Слободан Самарџија: Украјина опет на чекању

Украјини је и на путу ка ЕУ остало да чека боље дане. Барем док се нови амерички председник не снађе у светским пословима

Обележавање Дана бранилаца домовине и оснивања Украјинске устаничке армије Степана Бандере (Фото EPA-EFE/Sergey Dolzhenko )

Долазак Џозефа Бајдена на чело САД пробудио је нове наде међу ратом, економском кризом и социјалним проблемима фрустрираним Украјинцима. Релативна политичка наклоност коју је досадашњи председник највеће западне силе Доналд Трамп показивао према свом руском колеги Владимиру Путину надлежнима у Кијеву никако није ишла у прилог. Резултат је видан: решење проблема побуњеног Донбаса није се мрднуло са мртве тачке, док се о статусу Крима у међународним круговима све мање и све ређе разговара.

Најава будућег шефа Беле куће да ће у светске послове кренути са новом енергијом и мање милости према „непослушнима” даје Украјинцима извесну наду. Aли ред оних који чекају на реализацију тих најава поприлично је дугачак и питање је шта ће од свега за будућу вашингтонску администрацију бити приоритет. Почети отворен сукоб са Русијом због делова украјинске територије на тој листи свакако није на првом месту.

Па чак и када буде погледао ка истоку европског континента Бајденово интересовање пре ће привући дешавања у Нагорно-Карабаху. Не стога што је на овом делу Кавказа донедавно вођен краткотрајан али жесток рат, колико због чињенице да поменути сукоб, противно америчким очекивањима, није омео комуникацију између Русије и Турске, две силе умешане извана у поменута дешавања. Напротив, показао је да је за решавање неких неспоразума довољна добра воља, нешто што у сличним ситуацијама Американцима баш и није својствено. Краће речено, Украјинци су, како се тренутно чини, за неко време поново стављени „ад акта”.

„Ратујући” против Русије Украјинци, објективно, тешко могу да постигну било какав успех. Једноставно, ни војно ни економски нису дорасли таквој авантури. Али од њих се то и не тражи. Улога им је тек да бившу совјетску матицу држе у стању сталне војне ангажованости, обезбеђујући на тај начин западним земљама, а пре свих САД, немало адута у преговорима који не морају обавезно да буду у вези са судбином Донбаса и Крима. О томе најбоље сведоче санкције компанијама (руским и неруским) које раде на изградњи гасовода „Северни ток 2”. Ма колико била реч о пројекту важном за цео европски континент, разлози за саботирање истог проналазе се управо у дешавањима у Украјини.

Наравно, све поменуто другој по величини европској држави не доноси никакву конкретну корист. У Москви су обећали да ће Украјински гасовод, који је тренутно у функцији а којим руски гас такође путује ка западу Старог континента, остати у функцији док га „време не поједе”. Корист јој неће донети ни могућност снабдевања америчким течним гасом пошто је исти далеко скупљи од руског природног и што би овдашње потрошаче довело у још већу зависност од иностраног снабдевача.

Олег Жданов, пуковник у резерви и војни аналитичар у тексту насловљеном „Украјина за САД вади кестење из ватре” пише за украјински портал „Главред” да слика Русије као непријатеља којем се супротставља НАТО мора обавезно да буде сачувана. Украјина је држава која ратује против Русије, и алијанса то користи како би плашила Европу: „Видите шта се збива тамо? Води се рат! А за безбедност неопходно је одвојити паре. Зато изволите, платите два процента од годишњег бруто дохотка у касу НАТО-а.”

Ово указује и на то да западни војни савез и не размишља да се повуче са Старог континента. Напротив, ту ће да остане још дуго и извуче што је могуће више пара из војних буџета овдашњих држава. У том смислу наруку јој иду и размирице између појединих чланица, посебно оних које су некада биле у саставу Варшавског пакта, које су на брзину примљене у ЕУ, а тиме и у НАТО. Могло би се чак рећи да управо те државе, мада фактички под пуном контролом Вашингтона, својим понашањем највише и гурају клипове у точкове алијансе. Не због незадовољства сопственим статусом колико због уверења да су прве комшије „ближе Бриселу” од њих.

Већини држава ЕУ јасно је да се Америчко војно присуство на европском тлу од некадашње улоге „чувара мира” претворило у промотора, па и продавца, прескупог наоружања са логом „Made in USA”. Ово се посебно односи на већ поменуте бивше чланице Варшавског пакта којима су развој и производња софистицираније војне опреме, посебно оружја већег калибра, практично, онемогућени.

Украјини је и на путу ка ЕУ остало да чека боље дане. Барем док се нови амерички председник не снађе у светским пословима, и за оно што евентуално намерава да учини не обезбеди какву-такву подршку Европљана. Па и тада питање Крима и Донбаса неће се решавати у Кијеву.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 7. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар