Слободан Самарџић: У Вашингтону Приштина добила скоро све

Мислим да је Србија у горој ситуацији у поређењу и са Црном Гором пре избора и са Белорусијом данас, иако је модел владавине готово исти

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

„Вашингтон и Брисел су примакли Србију последњем кораку, а то је прихватање обавезујућег споразума о признању ‘Косова’. Тако није морало бити да се Вучић својевремено преко једног закључка Владе Србије (јануар 2014) није обавезао да призна независност ‘Косова’ зарад наводног наставка пута у ЕУ. Запад је прећутао повратак Србије у деведесете због овог обећања признања, па је сада ред и да Вучић одужи свој дуг.“

Овако Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука и некадашњи министар за Косово и Метохију у другој влади Војислава Коштунице, сагледава последице споразума Београда и Приштине потписаног недавно у Белој кући, у разговору за Данас који је обављен путем мејла.

Вашингтонски папири, као и састанак који је после њиховог потписивања уследио у Бриселу поводом наставка дијалога Београда и Приштине, променио је однос Србије и КиМ, сматра он.

На питање да ли је Србија више добила или изгубила у односу на Косово током последњих преговора, Самарџић одговара – „са сваким таквим састанком Србија губи а ‘Косово’ добија“.

Пред одлазак председника Србије Александра Вучића на претходне разговоре у Бриселу (у јулу ове године), написали сте да „Вучић одлази у Брисел као грлом у јагоде“, те да он нема никакву стратегију и формулисан захтев за наставак дијалога са Косовом. Како оцењујете резултате ових каснијих разговора у Вашингтону а затим и Бриселу – да ли је Вучић прошао као „грлом у јагоде“?

Он сам је рекао да у Вашингтон иде не знајући шта га тамо чека. То је још горе него „грлом у јагоде“. Овога пута није знао да ли у јагодњаку уопште има јагода. Тамо га је чекао документ-збуновник тако да је после свега деловао као да се најео буника а не јагода. Истини за вољу, папир о тзв. економској нормализацији стварно делује егзотично. А кад се разгрне америчка помпа и Вучићева епизодна улога у њој, види се да Србија нема готово никакве користи, а има много штете од тога. Нормално питање је, зашто је Вучић тамо ишао на невиђено, а када је већ дошао, зашто је потписао један правно неидентификован, а политички опасан документ. Али, као и до сада, није се коцкао на свој рачун већ на рачун Србије.

Шта мислите о оцени професора Огњена Радоњића да ће, на основу Вашингтонског споразума, Косово бити независно за годину дана? На сличним аргументима је и професор Владета Јанковић прогнозирао да ће Косово моћи да уђе у Уједињене нације по истеку мораторијума. Да ли је толико пресудна једна запета у тексту споразума?

Та претпоследња тачка документа једна је од Вучићевих фазних капитулација. Србија мора да одустане од своје једине ефикасне политике у вези Косова и Метохије – кампање за укидање признања, али се рестрикција за „Косово“ тиче само захтева за пријем у међународне организације. И то на годину дана. Претпоставља се да ће се најдуже за годину дана стећи сви услови за признање „Косова“ од стране Србије, а тиме и за улазак ове западне творевине у УН. То је довољно времена и да се САД и Русија нагоде око неких важних питања (рецимо у вези Крима) како би Русија, под разумљивим изговором да они не могу бити већи Срби од Срба, прећутала улазак „Косова“ у УН. Испада да ће оно стварно бити историјска запета.

Како Вама изгледају комешања која су настала у српској јавности, али и у свету, око најаве о пресељењу амбасаде Србије из Тел Авива у Јерусалим и збуњујуће поруке власти о томе?

То је само показатељ дубине пада Србије у међународном окружењу. Таква понуда Трампа била је заиста непристојна. Али, он уопште није ризиковао имајући Вучића, а испада ипак Србију, за жртву. Наша земља постала је вечити улог у Вучићевој незајажљивој потреби за свевлашћу.

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

Колико се спољнополитичка позиција Србије променила у последњим недељама имајући у виду одредбе споразума у Вашингтону, притисак ЕУ за одлагање војних вежби, па и актуелна дешавања у региону? Које су могуће последице тога?

Ово питање логички се надовезује на претходно. Србија је постала једна небитна земља у западној стратегији тзв. Западног Балкана, који служи још само као тампон зона у настајању међународног поретка великих простора. Из ове визуре, улога Србије није ни већа ни значајнија од улоге „Косова“, једног конструкта који испуњава све услове концепта „пропале државе“. Вашингтонски водвиљ је најбоље показао да су Србија и „Косово“ сада на равној нози. А то је најбоље потврдио председник Вучић својим егзалтираним одушевљењем улогом статисте. Одлазак у Брисел, на позорницу за други чин, само је потврдио да човек наставља да игра по јефтиним нотама.

Ових дана настављају се преговори Београда и Приштине пред ЕУ о формирању Заједнице српских општина на КиМ и већ су се чули различити услови две стране о томе. Да ли је ЗСО заиста најбитније и најбоље што Србија у овом тренутку може да испреговара за своје грађане на КиМ?

Најпре, шта је ЗСО. Наша јавност је убеђена да је то резултат Вучићеве борбе за интересе Срба на КиМ. Напротив, заједница општина – па и српских – концепт је из плана Мартија Ахтисарија (анекс IV) који је преточен у Устав „Косова“ и одатле у тамошњи закон о локалној самоуправи. Познато је да је овај изворни документ Србија својевремено одбила. У одредбама Првог бриселског споразума (2013) о ЗСО нема ничег новог у односу на овај извор и његове поменуте деривате. Значи, Вучић није добио ништа за косметске Србе што већ није уставна и законска обавеза „Косова“, а дао је све чиме је Србија у покрајини и правно и фактички располагала. Био је толико вешт преговарач да на крају није добио ни ЗСО. Ни ЕУ као посредник није хтела да убеди албанске представнике да реализују своју уговорну обавезу према остатку Србије. Уместо да због свега тога поништи Бриселски споразум, Вучић је остао у чекаоници ЕУ седам и по година да би сада поентирао са ЗСО као „добитком“ за признање независности „Косова“.

Имате ли утисак да је Европска унија одлучна у намери да у скорије време реши питање Косова? Колико се ЕУ утркује са САД у овоме?

Бојим се да ће се овај посао завршити управо са ЗСО као тешкој албанској концесији датој Вучићу. Не сме се заборавити, и Бриселски споразум као почетак de iure признања „Косова“ и правно обавезујући споразум као његов крај, јесу замисли Европске уније. Вашингтонски документ је само кочница за што мекши пад Србије у амбис државног самопонижења и самонегирања. Ту примарно постоји сарадња ЕУ и САД на заједничком послу, а тек секундарно повремено такмичење поводом конкретних посебних интереса.

Спровођење уравниловке на Балкану

Негде сте написали и да подршка коју Запад пружа Вучићу показује да је код нас „на делу модел Ђукановић“. А ових дана пратимо како, чини се, Мило Ђукановић губи ту подршку. ЕУ устаје и против Лукашенка у Белорусији. Може ли се рећи да Запад повлачи подршку диктаторима и како би се то могло одразити на Вучића?

У овим стварима Запад води јако прагматичну политику. Ту нема проблема у вези с природом власти у државама које западни политичари сматрају својом периферијом, тампон зоном или напросто сфером утицаја. У таквим ситуацијама мали је маневарски простор за демократску опозицију која истовремено не жели да буде пуки инструмент ничије спољне политике или стратегије. Мислим да је Србија у горој ситуацији у поређењу и са Црном Гором пре избора и са Белорусијом данас, иако је модел владавине готово исти. Србија треба да се провуче кроз теснац коме је једна страна постојећа диктатура а друга настојање Запада да у региону тзв. западног Балкана спроведе политичку уравниловку. Само оваква стратегија опозиције биће у стању да изазове масовну подршку какву је недавно изборила црногорска опозиција, додуше у прилично другачијим условима.

Александра Поповић

Опрема: Стање ствари

(Данас/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 17. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар