Петар II Пeтровић Његош: Кад свак ратује ми мирујемо, а кад свак мирова ми ратовасмо

Боримо се против сваког душмана за образ јуначки, за славу дичног имена, за вјеру и дражајшу слободу, која је наша чиста и невредима светиња, пише Његош Данилу Медаковићу

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 – 19/31. октобар 1851). Извор: ppnjegos.org

Данилу Медаковићу[1]

Цетиње, 6. јануара 1849.

Кад свак ратује, ми мирујемо, а кад свак мирова, ми ратовасмо. Све су нами данашње борбе на страну, али нас борба једнородне браће јако пече, којој желимо помоћи да нисмо вјековима овако на крају југа запали и на грдну жалост удаљени. Знате, мила браћо, да ми од Косова збјежасмо се у ове горе, које непрестано нашом јуначком крвцом обливамо, којом су ове горе постале јуначке и непобједиме, и у истима нама је наша драга слобода једини и најсветији знак српског поноса и славе. Ми се боримо у нашима горама, у нашем Богом утврђеном граду, у граду слободном гњезду, гдје се поносити српски соколови легу. Боримо се на отвореној пољани против сваког душмана за образ јуначки, за славу дичног имена, за вјеру и дражајшу слободу, која је наша чиста и невредима светиња. – Знајте, браћо, да кроз наше јуначке чланове тече права српска крвца, знајте да смо од искона заклели се прахом наших прадједова „радије с мачем у руци умрети но иједној се сили срамном ропству предати“. На жалост нашу, ако вам не можемо данас помоћи, а оно смо, право да речемо, на понос и дику српском роду и не сумњајте да неће вријеме доћи кад ћемо се даље упуштати да вам поможемо и нашу крвцу заједно с вама пролијемо. – Ни досад нијесу наше мишице крвцом до рамена обливале се за саме ове чудновате горе, но јесмо и за друге, а понајвише за силну браћу Русије кад им је год потреба била. Данас је Русија силна и велемоћна, па нек свети аманет одужи вама, мила браћо, јер ми бисмо, али смо предалеко стањени и несрећна нас политика јако одвојила, за које јој нимало фала. – Ми смо сиромаси, али јуначким поносом и човечном слободом богати, која је најљепши дар човечества. Ми сад тек чујемо за вас кад чујемо ломљаву и праску ваших пушаках, ваших бритких палошинах, којима браните своје отечество, браните и борите се за слободу – цвјета вам образ пред свијетом! Нас је мала шака, али смо срца уздања, да се никог не бојимо до Бога милога, који нам вазда у нашој невољи помага. Да нас није од сјевера одвојила Босна и Ерцеговина, а од запада Далмација, ми бисмо вама давна у помоћ дошли, али погледајте да немамо пута, но смо опкољени нашим и вашим незнабратима, који се радије у туђе крило бацају но да се са нама удруже. – Нас Лацмани називају ајдуцима, али је поштеније име благородног ајдука, но њиово срамно ропство, јер ми имамо се чим поносити, а они, јадни, немају ни имена од народа, већ мисле да је Млечић прва звјезда у свјету, а крилати лав најмудрије створење. Не чује се наша лијепа поздравка: добро јутро и помага Бог, но бу ђорно, бу ђорно шјор. – Оканите се такве лудорије, а угледајте се на осталу браћу, која вам и опет добра желе. Лав је поломио крила и упао у пучину сињег мора, ком још само комад репића вири; а кад и ови комадић умакне, што ћете онда? Није лав ваша дневна звјезда да вам свјетли пут по бјеломе свјету, но туђа крила, туђи репић, које у вашу торбу уљести не може. – Једном смо вас поздравили да се придружите браћи Рватима, да сте заједно док вас зла срећа понијела није.

Господине уређниче, примите поздрав из наших гора и напредујте дихањем српског духа, које сте досле показали. И да сте здраво.

Наслов и опрема: Стање ствари

Извор: Из Писама (Сабрана дела П. П. Његоша у електронском облику)


[1] Медаковић, Данило – историчар, уредник војвођанског Напретка.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

Оставите коментар