Славољуб Лекић: Трампов рат против Срба

У Белој кући славе споразум од 5. 9. 2020. тј. нови рат, вероватно уверени да ће бити учинковитији од оног вођеног 1999. године

Потписивање споразума у Белој кући (Фото: Бета/АП)

У Вашингтону су у Белој кући 5. 9. 2020. одржани разговори посвећени будућности српске покрајине Косово и Метохија и потписан је споразум.[1] Поред српског и америчког председника у разговорима су учествовали политичари албанске националности. Организација разговора, потписивање документа, посебно његов садржај који се тиче интереса великог броја земаља, изазвали су пажњу и негодовање међународне и домаће јавности. Администрација Доналда Трампа коначно се приближила Клинтоновима. Наставља балкански рат вођен 1999. године. Изгледа да је Трамп пред председничке изборе решио да избаци Русију и Кину са Балкана (из Европе) и САД стави на чело човечанства. Док Москву уверава да жели мир и споразум, идеолози његовог покрета окупљају хришћанску коалицију против Кине. У том предњачи Стив Бенон.

Из рата који је Трамп потпалио 5. 9. 2020. ваља извући закључке корисне за прогнозу догађаја у наредних годину-две дана.

Прво, у Белој кући славе споразум од 5. 9. 2020. тј. нови рат, вероватно уверени да ће бити учинковитији од оног вођеног 1999. Друго, у време рата НАТО-а против Србије 1999. у Москви је непрекидно био Строб Талбот, обезбеђујући немешање Бориса Николајевича Јељцина у балкански кошмар. Данас САД воде балканску политику без имало такта и опреза. Треће, после рата 1999. Јељцин је превремено напустио Кремљ и променила се политика Москве према Евроазији. Четврто, америчка авијација сравнила је кинеску амбасаду у Београду 1999. а сада њихову мобилну мрежу. Пето, дипломатско понижавање представника Србије у Белој кући 5. 9. 2020. Пекинг и Москва (и остали свет) добро су разумели. Сликовито поређење главног уредника РТ-а Симоњанове на Телеграму то и показује.[2]

Авантуризам и потцењивање остатка света Клинтонових, Олбрајтове, Кларка и других представника америчких администрација изнедрио је Трампов покрет. Али он је, ма колико изгледао јак, уступајући на пољу идеологије (нпр. тачка 13 споразума[3]) изгубио уверљивост како на спољнополитичком плану тако и у самој САД. Очевидно је да елите које га подржавају сматрају да се балканске (и друге) авантуре увек завршавају хепиендом и да раскол америчког друштва није у тесној вези са спољном политиком САД.

Србија трпи све веће насиље евроатлантског света без гаранција да ће следеће године успети да се од њега избави. Србима не остаје ништа до да сачувају прибраност и припреме се за нову фазу рата. Посебно на пољу идеологије. Москви и Пекингу такође.

Аутор је професор универзитета и уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду


[1] http://rs.n1info.com/Vesti/a636581/Tekst-sporazuma-Beograd-Pristina.html

[2] https://stanjestvari.com/2020/09/07/glavna-urednica-rusija-danas-vucic-je-silovan-u-vasingtonu/

[3] (Прим. СС) Тачка 13 гласи: Обе стране ће радити на томе да у 69 земаља у којима је хомосексуалност кажњива дође до њене декриминализације.



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Нисам сигуран да ово разумем.
    НАТО је добио рат 1999. и окупирао српску покрајину. Русија није ни покушала да учествује у том рату.
    Од 2000. Србија је НАТО вазал и испуњава све битне захтеве западног савеза. Присуство Русије у Србији, у односу на Америку и ЕУ је, углавном, симболично. Политички, у односу на њих, практично, безначајно. Та чињеница се, у српској јавности, покрива медијском буком о руско-српском пријатељству, манифестацијама и ритуалима. Суштински, Србија је НАТО пион.
    Међутим, чак и у таквим околностима постоји маневарски простор за самосталнију политику и одбијање неких захтева западног савеза. Проблем је у томе што Срби то НЕЋЕ. од 2008., када се први пут понудила могућност да се Срби одрекну ЕУ, у име сопствених инетеса и Косова, Срби су одабрали да се не одрекну, а касније је то увек потврђивано, да би данас дошли у ситуацију да немамо ни једну једину релевантну политичку снагу која заговара суверенистичку политику. На власти имамо марионету која издаје и предаје све што се може дати и предати, а за то има подршку Русије. Толико о руским интересима на Балкану.
    Срби не трпе никакво насиље западног савеза, осим оног које је проузрокованом њиховим опредељењем да буду део тог савеза. Када се Срби буду определили да не буду део тог савеза, када се одлуче за пут националне слободе, онда ћемо видети каквом ће насиљу бити изложени. Наравно, у овом тренутку не изгледа да ће се то икада десити.
    Ако је Вучић био под притиском да потпише онакву будалаштину и увреду у Вашингтону, онда је то притисак на њега лично, онда је он, лично, нечим уцењен. Никаквог другог притиска није било. Да није потписао не би Србија била бомбардована, не би јој биле увођене санкције и сл. Он је потписао због себе, не због Србије, али, њега подржава 2 милиона Срба. Но, чак ни то није највећа трагедија. Највећа трагедија је што они који га не подржавају, пре свега српски суверенисти, НЕ ПОСТОЈЕ као политичка количина у Србији, а за то, признаћете, нису криви ни Вучић ни Запад.
    Ја разумем да је лакше оптуживати Запад и чекати Русе, него одговорити на питање: зашто ми не постојимо као политичка количина? Зашто сваки пут, када узме да потпише нешто на штету Срба, не запита себе: а шта да радим ако ми они изведу 100 хиљада на улицу, па буде свињарија?

    32
    1
  2. Postoji sporan deo komentara gospodina Čeleketića a to je: „Проблем је у томе што Срби то НЕЋЕ. од 2008., када се први пут понудила могућност да се Срби одрекну ЕУ, у име сопствених инетеса и Косова, Срби су одабрали да се не одрекну, а касније је то увек потврђивано, да би данас дошли у ситуацију да немамо ни једну једину релевантну политичку снагу која заговара суверенистичку политику“.

    Koliko se ja sećam, 2008. je posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova gotovo pola miliona ljudi izašlo na ulice tražeći konkretne aktivnosti koje će zemlja poduzeti protiv ovog čina. Boris Tadić je otišao hitnim poslom u Rumuniju, demokrate na ulici nisi mogao da vidiš ni u tragovima. Vojislav Koštunica nam je doveo Ivanu Žigon da nam recituje i poslao nas ispred Hrama da se pomolimo a onda otišao da se politički samoubije. Žuti su se konsolidovali, izveli tzv „Ministarski puč“ i produžili da servisiraju samoproglašeni nezavisnost Kosova.

    „Pravoslavno bratstvo“ Dveri je pocelo da se raspada posle prvog manjeg izbornog uspeha i prve veće kinte koja je došla nadomak ruke. Bilo je dovoljno da se u izgledu javi mogućnost upravljanja Novosadskim Grobljima da bi se iz pokreta izdvojila „Treća Srbija“.

    Urednik popularnog sajta nacionalne orjentacije Nova Srpska Politička misao Đorđe Vukadinović je spremno utrčao da bude „Boško umesto Boška“, iako nije čovek sa materijalnim problemima i bez zadrške u sekundi žrtvovao višedecenijski ugled koji je gradio među nacionalno orjentisanim svetom. Na dan njegovog „preleta“ na vesti o tome na NSPM osvanulo je čitavih *pet* komentara (svi afirmativni) što samo svedoči o količini cenzure koju je morao da upotrebi.

    Jasno je da sam mnogo toga preskočio poput Boškovog jurcanja za američkim ambasadorom i bratimljenja sa Pajticem kako bi namakao pola glasa za ulazak u parlament, jutjub performans Fajgelja kad mu je presušila kinta itd i to je u cilju da se čitaoc ne opterećuje beskonačnim nabrajanjima.

    Imajući sve ovo u vidu, odakle Vam ideja da „Srbi neće“?

    Jedini razlog zašto pseudopatriotska scena još postoji na marginama je taj što policija još ulaže neka sredstva u njih kako bi se kanalisao i dodatno rasipao taj sloj birača. Oni su 2008. naučili lekciju i ne pada im na pamet da dozvole da im ponovo izadje pola miliona ljudi na ulice.

    Politika vam je slicna prodaji, vi imate neku politicku ideju i pokusavate da je prodate biracima. S obzirom da se u patriotskoj prici uvek pojavljuje cenzus kao nedostižan cilj jasno je da svi ovakvi mikropokreti imaju očajnu komunikaciju sa biracima. Isto tako da li biste otvorili perionicu kola u svojoj ulici ako u njoj vec rade tri takve perionice? Hoćete ali samo u jednom slučaju – a to je da Vam neko sa strane subvencioniše tu perionicu. To Vam je i odgovor zašto godinama postoje desetine pseudopatriotskih mikropokreta istovetnih formalnih ciljeva i nultom sposobnošću udruživanja. Taj koji ih subvencioniše nikad nije ni zamislio da se ti pokreti za nešto pitaju i budu bitan činilac.

    Na kraju krajeva da biste bili suvereni potrebni su Vam jaki kadrovi. U suverenoj zemlji ministarstva su mesta na kojim se kreira resorna politika. U nesuverenoj zemlji ministarstva su prosta „operativa“ gde se delegiraju spolja primljeni nalozi i gde se vodi računa o rokovima. Posledično u nesuverenim zemljama se na mestima ministara nalaze katkad i srednjoškolci i osobe koje su navrat nanos dobile nekakvu diplomu kada su od strane svoje partije vidjeni za tu i tu fuknciju. Biti jak kadar ne znači samo imati relevantnu regularno stečenu diplomu i iskustvo – već i biti sposoban oštro se zalagati za nešto. Kada je Boško krenuo u obračun sa ostalim dverjanima intelektualci, kojima se u pogledu formalnog obrazovanja nema šta zameriti, a koji su podržavali pokret nije palo na pamet da se tome suprotstave već su se samo distancirali.

    Još jedna stvar, kada pitate prosečnog simpatizera nekog pseudopatriotskog pokreta „šta je on“ dobijate odgovor da je on „antikomunista“. Kada krenete sa potpitanjem da Vas interesuje šta on jeste a ne čemu se protivi nastaje kratak spoj. Ako ste naišli na nešto obrazovanijeg lika možete se nadati rđavom tumačenju Ljotića i to je sve. Ako ga pitate za svojinske odnose hoće kapitalizam. Ako ga pitate kako se protiv globalizma bori zalažući se za kapitalizam on ili ne zna ili odgovara da je „njegov kapitalizam“ pošteniji kapitalizam. Ljudi ovo osećaju. Ljudi kapiraju da kada bi se nekim čudom ovi likovi za bilo šta pitali ne bi ni stigli do odbrane Kosova jer bi se organizovanje prevoza, snabdevanja strujom i vodom i slično pojavili kao nepremostive prepreke.

    Da ne dužim…

Оставите коментар