Свештеник Алексеј Кнутов, Владимир Немиченков: Злоупотреба икона у савременом свету

Доносимо опсежан текст о. Алексеја Кнутова и Владимира Немиченкова који је посрбила Аница Јовичић. Прилог препоручује наш В. Димитријевић

Мајица са принтом „Крст са Голготе“ (Извор: Православие.ру)

Лековита студија два руска богослова

Mорамо да признамо једну просту чињеницу: ми живимо у доба које не разуме и не воли православну икону. (Уосталом, без љубави, тог гносеолошког оруђа по преимућству, разумевање је немогуће.) То је парадоксална тврдња јер су православне иконе свуда око нас: има их на зидним и џепним календарима, у излозима радњи, на зидовима канцеларија и станова, изнад волана џипова и аутомобила, на поштанским маркама. Доступније су више но икад, и тешко је наћи човека без „иконице“. Па, о чему је онда реч? Реч је о томе да је феноменологија штампане иконе умногоме распршила њену предањску онтологију. Само тако је постало могуће да се иконе, за које се гинуло у доба иконоломачке кризе, и које су одомаћене као Свето Предање у доба Седмог васељенског сабора, налазе на кесама на којима пише „Срећна слава“ и да се лепе на насловнице гнусних таблоида, који, одмах испод иконе, објављују слике блудница из ријалити програма.

Познати немачки мислилац, Валтер Бенјамин, у свом огледу „Уметничко дело у доба техничке репродукције“, упозорио је, још пре Другог светског рата, да техничка репродукција разара ауру уметничких дела, лишава их његове лепоте која је, између осталог, у јединитости. Што више репродукција – то мања вредност изворника. Заиста, срећемо се с временом новог иконоломства, перфиднијег од оног древног.

Зато је пред нама лековита студија два руска богослова, оца Алексеја Кнутова и Владимира Немиченкова, који се овом темом подробно и побожно баве. Текст је превела сестра у Христу Аница Јовичић. Нека јој је хвала и од Бога награда.

Владимир Димитријевић

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ПРИЛОГ (PDF, 2.2MB)



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Слажем се са братом Владимиром. Има превише немарног односа према иконама и Часном крсту и у самој Цркви, а нарочито ван ње. Никад ми није било јасно ко производи разне употребне предмете са иконама на њима, а још мање ми је јасно зашто се то продаје у црквеним продавницама. (Нпр. „чувени“ привесци за кључеве са иконицама светитеља, који се, наравно, са кључевима држе у џепу; календари, обични и мали, црквени; иконице-магнети, па флаше и чаше са иконама и крстовима…).
    О украсним кесама са ликом Христа или Крстом у самоуслугама шта рећи? Ужас од неразумевања.
    Требало би да Црква најпре почисти „у свом дворишту“, а потом да предузме одговарајуће мере да се забрани производња употребних предмета (у првом реду украсних кеса) који на себи имају одштампане иконе и Крст.

Оставите коментар