Момо Капор: Земља

Готово да нема народа на свету који као Срби има толико назива за своје претке… Гледају нас из таме предања бркати аскурђели и курцуле, приповедају о војевању с Турцима, а ми их одавно заборавили

Момо Капор (Фото: РТВБН)

Готово да нема народа на свету који као Срби има толико назива за своје потомке и претке…

Да почнемо од чукунунука, праунука, унука, отаца и дедова, стићи ћемо до прадеде, чукундеде, курђела, аскурђела, куребала и десетог колена – курцуле! Гледају нас из таме предања бркати аскурђели и курцуле, приповедају о војевању с Турцима, а ми их одавно заборавили и наивно веровали да се Турци налазе још само у народним песмама! Кад ево ти Турске, шаље на нас војску, јањичаре и ханџар-дивизије, муџахедине и црне Арапе, ‘бем ти аскурђела! Поново сам у народној песми, поново нам носе одсечене главе и набијају их на колац.

Повремено, на минираним путевима сусрећемо посматраче Европске заједнице одевене у бело попут тек слетелих свемираца.

Размилели се као забринути анђели по несрећној земљи Херцега Стјепана.

Фото: Goodreads

На фронт сам понео само једну књигу – Мемоаре са Балкана (1858 – 1878) племенитог Мартина Ђурђевића, политичког пристава I разреда, високог чиновника Аустроугарске монархије, који је давно пре мене прошао кроз Херцеговину у доба устанака и буна. И, гле, док читам ово штиво „издато у наклади самог писца по цени од три круне“, схватам да време стоји у месту на овом шкртом камењару.

„Напокон је Турска била увидјела“, пише Ђурђевић, „да је са устанком у Босни и Херцеговини озбиљно, а особито јој је Херцеговина задала великих брига. Стога замоли Турска дипломацију страних власти да посредује на добар начин успоставити добре односе у пучанству Херцеговине обећавајући благостање и реформе (ислахат) у широком обиму. Конзули страних сила су вијећали и поручивали устаницима да баце оружје, да ће бити сви без разлике уопће помиловани.“

„Ваш устанак и поступци нису оправдани!“, рекоше конзули устаницима.

„Дуговјечне мукотрпње оправдавају наш устанак“, одговорише они.

„Али је у Султана силна снага и војска, па ће вас свију смрвити!“, наставише конзули.

„Мрви нас и таре већ петсто година, па ево нас још има живих, да крв до задње капи пролијемо за слободу“, опет ће устаници.

Тад рекоше конзули: „Кад то мало хљеба што имадете у торби поједете, чим ћете се хранити? Та помријетʼ ћете од глади!“

Устаник Мијо Љубан из Сјекоша пограби шаку земље испред себе, тури земљу у уста, прожвака и прождрије наочиглед свију, те рече: „Ево ове Божије хране неће нам никада нестати!“

Кажу да је енглески конзул Холмс заплакао кад је видео тај призор.

Лорд Овен се осмехну.

Извор: Смрт не боли (Глас српски, Бања Лука 1997)

Опрема: Стање ствари

(Бенковачко гувно, 28. 6. 2009)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , ,

Оставите коментар