Владимир Умељић: На вест о смрти – др Рајко Ђурић (1947–2020)

Професор др Рајко Ђурић био је велики хуманиста, научник и песник светског формата. Аутор је „Граматике ромског језика”, као и „Историје Рома”

Рајко Ђурић (Фото: Танјуг)

Професор др Рајко Ђурић је после једног ангажованог и испуњеног живота напустио овај свет. Био је велики хуманиста, научник и песник светског формата. Аутор је „Граматике ромског језика” као и „Историје Рома”. Аутор је великог броја књижевних дела у којима се истичу његове песме на ромском језику. Докторирао је на теми „Култура Рома у СФРЈ”, а једно време био је уредник културне рубрике дневног листа „Политика”. Био је и председник Међународне ромске уније и генерални секретар Ромског центра Међународног ПЕН центра. Био је, између осталог, народни посланик у Скупштини Републике Србије и председник Интернационалне ромске уније.

Већ из ових неколико података се види да је читавог живота водио борбу за равноправност и право на достојанствени живот свог ромског народа, против одавно укорењених предрасуда, што је кулминирало геноцидом над њима у сенци Другог светског рата, чиме међутим њихова дискриминација и изопштавање нису престали. Како јеврејски филозоф Ернест Тугендат каже: „За Јевреје је ноћна мора завршетком Холокауста прошла, за Цигане не!“

Неколико речи о томе:

Систематска дехуманизација Рома (прво у Немачкој а потом шире, пре свега у Западној и Средњој Европи) може се пратити од краја 15. века, непуних сто година од њиховог доласка у Средњу и Западну Европу. Док Јевреји „нису људи, то су животиње“, дотле су Синти и Роми или „дивљач за лов“ или пак „коболди“, дакле „демони болештина“ тј. (кућни) духови:

„Цигани нису више важили као људска бића и били су без даљњега убијани (…) Почетком 18. века је после великог лова једног кнеза са Рајне при писменом састављању биланса, поред остале успешно уловљене и усмрћене дивљачи, као део ловачког плена била наведена и једна Циганка, убијена заједно са својим одојчетом (…) Општински протокол града Hechingen-а садржи једну кнежевску уредбу, која прописује да свако ко ловачком обермајстору, шефу Уреда за лов, лиферује једног мртвог или живог коболда, добија посебну новчану премију…“ (Фон Хајстер 1842).

На овом нехуманом ставу се ни почетком 20. века у принципу ништа није променило:

На 29. седници немачког Рајхстага, 18.03.1912. узима реч члан парламента из града Констанца, по имену Диез: „Ми смо већ често постављали захтеве, да се цигански проблем коначно реши и склони са дневног реда. То је ноћна мора, која нас већ дуго прати. Не кажем, да би требало да следимо едикту краља Фридрихa Вилхелма I, који је својевремено наредио да се сваки пунолетни Циганин одмах обеси о најближе дрво, али…“

Одмах по објављивању овог говора, маса немачких сељака је монтирала већ традиционалне „Корпе за лов на Цигане“ на предњи део својих аутомобила и кренула у исто тако већ одавно традиционални „лов“ (Шпајх 1981, п. 27).

Није, дакле, никакво чудо да се у немачком језику упоредо налазе изрази „антисемитизам” и „антициганизам”, као ознаке једног ксенофобичног расизма, који је потом нашао своју финалну одушку у одговарајућим геноцидима над Јеврејима и Ромима.

Та дехуманизација је у цивилизационој средини, чија је културна традиција у то време већ око хиљаду година била есенцијално иницирана и развијана од стране Ватикана, неминовно носила и ознаку његове католичко-клерикалне компоненте, исто тако већ од краја 15. века.

Дотична компонента је у односу на Јевреје (сажето) гласила: „Јевреји, као Христове убице, који су ради свог сопственог сагрешења од стране Бога проклети да вечито буду робови…“ (папа Павле IV у својој були „Cum nimis absurdum“ из 16. века).

У односу на Роме владали су црквено-идеолошки инспирисани „аксиоми“:

„Да Цигани, као и Татари, потичу и долазе из подземног света, и да су потомци првог библијског убице тј. братоубице Каина.

Да су Цигани одбили да пруже гостопримство Марији и Јосифу, при њиховом бекству у Египат.

Да су Цигани исковали ексере за распињање Христа на крст и зато су од Бога и Девице Марије били проклети, да вечито лутају и никада не нађу мира.“

Уобичајени назив за Синти и Роме у Немачкој је био не само „Zigeuner“, већ исто тако и „Heiden“, то значи – неверници, безбожници, некрштени, порицатељи Бога.

Како римокатолички, тако и евангелистички теолози у немачким земљама (Caspar Peucer, Delrio, Jacob Thomasius 1652, Ahasver Fritsch 1664,  D. Gerhardus 1664, итд.) оптуживали су их да су „шизматици, јеретици, да практикују „црну магију“ и сл. Гронемајер 1987, п. 157-158).

Форсирана дехуманизација и изопштење Синти и Рома вршили су се, значи, етничком, социјалном и црквено-религиозном стигматизацијом, постулираном од стране носилаца световне и духовне власти, образлаганом од стране малог броја писмених „мислилаца“, дакле синхроним делањем водећих социјалних елита (клерикалне, политичке и интелектуалне) и то је потпиривало латентну ксенофобију „нормалног“ човека.

Чак ни револуционарни бунтовник против Ватикана и утемељивач протестантизма Мартин Лутер није сматрао потребним да одбаци антисемитизам римокатоличке цркве, али ни њен „антициганизам“. Он у једној придици упоређује ове две групације и тврди да обадве „… теже да оптерећују и муче људе зеленашењем, шпијунажом, издајом, тровањем пијаће воде, потпаљивањем пожара, крађом деце…“ (Солмс 2007, п. 47).

Лутер приписује Ромима 1528. способност практиковања „црне магије“ (Солмс 2007, п. 31), они су „лажни хришћани и поклоници ђавола“ (Богдал 2011, п. 77), изједначује их у негативном смислу са Јеврејима и фактички захтева исти третман (примену државне силе) за обе групације Виперман 1997, п. 39).

Евидентно је дакле да је ксенофобија (и последично стигматизација, дехуманизација, дискриминација друговрсних социјалних групација) есенцијални елемент, дубоко укорењена у западној културној традицији и препознатљива код фактички свих друштвених профила. Ни један од највећих умова епохе просвећивања Имануел Кант (1724-1804.) на пр. није био имун у односу на расистичке предрасуде, напротив: „Човечанство је достигло своје највеће савршенство у белој раси!“ и сви остали би требало да су њима подређени.

Тиме су, за нацисте, две нежељене људске групе, јер „туђе расе у смислу одлучујуће повезаности крви и земље“ добиле и два неопростива црквено-теолошка жига у окциденталном делу Европе: „убице Христа“ (Јевреји), осуђени/проклети да вечито буду робови, односно „њихови непосредни помагачи“ (Синти и Роми), осуђени/проклети да вечито буду обесправљени бескућници.

Није дакле чудо да су, поред Јевреја, и Роми у Хитлеровој Немачкој, који је у разговору са римокатоличким бискупом Берингом из Оснабрика 1934. експлицитно изјавио „… Ја чиним само оно исто, што је црква чинила 1.500 година, само сада још темељније…“ (Кле 2005, п. 43), одмах дошли под удар нацистичког псеудо-права и 1935. проглашени у њиховим „Нирнбершким законима” за „Носиоце туђе крви” и „Наследне злочинце” (текст немачких и хрватских „Расних закона“).

Даље није чудо да је нацистичка служба безбедности је већ 1934. године констатовала да би „… велики део немачког становништва поздравио оштрије мере против Цигана…” (Шпајх, 1981, п. 36), што је потврдио и лист за социјална питања „Милосрдна нега” 1937: „Цигански проблем треба решити кроз комплетно уништење социјално и расно мање вредних елемената” (Шпајх, 1981, п. 39).

Поразно је, такође, да су како католичка, тако и евангелистичке цркве у Немачкој по овом питању колаборирале са нацистичким режимом и лиферовале листе будућих жртава следећи расистичким декретима властодржаца, директно помажући геноцидне мере нациста:

Још пре оснивања „Института за расну хигијену и народну биологију”, већ 13.02.1934. обзнанило је вођство католичке цркве у Баварској једно упутство „… да се све црквене књиге, листе, регистри, итд. морају прегледати и ставити на располагање у сврху расних истраживања“ (Gilzenbah 1993, п. 296).

Евангелистичко-лутерански Синод у Саксонији је пак још раније, дакле још пре нирнбершких „Расних закона“, у децембру 1933. објавио закључак да се ова „народна црква осећа обавезном крви и раси, јер је народ заједница исте крви и бића. Само припадник нашег народа и расе може да буде члан народне цркве.

Будући да немачка народна црква сматра расу Божијим делом, то она у захтеву да се раса одржи чистом и здравом препознаје Божију вољу“, чиме је „пружила религиозно образложење изопштавања Рома“ (Gilzenbah 1993).

Рајко Ђурић је све то неуморно проучавао и износио у јавност, борио се за истину и упозоравао
да расистички испади никада нису случајни, да ништа у социјалним процесима и односима не настаје „изненадно, спонтано, само по себи“, дакле ни из чега, већ је увек резултат дуготрајног развоја друштва и, по правилу, следи – уз све неизбежне модификације – једној још дужој културној традицији.

Тако и у наше време.

Није, наиме, згорега присетити се да је и Адолф Хитлер са својом партијом ушао у Рајхстаг и одмах располагао посланичком већином захваљујући демократском вотуму немачких бирача, да би потом послао Вајмарску републику у историју и укинуо демократију.

Владимир Умељић (Фото: Вечерње новости)

То није никакво „паничење“ или пак „махање моралним корбачем“, када се подсетимо да управо у ово време долази до једне врсте ренесансе нацизма и усташтва, да је политичка екстремна десница већ етаблирана у многим демократским државама и да је њен „марш кроз институције“ одавно започео, и бележи све више успеха.

Другим речима, не би било погрешно да се подсетимо на речи: „Прошлост никад није мртва. Она шта више није ни прошла.“ (William Faulkner), и да размислимо, шта је он тиме заправо ословио?

Рајко Ђурић је и то схватио, слава му.



Categories: Моба

Tags: , , ,

1 reply

  1. Лепо то написа г.Умељић ,али ја се сећам Рајка Ђурића који 90тих побеже у ту исти Немачку одакле је пљувао по Слободану Милошевићу и Србији.

    5
    1

Оставите коментар