Александар Фатић: Превазилажење или Како Вучић једино може ући у историју

Ако Вучић жели да заузме место у историји, то је могуће, али само ако превазилази сопствена ограничења, као и сви ми

Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)

Наше стање духа је оно што призива одговарајућу материјалну стварност. Ова чињеница није резултат прихватања неког „њу ејџ“ принципа, него је дубоко урезана у православну духовност. Начин на који мислимо одређује енергију наше личности, коју психологија познаје под називом „катекса“ или психичка енергија, а та енергија се разлива и на људе и догађаје око нас и мења их. Управо зато људи који дечје наивно очекују неко добро, обраћајући се Богу, то добро обично и дочекају, док они од нас који су рационалнији, „изударанији“ од живота и компликованих међуљудских односа и скептичнији према ономе што се на први поглед чини немогућним обично, опет у складу са својим очекивањима, не добијају чуда.

Шта, онда, урадити да бисмо постигли продуктивније, оптимистичније, срећније и кооперативније стање свести и као појединци, и као група?

Један од основних разлога због којих, из психолошке перспективе, не долази до одговарајућих политичких промена је то што се политичка опозиција понаша, опростите ми на донекле нетактичном изразу, али као група блесана. У опозиционим новинама се објављују неке полемике, бесмислене колумне сталних колумниста који више не знају ни шта да кажу, ни којим поводом, а изиграва се некаква „објективност“ тиме што се допушта да ботови владајућег режима својим поданичким коментарима каљају и остатке пристојног јавног простора.

Описано поступање, у коме група добронамерних блесана окупљена око неке новине, неке политичке странке и неког покрета грађана, ради на побољшању квалитета свог живота тако што се забављају наводно се бавећи политиком, или новинарством, тако што „тера кера“, како би Лале рекле, са другим припадницима или припадницама истих или сличних политичких покрета или „демократске јавности“, у ствари је губљење времена. Ради се о ваљању у једном у основи негативном менталном стању у коме целокупна политичка или медијска активност представља оно што се у психологији назива „coping“, односно стратегијом излажења на крај са неприхватљивим околностима. Као што се неки људи боре са тешким даном тако што остану сат времена у топлој кади, тако припадници „момачко-девојачке“ опозиције, колумнама уз јутарњу ракију и кафу, узајамним одавањем почасти као „новинарским корифејима“ и уз градско-шмекерске манире опозиционог деловања које се завршава у ресторанима или у спаваћим собама, излазе на крај са једним политички и друштвено неподношљивим стањем.

Шта је, онда, алтернатива, и како употребити нашу психичку енергију да се ствари поправе?

Пре свега, ваља истаћи позитивне ствари у политичкој сфери упоредо са негативнима.

Добро је што је председник Вучић отишао у Црну Гору на опело блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Нема потребе да се тај његов гест каља текстовима и причама о томе да су га дочекали са „Мирдита“ и да му нису дали да говори. То што је урадио је добро. Треба га похвалити за то. Добро је и што је најавио повећање плата у јавном сектору, ако то оствари, и што није смањивао плате услед кризе изазване короном. То су реално добре ствари.

Александар Вучић над одром митрополита Амфилохија (Извор: Инстаграм)

Лоше је то што није похапсио Вукоте из разних министарстава, што пушта да се људима отимају деца од стране криминализованих центара за социјални рад, што је поставио Дарију Кисић да води ресор који захтева озбиљног стручњака за друштвена питања и друштвену политику, а не лекара који се бави мултиплом склерозом и који паралелно одржава функцију у тек однедавно легално постојећем „Кризном штабу“. За те ствари, Вучић треба да буде кажњен на следећим председничким и парламентарним изборима.

Добро је што је био код Трампа, чак и на хоклици, и добро је што је Гордану Чомић поставио за министра. Добро је и што је укључио Шапићеве људе у Владу.

Лоше је што се ослања на полтроне и даје им најважније ресоре јер тиме урушава достојанство грађана и друштва. Лоше је што политички кооптира највише црквене великодостојнике и што угрожава лидерство у цркви. Лоше је што пушта да се стварају џепови дубоке државе у тужилаштву и судству, када већ нема независности те гране власти, и што се не обрачунава са корумпираним судијама.

Позитиван начин мишљења подразумева да се укаже на услове под којима би власт, оваква каква је, била добра, односно на услове које, када би испунила, она не би била предмет критике. Негативан приступ је а приори негирање свега што има потенцијал да буде позитивно, јер се тако заглибљујемо све дубље у блато политичког беспућа из кога нема излаза.

И власти и опозицији су неопходни озбиљни, уравнотежени, искусни људи, а не острашћени и незрели мушкарци и жене који гурају сопствене личне агенде. Недавни напади у јавности на водеће интелектуалце само су отуђили те интелектуалце. Није добро да једна власт има против себе Даницу Поповић и Војина Ракића. То су људи који имају озбиљне саговорнике. Боље је бити фер према Даници Поповић и Војину Ракићу, јер се то вишеструко исплати свакоме, пошто се њихова реч поштује. Покушај да се они професионално и друштвено ликвидирају најподлијим методама само рикошетира у презир према власти код пристојног света, али и код пристојних партнера тог света у иностранству.

Аксел Хонет, један од највећих савремених филозофа и интерпретатора Хегела, врло утицајан данас у Немачкој, написао је књигу под насловом „Disrespect“ („Непоштовање“). Управо је узајамно непоштовање грађана једне политичке заједнице извор већине политичких и друштвених зала. Власт која би слушала шта јој говоре Даница Поповић или Војин Ракић, и која би реаговала тамо где они указују, вишеструко би остварила корист за себе, али и за друштво. Ароганција власти, својствена примитивном уму који расипа психичку енергију на конфликте, доводи до супротних резултата, и до легитимационе кризе сваке власти. Тако долазимо до нечега што личи на политички фашизам, с једне стране и до момачко-блесавог траћења времена, с друге политичке стране. А ваља веровати да ти исходи нису аутентична воља ни једних, ни других.

Зато бих се вратио на оно са чим сам почео. Добро је што је Вучић отишао у Подгорицу. Треба да утиче и на друге аспекте помирења. Када би искористио свој утицај да успостави дијалог између Патријаршије и Владике Артемија, кога је та јерархија исхитрено и нимало мудро антагонисала и искључила из званичног црквеног живота, Вучић би заслужио гласове многих који су сада против њега. А то није немогуће.

Када би се обрачунао са криминализованим социјалним службама, са трговцима децом и зликовцима најгорег профила који заузимају места у систему социјалне заштите, добио би десетине хиљада нових гласова. Ако жели да заузме место у историји, то је могуће, али само ако превазилази сопствена ограничења, као и сви ми.

проф. др Александар Фатић
Институт за филозофију и друштвену теорију
Универзитет у Београду

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“



Categories: Разномислије

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. Да има рубрика „Грозномислије“ ово не би ни тамо пасовало.
    И једно и друго подразумевају „мислије“ а тога на Инстутуру нема.
    (https://stanjestvari.com/2020/06/20/mirjana-radojicic-slucaj-instituta-za-filozofiju-i-drustvenu-teoriju-u-beogradu/)

    „Шта, онда, урадити да бисмо постигли продуктивније, оптимистичније, срећније и кооперативније стање свести и као појединци, и као група?“

    Па рецимо, далеко од одра – баш „мирдита“.
    За дочек у Подгорици једино је мук, проткан тихом молитвом, био прикладнији,

    Није му било дато да говори а ипак се „некако“ обратио.
    За то и за све остало – „натенемир“. Проф. др-у такође.

    8
    3
  2. У историју бестиђа и бешчашћа, наказности и изопачености, гнусности и подлости свакако ће вучић ући, ући кроз прозор, кроз врата, кроз оџак, преко терасе, кроз каналазицају и сливник ВЕЛЕИЗДАЈЕ свакако ће ући… Но, пашу нећи наћи, а господин Фатић, једнако ли буде “ машио шатру“ овако како је сада промашио, неће ни стићи да каже : “ Ја сам са младине стране!“, а шатра на вучићевом четрдесетодневном историјском помену већ ће бити склопљена…

    13
    4
  3. Као и увек када се нешто смислено и уравнотежено напише, одмах на то наскоче острашћени и искључиви типови не би ли и те све ређе гласове разума обесхрабрили да уопште износе своје ставове у јавности, а не би ли се тако у јавности могли чути само лавежи партијских активиста. Уз обесну, лоповску и презриву власт, ово је највећи разлог што поштени људи брже од било каквог политичког залагања за добробит народа. После тражимо озбиљну, уређену и цивилизовану државу. Како? Ко?

    4
    7
  4. Какав диван текст!
    Не могу да се сложим са свим што је аутор написао (на пример одсуство шефа протокола приликом пријема код Трампа показује ужасан дилетантизам, одатле и хоклица и фотографија од које сви доживљавамо трансфер блама), али поента је ту!
    Нема никакве дилеме да је ова власт урадила понешто и добро за Србију и док се то не призна и озбиљно не анализирају слабе и јаке стране садашње власти (уместо да се само запушених ушију вришти о грозном издајнику), нема шансе да се ова власт и победи.

    Ово је смислен и избалансиран текст. Хвала редакцији што је одабрала да га објави.

    2
    11
  5. Господин Фатић је помешао бабе и жабе. Он у исту раван ставља дневнополитичке потезе попут избора министарки Чомић, Кисић и стратешких интереса земље који се тичу суверинитета на целој својој територији. Катастрофалан резултат посете Вашингтону је по њему добра ствар чиме цео његов текст представља релативизацију и разводњавање приоритетних циљева државе.

    10
    1

Оставите коментар