заплићу и разблажују суштину. Тома Аквински, један од најутицајних западних теолога, Аристотела је називао једном речју која је одражавала дивљење и поштовање – „философ“.

Људима у Западној Европи, склоним акцији а не контемплацији, доста је било бескорисног гледања у небо, и они су почели да жуде за испитивањем, изучавањем и дисекцијом света око себе. Теологија је све више постајала апстрактна, неразумљива и непотребна. Философија је постала збир закључака донетих на основу рационалног размишљања и логике оличене у познатим Аристотеловим силогизмима. Упознавање стварности и чињеничног стања било је сада оно што је човеку омогућавало стварни узнос у висине – не у висине познања божанског у себи, већ у висине знања, моћи и поробљавања природе. Све је било спремно за незауставни узлет науке.

Последњи трзај и тријумф аристотелизма

Последњи покушај западне филозофије да се врати на путеве платонизма био је сукоб између „рационалиста“ и „емпириста“ у 17. веку.

Иако је сматрао да је једини необориви доказ људског постојања свест о сопственој способности да мисли, што већ довољно говори о трајном губљењу везе са сопственим духом, француски философ и математичар Рене Декарт (1596-1650) веровао је да су неке идеје урођене. Он је те урођене идеје, као што су Бог, ум и математичке чињенице, сматрао за „истинске, непроменљиве и вечне суштине“. Без обзира на наше расуђивање о њима, геометријски облици, рецимо, представљају идеје које је Бог усадио у људски разум. Људски ум има доступ неким природним законитостима само на основу интуиције, сматрао је Декарт. Оне су део наше рационалне природе.

Рене Декарт (1596-1650), француски филозоф (Фото: Викимедија)

Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) је ишао корак даље, јер је веровао да су све идеје урођене. Он је ствари делио на идеје, које постоје у души без обзира да ли смо их свесни или не, и мисли, идеје које обликујемо и схватамо под одређеним околностима и услед одређених догађаја. Подстакнуте специфичним искуствима, идеје нам омогућавају да формирамо мисли, сматрао је Лајнбиц.

Готфрид Вилхелм Лајбниц (Фото: Википедија)

Са друге стране, емпиристи су сматрали да су чулна искуства једини извор наших мисли и људског знања, и да урођене идеје уопште не постоје.

Енглески философ Џон Лок (1632-1704) веровао је да је при рођењу човеков ум „неисписана табла“ (tabula rasa) на којој се током живота исписују чулна искуства. Иако га „философ“ није употребио у исте сврхе, термин „неисписана табла“ први пут се помиње у Аристотеловом делу „О души“. Лок је, дакле, тврдио да постоје два извора наших идеја: утисци, који не могу бити предмет анализе, и расуђивање о тим утисцима, које је специфично за сваког појединца.

Џон Лок (Фото: Википедија)

Нешто касније, Дејвид Хјум (1711-1776) је исти поглед на стицање знања још више лишио било какве везе са ониме што се не може утврдити чулима. Он је сматрао да све идеје произилазе из „утисака“, а пуко подсећање на те утиске или њихово призивање у свест ствара идеје. За Хјума, према томе, идеје су само бледе сенке чулних утисака. Овај поглед не само да потпуно лишава човека везе са Творцем, већ га своди на обичну животињу руковођену својим бесловесним нагонима.

Дејвид Хјум (Фото: Википедија)

Није незанемарљиво да су сви најистакнутији емпиристи, Лок, Хјум и Беркли, били Британци, а најпознатији рационалисти, Декарт, Лајбниц и Спиноза, из континенталне Европе. Очигледно је да англо-саксонски ум тежи аналитичком и строго рационалном посматрању стварности, а „континенталну“ философију сматра сувише спекулативном и описном. Источно поимање ствари за аналитичке философе готово је недоступно.

Током 18. Века, аристотелизам је потпуно преовладао у Западној Европи. Волтер (1694-1778) је веровао да је Бог створио свет, али да га је затим препустио вољи природних закона. Он је верску толеранцију сматрао највишим узором напредног друштва. Дени Дидро (1713-1784), „јаросни“ атеиста, окренуо се фанатичном документовању свих појава и података на земаљској кугли у првој светској Енциклопедији. Енциклопедисти су у великој мери припремили сцену за Француску револуцију, која је уништила утврђени поредак, религију извргла руглу, прогласила све људе једнаким а спољашњу слободу означила као највећи људски идеал. Француски философи (франц. Le parti philosophique) су били кључни делатници (и први „јавни интелектуалци“) доба „просветитељства“, које је за циљ имало не само да очисти ум од назадне вере у премудру Божију промисао, већ га и „просветли“ чистим емпиризмом.

Франсоа Волтер (Фото: Википедија)

Отприлике у исто време, са друге стране океана, створена је нова држава заснована на свим тековинама аристотелизма. Она ће помоћу рационалног и практичног приступа експлоатацији природе, међуљудских односа базираних на личној користи и индивидуализму, одстрањивања „дивљих“ урођеника и махнитог улагања у науку за само век и по успоставити скоро потпуну доминацију над остатком света. Кад униште природу, припадници „новог врлог света“ смислиће екологију и очување животне средине. Кад угуше љубав и милосрђе, установиће политичку коректност и почети силом да намећу заштиту сексуалних, родних и расних мањина и њихових људских права ради одстрањивања националних елита и успостављања потпуне контроле над становништвом.

Православни хришћани и садашње стање ствари

Православни Словени су се прилично успешно држали свог верског наслеђа, иако су им скоро сви владари у новијој историји у души били просветитељи. Руски цареви су се дивили западној техници (Петар I), философији и уметности (Катарина II), па чак и протестантском мистицизму (Александар I), али они ипак нису покушавали да искорене народну традицију и веру. Међутим, када су половином 19. века чланови руске аристократије из досаде и љубопитства почели масовно да одлазе на дуге боравке на Запад, нарочито у Француску, они су презрели свој народ, веру и традицију, и почели све организованије да подривају веру и монархију.

„Ви нисте само превидели народ” – узвикује руски пророк Фјодор Достојевски преко једног од јунака свог роман „Зли дуси“, Ивана Шатова – “ви сте се према њему односили и са мрским презрењем, само због тога што сте под народом замишљали једино француски народ, и то само Парижане, и стидели сте се што руски народ није такав. И то је гола истина! А код онога код кога нема народа, код њега нема ни Бога!“

Са Запада су прихваћене и утопијске идеје о равноправности и социјалној правди. Народ их није разумео, али оне су му силом наметнуте. Током Руске револуције и грађанског рата (1917-1922) погинуло је 10 милиона људи, и још два милиона је избегло из земље, али су створени услови за стихијску индустријализацију, развој класне свести и изградњу социјалистичког друштва. Аристотелизам је наступао под именом дијалектичког материјализма, а платонизам под називом „идеализам“, и био је потпуно забрањен. Црква је скоро потпуно уништена.

Тај процес је у Србији, тек ослобођеној од турског ропства, започео мало стидљивије, али, да се није брзо развијао, Србија сигурно не би могла да се претопи ни у прву, масонску, а камоли у другу, насилничку, безличну и безбожну СФР Југославију. У њој су се изнад свега потенцирали материјализам, прогрес и наука, можда чак и више него на Западу, али све је упаковано у идеју о друштвеној еволуцији.

Уместо да негује даровано правоверје, Србија се окренула Европи, која је одбацила „најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо моја, одбацила је Божије знање, а прихватила људско незнање! Каква глупост и колики мрак!“ извикује српски пророк 20. века, наш Свети владика Николај Велимировић. Нажалост, ми нисмо у довољној мери схватили величину онога што су западњаци називали примитивизмом, и нискост онога што су називали просвећеност, јер „што је у људи високо, гадост је пред Богом“ (Лк 16:15). Они коју су схватили, или су истребљени или бесповратно скрајнути.

Свети владика Николај (Фото: Wikipedia)

Наука је понекад нужна, прагматичност често неопходна. Логички начин размишљања, предузимљивост и жеља да се уреди свет око себе нас избављају од нехигијене, доконости и сујеверја. Треба се, међутим, чувати и друге крајности, верског фанатизма, а нарочито дефетизма. Без искусних духовних руководилаца, који нам можда неће више бити даровани, лако се пада у духовну прелест. Није мудро противити се променама и напретку ако они служе општем добру. Али потпуно одбацити интуицију и веру у онострано зарад величања технике, технологије и научних достигнућа представља смрт за душу. Њој се, нажалост, све више приближавамо.

Слепо изучавање твари и презриво одбацивање духовности, удубљивање у обичним микроскопом невидљиве микроорганизме и голим оком једва видљиве звезде занимљиво је, понекад и корисно, али ове активности, без умерености и одмерености, доносе дезоријентисаност, очајање и на крају пропаст душе. У свом крајњем, радикалном облику, аристотелизам нам је донео веру у вирус, а не у Творца и извора сваке љубави и добра, поверење у науку и корумпиране, надмене „стручњаке“, а не у Спаситеља, којем је додељена најважнија улога врховног судије. Због тога сада не можемо да схватимо да нас ова беда није спопала због несрећне случајност, пренасељености или неприпремљености за епидемије, већ да нас Бог болешћу и бахатошћу овоземаљских моћника кара због маловерја и неверја.

Па ипак, ваља искористити новонастале околности да бисмо се тргли из духовне летаргије, прекинули јурњаву за новцем и успехом, застали, и поглед и срце упутили ка небу. Свети оци нам говоре да Бог кара онога кога воли. У благостању и комфору нисмо се обратили нашем Творцу. Све је више људи у целом свету, али чини се највише у Србији, који, вапијући за истином и спознајом, покајањем скидају своје старо, грешно одело, и одлучношћу да измене живот одевају ново рухо кротости и уздржања од осуђивања ближњег. Облаче се у „новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине“ (Еф. 4: 24).

Нема сумње да ће се страдања увећавати, али то значи и да је коначно избављење близу. Када се број изабраних попуни, а по свему судећи тај час се све брже приближава, за оне који су на време мамону рекли „не“ уследиће вечна благодат.

Литература:

  • Aristotle. The Metaphysics. Trans. John H. MacMahon. Amherst, NY: Prometheus, 1991.
  • Достоевский, Федор. Бесы. Санкт Петербург: Азбука, 2016.
  • Hadot, Pierre. Qu’est-ce que la philosophie antique ? Paris : Folio, 1995.
  • Markie, Peter. “Rationalism vs. Empiricism.” Stanford Encyclopedia of Philosophy. Available at: https://plato.stanford.edu/entries/rationalism-empiricism/. (Accessed on Dec 13, 2020).
  • Николај Велимировић, Свети владика. Кроз тамнички прозор. Београд, Евробук, 2018.
  • Свето Писмо/Нови Завјет. Београд: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2008.
  • Plato. “Apology: Socrates at His Trial.” The Republic and Other Works. Trans. B. Jowett. New York: Anchor Books, 1989: 56-78.

ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка садржавала је погрешно „Сократ и Аристотел су проистекли из паганског окружења…“ уместо исправног „Сократ и Платон су проистекли из паганског окружења…“. Хвала кориснику @Гремлин што је указао на грешку (21. 12. 2020. у 10:36).



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , , , , ,

9 replies

  1. Изванредно добар увид у историјску подлогу садашњег стања ствари. Кратко, сажето и едукативно. Господине Поштић, одушеви ме сваки ваш текст. Ваш начин писања погађа у саму суштину. Као што би неки рекли: Право у „сриду“.

    45
    1
  2. Кончина

    Нема уздања у Бога
    Чанта се празнословије
    Славимо Ниђе Никога
    Док капљу сузе Божије

    Кончина сада је дошла
    Вријеме смрти нам иде
    А свјетина нигдје пошла
    Слијепци мисле да виде

    Пошли смо гдје се не иде
    Лука нам биће хридине
    Тек кад нам очи провиде
    Знаћемо наше судбине

    Момчило

    34
    1
  3. Хвала, господине Момчило. И ја са великим задовољством читам ваше песме и коментаре.

    36
    1
  4. Поткрала вам се омашка, испод Аристотелове слике, почетак треће реченице: уместо „Сократ и Аристотел су проистекли из паганског окружења…“ треба: „Сократ и ПЛАТОН“ итд.

    18
  5. Genijalno. Pišite češće.

    21
    6
  6. Уз честитке аутору на исцрпном расветљавању још једног од фронтова, платонско-аристотеловског, на којем се још од античких времена води суптилна борба између два суштински различита поимања стварности, желео бих да додам да се можда кључна подршка преваги платонистичког принципа може данас наслутити у покушајима да се направи мост између науке и спиритуализма. Оно што је важно је да се управо у крилу природних наука већ деценијама најављује нова парадигма која би могла да допринесе окончању вишевековног терора рационализма. На таласу открића у области квантне физике, која чак и експериментима успева да научно докаже постојање спиритуалних феномена, руше се полако темељи њутновске физике и дарвинистичко-спенсеровског детерминизма, што омогућава да се тежиште оне битке између Платона и његовог ученика полако премешта из мозга, то јест ума, рација, ка срцу, то јест осећањима, веровањима и љубави.
    Можда најбољи пример тог преокрета представља исповест доктора Бруса Липтона из његове књиге Биологија веровања у којој је на потресан начин описао како се од атеисте и агностика преко ноћи преобратио у верника и спиритуалисту након што је као хистолог по специјалности спустивши се на ниво ћелије схватио да се свим кључним биолошким процесима у организму руководи не изнутра преко гена и хромозома него извана преко рецептора смештених на ћелијској мембрани.
    Можда још лепши пример те битке и пожељних преокрета пружа једна индијанска прича коју је Липтонов истомишљеник Грег Брејдон једном приликом цитирао:

    Stari Indijanac pričao je svom unuku, kako je on doživio tragediju. Govorio je: „Osećam kao da se u mom srcu bore dva vuka. Jedan vuk je osvetoljubiv, zao i svirep. Drugi je pun ljubavi i milosti …“
    Unuk je upitao: „A koji će vuk pobediti u tvom srcu?“
    Starac je odgovorio: „Onaj koga budem hranio.“

    Ако се у оном вуку пуном љубави и милости препозна Платон, а узимајући у обзир до чега је све довео хладни рационализам и из њега изникао болесни прагматизам, у оном осветољубивом и свирепом вуку Аристотел, онда се читава људска трагедија своди на ту вечиту борбу коју у његовом срцу воде Платон и његов ученик Аристотел.
    Толико овим поводом.

    22
    1
  7. @Гремлин
    Хвала што сте указали на грешку, замолио сам уредника да исправи.

    @Uglješa
    Хвала и Вама. Да се само овим бавим, писао бих чешће, а овако само кад ухватим мало више времена.

    @Милован
    Потпуно се слажем са Вама. Навели сте и лепе примере. О односу науке и религије сам написао један текст пре неколико година: http://borbazaveru.info/content/view/9235/1/

  8. СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ:
    “Уместо да негује даровано правоверје, Србија се окренула Европи, која је
    одбацила „најсавршенију веру а задржала најсавршенију науку. Ај, браћо
    моја, одбацила је Божије знање, а прихватила људско незнање! Каква глупост
    и колики мрак!“ извикује српски пророк 20. века, наш Свети владика Николај
    Велимировић. Нажалост, ми нисмо у довољној мери схватили величину онога
    што су западњаци називали примитивизмом, и нискост онога што су називали
    просвећеност, јер „што је у људи високо, гадост је пред Богом“ (Лк 16:15).
    Они коју су схватили, или су истребљени или бесповратно скрајнути.“

    ЕВРОПСКИ ЕЛИТИЗАМ – “НЕМАЧКАРИ“ – у прилогу:
    “ЗАСТРАШУЈУЋЕ УПУТСТВО: Уче децу како да приме вакцину без
    пристанка родитеља?!“
    06:00 21.12.2020.
    https://srbin.info/svet/zastrasujuce-uputstvo-uce-decu-kako-da-prime-vakcinu-bez-pristanka-roditelja/

  9. @ Гремлин, @ Светозар Поштић

    ИСПРАВКА: Ранија верзија овог чланка садржавала је погрешно „Сократ и Аристотел су проистекли из паганског окружења…“ уместо исправног „Сократ и Платон су проистекли из паганског окружења…“. Хвала кориснику @Гремлин што је указао на грешку.

    ПС. Извините што није било раније исправљено.

    11

Оставите коментар