Петар Ристановић: Зашто би „коначни споразум“ Београда и Приштине довео до дубоких потреса

Да ли је „финални споразум“ заиста близу? Верујем да није и да до таквог споразума у скорије време неће доћи

Петар Ристановић (Фото: Сунчица Андрејевић/КоССев)

Такозвани (реч коју ћу у тексту често користити) „дијалог“ између Београда и Приштине траје већ пуну деценију. Током протекле две године, испрва стидљиво а потом отворено, више пута је најављиван скори завршетак преговора.

Српској и албанској јавности је саопштено да „дијалог“ улази у завршну фазу и да ће уследити потписивање „финалног“, „коначног“, „свеобухватног“, „правно обавезујућег“ споразума. С обзиром да нико осим самих преговарача и у преговоре укључених лобиста не зна о каквом моделу споразума се преговара, најава је потпуно у духу „дијалога“, који је све време крајње нетранспарентан процес.

У тексту нећу говорити о детаљима тока „дијалога“, јер за ту тему има много позванијих од мене. Не поседујем никакве „инсајдерске“ информације, нити сам на било какав начин повезан са било ким укљученим у „дијалог“. Намера ми је да искључиво на темељу познавања прошлости и актуелног тренутка косовског питања, као и на основу сагледавања политичких и друштвених околности у Србији и међу Албанцима на Косову, покушам да одговорим на три питања:

Да ли је скоро потписивање „коначног споразума“ извесно?
Уколико до споразума дође, да ли ће бити могуће спровести га у пракси?
Какве би могле да буду последице?

Најаве скорог „финалног споразума“ су почеле 2018. године, када су се САД укључиле у заглављени „дијалог“. Данас знамо да је најављивани споразум требало да почива на бази такозваног „разграничења“, односно размене територија, у којој би део територије четири општине такозваног „Севера Косова“ припао Србији (општина Лепосавић у целини, Звечан, Северна Митровица и Зубин Поток делимично), док би део територија општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, већински (али не и искључиво) насељених Албанцима, припао Косову, након чега би уследило формално (или, мање вероватно, имплицитно) признање Републике Косово од стране Србије.

Ричард Гренел и Александар Вучић (Фото: Бета/Милош Мишков)

Бивши саветник председника САД за националну безбедност, Џон Болтон, открио је да је идеја о разграничењу потекла из круга око Александра Вучића и Хашима Тачија. Подржали су је утицајни лобисти из невладиног сектора, неформално укључени у „дијалог“. Према ономе што сада знамо, администрација председника САД Трампа је била спремна да подржи овакав споразум, заузимајући став да је сваки договор који постигну представници две стране добар. Сасвим супротан став су заузели представници најутицајнијих држава ЕУ, као и политички лидери из региона, тврдећи да би свака промена граница водила у нове тензије и отварање других политичких и територијалних питања. Под утицајем првенствено из Немачке и Француске, план је напуштен и чини се да је политички мртав.

Џон Болтон: И озбиљни европски играчи размишљали о размени територије између Србије и Косова

Па ипак, у изјавама разних међународних „експерата“, извештајима медија али и у говоркањима политичке „чаршије“ у Београду и Приштини, и даље се ствара атмосфера да „историјски споразум“ само што није потписан. Тако смо дошли у ситуацију да се о „коначном споразуму“ увелико говори, али су његови детаљи потпуно непознати. На основу гласина и полу-званичних изјава датих током последњих месеци може се претпоставити да његова основа треба да буде „рибрендирана“ Заједница српских општина, договорена још у Бриселу 2013. године и потом никада формирана. О другим детаљима споразума се не говори.

Да ли је „финални споразум“ заиста близу? Верујем да није и да до таквог споразума у скорије време неће доћи.

Колико дуго? Неозбиљно је прогнозирати, будући да су неочекиване, чак далекосежне промене увек могуће. Глобални црни лабуд у виду ковида-19, са којима се човечанство суочило ове године, показује колико су све дугорочне процене варљиве. Ипак, усудићу се да кажем да у случају да не дође до неких дубљих промена, до „коначног споразума“ неће доћи још годинама.

Овај став, супротан свим најавама, темељим на двема чињеницама. Прва је да ће бити изузетно тешко дефинисати споразум прихватљив за обе стране, а друга да међу актерима укљученим у „дијалог“ нема довољно мотивације да се такав договор „изгура“.

Александар Вучић и Хашим Тачи

Није никаква мудрост рећи да је дефинисање споразума прихватљивог и за Србе и за Албанце тешко. Такав споразум је у ствари немогућ. Овде искључиво говорим о споразуму који ће бити прихватљив политичким представницима Београда и Приштине укљученим у „дијалог“. Кључна ствар на коју ће они гледати приликом постизања споразума неће бити „национални интереси“ (ма како се та синтагма разумела, српској страни би била препрека за сваки договор), већ могућност да споразум представе својој јавности као успех, и да их потпис не кошта позиције. Српска страна жели споразум који ће моћи да представи као да је њиме добила „нешто“, док ће албанска страна морати да доказује да није изгубила ништа. То ће бити изузетно тешко, будући да је извесно да ће јавност (не само опозициона) у Србији умањивати значај добијеног, док ће Албанци са Косова преувеличавати значај начињених уступака.

Шта је на столу? Већ је речено да на то питање нема одговора, али се чини да ће то „нешто“, што ће добити представници Београда, бити Заједница српских општина. Даље се може претпоставити да ће СПЦ и њена имовина добити неку врсту заштите. Какве, није познато, али постоји могућност да то буде у оквиру већ постојећих (и евентуално нових) „специјалних заштићених зона“ (на Косову је их 42 али нису све зоне око објекта СПЦ), за које смо на примеру манастира Високи Дечани видели да се не поштују.

Мапа: Фејсбук страница игумана Саве (Јањића)

Чини се да овакав споразум само и једино има за циљ да омогући српској страни да тврди да је добила „нешто“, а албанској да није дала ништа – и да и једни и други буду у праву. Српска страна би покушала да ЗСО представи као својеврсну Републику Српску у оквиру Косова – што сигурно неће бити случај, док би Албанци говорили да је то суштински невладина организација, без икаквих стварних надлежности, што такође не би било случај, али ни далеко од истине. По свему што се до сада могло чути, чини се да би Заједница српских општина била шкољка, празна форма која би послужила искључиво да потписивање споразума, и чије би постојање врло брзо било обесмишљено.

И српска и албанска страна би на овакав, или било који други модел споразума постигнутог на сличном принципу („и нешто и ништа“), пристале искључиво у случају снажног притиска (тј. уцене) међународног фактора. Представници САД и ЕУ већ две деценије на овом простору наступају користећи методу штапа и шаргарепе, али утисак је да су на ударце штапом сви већ прилично огуглали а да шаргарепе одавно нема. Србија неће добити могућност да уђе у ЕУ још годинама, Косово никако да добије ни визну либерализацију, и утисак је да мешавина претњи и обећања кредита једноставно неће бити довољна да се „коначни споразум“ изгура.

Упитна је и мотивација представника ЕУ – чини се да су сасвим задовољни пацификацијом ситуације и симулацијом преговора. У том су се и српска и албанска страна већ извештили, а могућност за саботажу договора је практично неограничена.

Увек ће постојати неки „објективни“ разлог да се сачека још неки месец: предстојећи избори на Косову након подизања оптужница против Тачија и Весељија, преговори око формирања владе, већ најављени избори у Србији за непуних годину и по, итд. Увек се по потреби може позвати и на то што друга страна не спроводи неки од претходних договора а биће, сигуран сам, и бројних других изговора које ће живописна дневнополитичка ситуација у Београду и у Приштини – спонтано или плански – произвести.

Због свега наведеног, уверен сам да до „коначног споразума“ у скорије време неће доћи. Такође, верујем да је шанса да се такав споразум потпише, иако сасвим мала, вишеструко већа него да он потом буде без већих потреса спроведен у пракси.

Мирослав Лајчак, Александар Вучић, Авдулах Хоти и Жосеп Борељ у Бриселу (Фото: Инстаграм)

Кључни разлог због кога нема гласно изговорених дилема да ли ће имплементација споразума бити могућа је широко распрострањено уверење да Европска унија и САД могу да приморају владе (али и опозицију) у Београду и Приштини да потписани споразум спроведу, ма са каквим отпорима се суочавали. У актуелном тренутку верује се да ће доминантна победа на изборима Српске напредне странке (остварена уз бојкот дела опозиције) и парламент у коме неће бити опозиције, омогућити Александру Вучићу да уз активну подршку контролисаних медија „прогура“ сваки споразум за који ће моћи да тврди да Србије њиме добија „нешто“.

Са друге стране, представници држава Квинте би искористили своју позицију патрона Косова и приморали представнике албанских партија да споразум прихвате. На први поглед, чини се као већ опробан рецепт, изведен много пута до сада. У пракси, верујем да би се показало да вера у овакав исход почива на заблудама, површности уобичајеној за разумевање косовског питања и његове комплексности, о чему ће бити више речи касније.

Већ дуже време у Србији и међу такозваним (опет та реч) експертима се креира наратив по коме је мобилишући ефекат Косова као симбола ослабио међу Србима, суоченим са дугогодишњим сиромаштвом и масовном емиграцијом на Запад. Један од доказа за такве тврдње је чињеница да велики део опозиције избегава да критикује косовску политику Александра Вучић, док други то раде више „фолклорно“, него суштински, свесни да би им такве критике умањиле шансе за добијање подршке са Запада.

Неретко се проносе гласине да опозиција у ствари чека да Вучић „заврши посао“ око Косова, што би им омогућило прилику за жестоке нападе без страха да би косовски проблем сутра могао да сачека и њих. На „одбрани Косова“ упорно инсистирају само поједини интелектуалци и мање странке такозване деснице, све до једне далеко од (већ сниженог) цензуса за улазак у Скупштину. Заиста, чини се да је разумно закључити да је Косово у Србији потрошена тема.

Протест Косово је Србија

Овакав наратив потпуно запоставља да је више истраживања спроведених током претходних година показало да је Косово и те како важно за Србе и да ниједан од могућих модела споразума о којима се говори у јавности нема ни близу већинске подршке грађана.

Центар за евроатлантске студије и ЦЕСИД су у јулу објавили резултате истраживања које је показало да од медија снажно промовисано „разграничење“ подржава тек 29% грађана Србије, док је 54% изричито против, и да је подршка оваквом решењу опала за 10% у односу на претходну годину. Још речитији су резултати истраживања Центра за друштвени дијалог и регионалне иницијативе, објављени у октобру 2019. године, из којих се види да се 78,5% грађана Србије противи признавању независности Косова.

Исто истраживање је показало да је за већину грађана неприхватљива оба кључна модела споразума о којима се говорило. Тако се 58,2% грађана изјаснио против споразума по коме би Србија у замену за признавање независности Косова добила Заједницу српских општина и екстериторијалност манастира. Овакво решење би подржало 20,4% грађана. Још мању подршку је имало тзв. разграничење. Споразум по коме би Србија признала независност Косова уз размену територија подржало би тек 15.8% грађана.

Симптоматично је да би споразум по коме би Србија признала независност Косова у замену за тзв. Север Косова, без размене територија (што је опција која је за Албанце апсолутно неприхватљива и ниједног тренутка није била на столу) подржало само 21,9% грађана. Коначно, споразум по коме би Србија добила тзв. Север Косова, Заједницу српских општина јужно од Ибра и екстериторијалност манастира (као хипотетички максимум који ниједног тренутка није био на столу), у замену за признање независности Косова, подржало би тек 36,4% грађана, док је 44,4% изричито против. Најречитији од свих је податак да би 75% испитаних грађана централне Србије признавање Републике Косово од стране Србије сматрало за издају.

Наведи подаци јасно показују да је Косово и даље важна, вероватно најважнија идентитетска тема у Србији. Посебно је симптоматично да је више истраживања показало да висок проценат младих има јасан став о овој теми, што говори да се актуелно расположење неће мењати у скоријој будућности.

Милош Ковић: Млади на протесту нису ни десничари ни левичари, они воле своју земљу и не дају Косово!

Извесно је да би сваки споразум који би предвиђао да Србија формално или имплицитно (кроз давање подршке да Косово добије столицу у УН) призна Косово довео до ескалације незадовољства. Питање је колико би тај бунт био масован. Верујем да би аргумент да су грађанима примарне економске теме потпуно пао у воду. Наталожено незадовољство због сиромаштва, корупције и бесперспективности било би артикулисано кроз најважнију идентитетску тему. Управо то се већ једном догодило, у лето 1988. године, током „антибирократске револуције“. Околности су данас другачије, али су кључни елементи који су довели до таквог исхода изузетно слични.

Такође, никако се не сме превидети да СПЦ, или бар патријарх и већина у Синоду, све време током трајања „дијалога“ пружају прећутну подршку косовској политици владе Србије. Уколико би, међутим, дошло до признавања Косова као независне републике, може се претпоставити да би подршке нестало и лако би могло да се догоди да црква посредно постане фактор у политичкој арени. Дирање у идентитетске теме и конфронтација са СПЦ већ су довели до пада једног наизглед несменљивог режима, овог лета у Црној Гори.

У владајућој партији у Србији су несумњиво свесни да су овакве последице споразума могуће, чак извесне. Намеће се питање да ли је залагање за споразум председника Србије искрено, или је само политички блеф, утемељен на уверењу да албанска страна неће пристати на било какав споразум којим би Србија добила „нешто“, што уосталом говоре и поруке које се повремено могу чути из Приштине. Извесно је да у партији са суштински апсолутном влашћу у Србији не желе људе на улицама. Када је крајем јуна на протесте изашло неколико хиљада људи, режим је одговорио ангажовањем практично читавог репресивног апарата, како би се протести сасекли у корену, иако су били без вођства, без јасно формулисаних захтева и са хетерогеним саставом учесника. Сама опасност да се потмуло незадовољство прелије на улицу изазвала је жестоку реакцију и повлачење најављених мера које су биле окидач за протест.

„Финални споразум“ са Приштином би за режим у Србији био до сада убедљиво највећи изазов. И поред апсолутне политичке доминације СНС-а и наизглед чврсте контроле над читавим друштвом, покушај да се такав споразум прогура био би у најмању руку лутрија. Александар Вучић је током претходних осам година показао да лутрију избегава, и искључиво игра на сигурно.

Александар Вучић у Белој кући (Фото: Танјуг/АП фото/Иван Вучи)

Могућности за спровођење споразума на Косову су још мање. Косово је апсолутно зависно од економске, политичке и војне помоћи САД и ЕУ, што представницима држава Квинте наизглед даје могућност да политичаре у Приштини приморају на шта год буде потребно. Ипак, верујем да би спровођење споразума са Београдом и поред таквог односа ишло јако тешко.

Косово се налази пред великим превирањима, током којих би и мир могао да буде угрожен. Већ неко време се спрема развлашћивање такозване ОВК елите, некадашњих ратних лидера који су обукли цивилна одела, прогласили се за политичаре и мешавином политике моћи и контроле над криминалом постали апсолутни господари Косова. Први корак у том процесу је очекивано подизање оптужница Специјалног суда у Хагу против Хашима Тачија и Кадрија Весељија, након чега ће, верује се, уследити и друге оптужнице.

Обрачун са обезглављеним остацима „ратних партија“ на терену би потом требало да изведе Аљбин Курти и његов покрет Самоопредељење, уз подршку некадашње странке Ибрахима Ругове, Демократског савеза Косова (ДСК), чији су бројни активисти убијени током и након рата 1998-1999. године од стране ОВК. Очекује се да демонтажа ОВК елите буде извршена на изборима и потом у институцијама, уз помоћ суда у Хагу, представника ЕУ и САД. Да ли ће све заиста тако тећи, и да ли ће контролу над нпр. Дреницом (додуше демографски испражњеном) или Дечанима бити могуће без оружја преотети од Тачија и Харадинаја, остаје да се види.

Извесно је – обрачун неће бити ни брз ни лак, а као једна од жртви у њему лако би могли да се нађу Срби, поготово заједнице јужно од Ибра. Све док обрачун траје покушај спровођења било каквог споразума којим би Србија у очима Албанаца добила „нешто“, могао би да буде не само штетан по владу која покуша да га спроведе, већ и да буде искра која ће запалити крајње осетљиву атмосферу.

Рамуш Харадинај са припадницима КБС-а (Фото: Профимедиа)

Да би спровођење „коначног споразума“ на Косову било могуће, какву год форму буде имао, потребно је да се испуни неколико услова.

Први је стабилизација политичке ситуације, а други консензус свих важнијих политичких актера да је споразум прихватљив. У актуелној ситуацији, покушај владе ДСК, подржане од стране ратних вођа (што је тренутно случај), да у пракси спроведу било какав споразум био би од стране Куртија и Самоопредељења оцењен као издаја и изазвао би много жешћу реакцију него што је то био случај у време спора око разграничења са Црном Гором, када су месецима трајали насилни протести и када је Скупштина Косова из дана у дан била пуна сузавца.

Исто важи за ситуацију када би владу формирало Самоопредељење, а ратни лидери (и вероватно ДСК) се нашли у опозицији. Чак и под претпоставком да би Курти пристао на било какав споразум по коме би Србија добила „нешто“ (што је супротно свим изјавама које је до сада дао), његови политички противници би споразум искористили за организовање масовних протеста и немира, са циљем да сруше владу, не толико због уступака учињених Србији колико из жеље да очувају позиције (и слободу).

Чини се да је једини пут за стварање околности у којима ће спровођење споразума са Србијом бити могуће рашчишћавање политичке ситуације и успостављања владе са снажном већином. Врло је вероватно да би чак било потребно успоставити стабилократски режим, попут оног у Србији, што је уосталом и тенденција у више држава некадашње Источне Европе. До тога на Косову неће доћи лако. Након фебруарских избора Косово је добило бројне похвале због политичког плурализма, будући да је Самоопредељење освојило 26% гласова, ДСК 24%, Тачијева ПДК 21%, Харадинајева ААК 11%, а у Скупштину је, поред Српске листе и представника мањина, успела да уђе и коалиција још једног ратног команданта, Фатмира Љимаја, са Беџетом Пацолијем, који су освојили 5% гласова.

Петар Ристановић: Што се грбо роди или О противречностима Куртијеве владе

Претпоставља се да би те бројке данас било нешто другачије, првенствено да је дошло до раста подршке Самоопредељењу и пада популарности ДСК, из кога је иступила Вљоса Османи. Ипак, извесно је да нико нема ни близу већинске подршке. Без даљег улажења у детаље политичке сцене Косова, може се закључити да је много хваљени политички плурализам истовремено брана сваком споразуму за који је потребан политички консензус. Будући да је плурализам у великој мери територијално-племенски укорењен, до значајнијих примена неће ускоро доћи. Потписивање споразума са Београдом за било коју владу на Косову у овом тренутку би било равно политичком самоубиству.

Летошње истраживање јавног мњења Косова је показало да 77% испитаних сматра да се интегритет Косова не сме доводити у питање, док само 14% подржава евентуално разграничење. Врло је занимљив податак да 84% Албанаца сматра да је највећи проблем незапосленост а 53% да је то корупција. За односе са Србијом то каже тек 21% испитаних. Међутим, не треба заборавити да су 1981. масовне демонстрације и покушај побуне Албанаца на Косову избили због дубоког социјалног незадовољства, али су врло брзо уследили национално мотивисани захтеви. Документација с краја 70-их показује да су грађани покрајине Косово по правилу као главне проблеме истицали незапосленост и стамбено питање. Иако је друштво комунистичке диктатуре неспорно различито од данашњег, не сме се превидети да социјално незадовољство лако ескалира на националним или идентитетским темама.

На све наведене аргументе који говоре у прилог сумњи да би спровођење споразума са Србијом на Косову било изводљиво, одговара се тврдњом да ЕУ и САД имају могућности да све политичке актере приморају на поштовање договора. Верујем да је такво размишљање кратковидо. Њиме се занемарује да је и поред неспорне оданости Америци Албанаца са Косова међу њима дошло и до неке врсте еманципације, поготову међу младима, већином гласачима Самоопредељења. Током лета једно истраживање је показало да међу њима доминира став да односи између САД и Косова треба да буде „партнерски“. Сличне изјаве је давао и Аљбин Курти. Може се тврдити да су оне биле искључиво за унутрашњу употребу, али се тако занемарује читав политички идентитет Куртија, стаљинисте стасалог уз бок Адема Демаћија.

Аљбин Курти седи крај Адема Демаћија док овај држи конференцију за штампу као политички представник ОВК 1998. године (Фото: Блог Изгубљени рај)

У предвечерје очекиваног развлашћивања „ОВК елите“ чини се да Курти има подршку из Немачке и Француске да у наредном периоду преузме контролу над Косовом и започне обећани обрачун са криминалом, корупцијом, непотизмом и другим наслеђем ратне коалиције. Тренутна америчка администрација неће подржати Куртија, али би ствари већ после председничких избора у САД, 3. новембра, могле да се промене. Колико ће Курти имати одлучности и воље да на унутрашњем плану уради обећано, остаје да се види. Што се преговора са Београдом тиче, ратни лидери су показивали много више спремности на договор.

План да се „дијалог“ заврши потписом неког од њих, пре него што започне чистка, по свој прилици се изјаловио. Уколико Курти буде тај који би требало да стави потпис на „коначни споразум“, до тога ће јако тешко доћи, будући да је дао низ изјава у којима је одбијао да пристане на било какве уступке Србији и чак најављивао тужбе за исплату ратне одштете. Па ипак, опстаје широко распрострањено уверење да би представници Квинте могли да га натерају да пристане на споразум који они аминују.

Да ли ће до тога заиста доћи, видећемо ако се догађаји на Косову буду развијали у правцу који се сада чини као највероватнији. По правилу, то се ретко догоди. Какав год да буде исход, чини се да у овом тренутку, током месеци, па и година пред нама, нема могућности да се било какав „финални споразум“ којим би Србија добила „нешто“ спроведе на Косову.

Треће питање на које овај текст покушава да одговори је шта би могао да буде исход уколико до „коначног“ споразума и покушаја његове имплементације ипак дође? Део одговора је већ наведен. Извесно је да би само потписивање споразума, па потом и покушај његовог спровођења, довели до дубоких потреса у Србији и на Косову. Дошло би до озбиљне политичке нестабилности и, још важније, раста међунационалних тензија. Ако занемаримо могуће ефекте по стабилност региона (посебно Босне и Херцеговине, Северне Македоније и Црне Горе) извесно је да би се први на удару нашли Срби на Косову, посебно заједнице јужно од Ибра.

Сваки споразум који би Албанци доживели као неку врсту губитка, попуштања Србији, а сасвим је сигурно да би у том тренутку опозиционе политичке странке споразум тако представиле (ма какве биле његове одредбе), довео би до масовног изласка на улице и изливања нагомиланог незадовољства, које би макар делом било усмерено против преосталих Срба. Не треба имати ни најмању илузију да би међународне снаге могле, чак и ако би показали одлучност, да заштите све српске заједнице. Није немогуће замислити да би већи део Срба јужно од Ибра био збрисан, као што се то догодило 17. марта 2004. године.

Фото: Мондо

„Експерти“ за косовско питање повремено тврде да се ситуација од 2004. изменила и да су мали изгледи да би могао да се понови прогон какав се тада догодио. Верујем да нису у праву. Током претходне две деценије Албанци и Срби су живели две потпуно различите реалности, скоро без икаквог контакта. Анализе уџбеника историје које су извршили Шкељзен Гаши и Божица Славковић Мирић показују крајњу једностраност у интерпретацији ближе и даље прошлости.

Такве интерпретације су постале „истине“ у које већина верује. Сви који иоле познају ситуацију на терену знају да огромна већина младих из две заједнице, иако живе једни надомак других, у Северној/Јужној Митровици, Приштини/Грачаници или у градовима и српским енклавама јужно од Ибра, никада нису били у контакту са припадником друге заједнице. Низ сличних података показује да је читав процес „помирења и суочавања са прошлошћу“, који је требало да прати „дијалог“ и на који су током претходне две деценије потрошене десетине (ако не и стотине) милиона долара, био потпуни промашај. Разлози су бројни, и тема заслужује посебан текст.

Мост у Косовској Митровици (Фото: Анете Штрајхер/Дојче веле)

Овде је довољно рећи да је процес обележио игнорантски однос многих „експерата“, жеља одговорних из међународних институција да одрже илузију да се нешто ради, тежња појединаца на терену да оправдају своје скупо финансиране позиције, и, можда највише од свега, потпуно одсуство жеље да се у дубину проблема стварно проникне, да се разуме прошлост и садашњост косовског питања, и нешто истински промени. Као сведочанство о овом процесу, који се без имало претеривања може назвати проневером епских размера, говори чињеница да ни 20 година након рата контакти и сарадња између интелектуалаца из Приштине и Београда не постоје, осим повремених панела на којима се симулира размена мишљења.

За двадесет година трајања „дијалога“ нити један истраживач, Србин, Албанац или неко са Запада, финансиран из огромних средстава потрошених на „суочавање са прошлошћу“, није покушао да у сладу са методологијом истраживања и писања историјских радова изврши истраживање архивске грађе из периода СФРЈ неопходне за разумевање косовског питања и догађаја који су претходили свему што се на Косову догодило током 90-их. Уместо тога, на више стотина панела, у десетинама књига и зборника, и даље се репродукују једне те исте тврдње, усвојене у време ратова на развалинама Југославије.

Преговори између Београд и Приштине често се називају „дијалог о нормализацији односа“. Да би било какав споразум уобличен на крају „дијалога“ могао да буде спроведен, неопходно је да истинска нормализација макар отпочне. То је изузетно тешко, али да је било шта у вези са косовским питањем лако, оно не би трајало већ више од век и по, без краја на видику. Како створити околности да имплементација неког споразума у будућности буде могућа је посебна, велика тема. Данас, верујем да околности за то не постоје, и да је добро што до споразума, опет верујем, неће доћи.

Читав текст сам написао трудећи се да будем објективан, да не пишем из перспективе само једне, моје, српске стране, и да избегнем изношење личних ставова о многим поменутим темама. За крај, у једној реченици то ипак морам да учиним. Верујем да би потписивање „коначног споразума“ какав је, по свој прилици, сада на столу, за српску страну било огромна грешка са, врло је могуће, трагичним последицама.

Опрема: Стање ствари

(КоССев, 27. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Фарисеји

    Раскршће
    Златом окивате
    Раскршће
    Гвожђем поткивате
    Раскршће
    За земљу прикивате
    Фарисеји

    Путник је отишао
    Риба је рекла
    Што је имала рећи
    Залуд вирите
    Кроз кључаоницу
    Залуд ћулите уши
    Фарисеји

    Путник је отишао
    У вјечност
    Гроб је празан, одморите
    Добро је дјело
    Кад ништа не чините
    Фарисеји

    Момчило

Оставите коментар