Халил Џубран: О давању

Јер уистину је живот тај што даје све животу, док сте ви, који умишљате да сте дародавци, у ствари само сведоци

Халил Џубран (Фото: Блог за тебе)

Рече тад неки богаташ, Говори нам о Давању.

А он му одговори:

Дајете тек нешто мало када дајете нешто што је ваше.

Тек када дајете себе, ваистину дајете.

Јер шта су ваши поседи друго до ствари које задржавате и чувате

из страха да би вам могле устребати сутрадан?

А сутра, шта ће та сутрашњица донети преопрезноме псу

што скрива кости у беспутној пешчари док прати ходочаснике до светог града?

И шта је страх од немаштине друго до немаштина сама?

Није ли страх од жеђи, онда кад вам је извориште обилно, и сам неутољива жеђ?

Има оних што дају мало од многога које имају а дају то зарад признања,

те та њихова жеља чини њихове поклоне неподесним.

А има и оних који дају мало, али дају све то.

То су они што верују у живот и у његово обиље,

те зато њихова шкриња никада није празна.

Има оних што дају са радошћу, и та је радост њихова надокнада.

Има и оних што дају с муком, и та је мука крст на њиховим леђима.

А има и оних што дају и без те муке, што ни тој радости не теже,

нити пак дају зато што им врлине намећу те обзире.

Такви дају као што негде у дну долине мирта издише своје миомирисе у крајолик.

Кроз руке таквих проговара сам Бог, и иза очију њихових смеши се Он на Земљу.

 

Добро је давати када се то тражи, али је боље давати и када се не тражи,

давати јер се има разумевања;

А за оне широке руке, потрага за неким ко ће да прими дар

већа је радост од самога давања.

Има ли ичег што бисте другима ускратили?

Све што имате биће једнога дана дато;

Дајте то зато сада, да би доба поклона било ваше, не наследника ваших.

 

Често кажете, „Дао бих ја, али само онима који то заслужују.“

Дрвеће у вашем врту тако не каже, а ни стада на вашим испашама.

Дају то она да би живела, јер ускраћивати нешто другима значи нестати.

Бесумње, онај што је достојан да добија своје дане и ноћи,

достојан је и свега што би добио од вас.

А онај што је заслужио да пије из океана живота,

заслужује и да налије своју чашу из вашег поточића.

И која је награда већа од оне што потиче из храброг, незазорног,

па и милосрдног прихватања поклона?

И ко сте то ви зарад којих људи отварају своја срца и разоткривају свој понос,

не бисте ли видели њихову вредност голу, а њихов понос нескривен?

Погледајте најпре да ли ви сами заслужујете да будете дародавци, оружје даривања.

 

Јер уистину је живот тај што даје све животу,

док сте ви, који умишљате да сте дародавци, у ствари само сведоци.

 

Ви, примаоци – а примаоци сте сви ви – не оптерећујте се тежином захвалности,

да не бисте ставили под јарам и себе и онога што даје.

Уздигните се, радије, са самим дародавцем, на његовим даровима као на крилима;

Јер имати сувише обзира према сопственом дугу, то значи сумњати у дарежљивост Онога

коме је широкогруда Земља мати, а Бог отац.

Извор: Халил Џубран, Пророк и Пророков врт, превод Драгослав Андрић, Београд, 2000.

Опрема: Стање ствари



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар