Spiritual guerilla: „Струка“ против универзалног човека

Позивање на меродавност струке често не иде даље од простог покоравања ауторитету о коме се, заправо, ништа и не зна

Извор: covid19.rs

Уколико би се мерила учесталост употребе речи у последњих неколико месеци, „струка“ би свакако била једна од најзаступљенијих – до те мере да је постала иритантна, неподношљива мантра, јалова и без садржине.

„Струка“ подразумева специјализацију у једној грани науке, технике или људске делатности уопште, а то јој даје компетенцију да даје мишљења и доноси одлуке у вези с том, специфичном делатношћу. Кључно је то да је она снабдевена ауторитетом научне утемељености и исправности, који не трпи приговор и опирање. У доба рационализма и позитивизма, исправност „научног мишљења“ не сме се доводити у питање.

Сваком ко иоле познаје историју науке, међутим, познато је колико је заблуда, грешака или намерних искривљења чињеница уграђено у деценијама, па и вековима прихваћене научне теорије. Отуда, позивање на меродавност струке често не иде даље од простог покоравања ауторитету о коме се, заправо, ништа и не зна (а који и сам, суочен с новом појавом, ништа не зна). Ипак се претпоставља да ми, лаици, не можемо донети никакав суд и да треба да се покоримо етаблираном мишљењу, препоруци или „мери“ – „струке“. У питању је ауторитет, а не компетенција; при том често вулгарно наметнут идејом да „лаици о томе ништа не знају, па немају право ни да се питају“ – још једном од перфидних идеја рационализма.

Стенли Милграм (Stanley Milgram) спровео је на Јејл универзитету, током шездесетих година, серију експеримената којима се мерила спремност испитаника да се покоре ауторитету кад им је сугерисано да ураде нешто што је у супротности с њиховом савешћу и моралним уверењима. У експерименту је учествовао један испитаник, сарадник и експериментатор. Испитанику је, међутим, речено да је он сарадник у експерименту који се односи на учење и памћење. Требало је да он свом „субјекту експеримента“ поставља питања (радило се о спаривању речи) и задаје му електрошокове уколико би погрешно одговорио (ти електрошокови нису били прави, а сарадник – „субјект експеримента“ глумио је нелагоду и бол). Почињало би се од напона од петнаест волти, и постепено се појачавало, до напона који би био смртоносан. Премда није могао да види „субјект експеримента“, испитаник је могао да чује његове протесте, жалбе, изразе бола и патње. Експериментатор је све време био присутан и сугерисао испитанику да настави кад би био забринут због онога што би чуо и мислио да „субјект експеримента“ преживљава. Испоставило се да је значајна већина испитаника пратила те сугестије до краја експеримента, до смртоносне волтаже, кад се иза непровидне преграде већ ништа више није чуло – што би говорило да је њихов „субјект“ без свести. Заправо, СВИ испитаници прешли су напон од 300 волти, а 65% је наставило с експериментом све до максималног, 450-волтног напона. У питању је била конфликтна ситуација: премда су осећали да „нешто није у реду“ и чули протесте, све до агоније и тишине свог „субјекта експеримента“, ауторитет (експериментатор) им је сугерисао да то занемаре и наставе с експериментом, и они су му се покоравали.

Стенли Милграм на Менхетну 1975. (Фото: Librado Romero/The New York Times)

Милграм је желео да објасни злочине почињене током Другог светског рата, непосредно подстакнут суђењем Адолфу Ајхману које се тих година одигравало, и требало је да одговори на питање – да ли је могуће да су Ајхман и његови сарадници просто „извршавали наређења“ и да ли су „Немци другачији“?

Милграмов експеримент, као и слични експерименти спровођени касније у другим срединама (са сагласним резултатима) оповргли су било какву етнопсихолошку склоност ка покоравању ауторитету – она је, рекло би се, универзална. Милграмова предвиђања резултата експеримента, међутим, била су погрешна – он је мислио да ће људи бити неупоредиво склонији да се ослоне на сопствено саосећање, логику и морални суд, него што се то показало, и касније, новим експериментима, потврдило.

Данас присуствујемо глобалном експерименту покоравања света нејасном и невидљивом ауторитету „нове нормалности“. Такав след догађаја омогућен је превасходно тиме што су трансцендентни и надљудски морални закони, а за њима и аутентично људска емотивност, способност за саосећање и сарадњу, расточени и прокажени као некорисни баласт. Сад се то исто чини са способношћу за логичко повезивање појава, разумевање и доношење закључака. На глобалном нивоу, људи се подстичу да постану фах идиоти, слепи и глуви за све оно што се не односи на њихово непосредно поље деловања. Школе и универзитети преуређују се тако да специјализација буде све ужа, квантификација све драстичнија, а знање и разумевање све оскудније и зависније од ауторитета. Не може се то објаснити тек повећаним обимом информација и фундуса знања који постаје прегломазан за „обичног човека“ који онда нужно бира поље у којем ће постати „стручан“. Напротив, то је терор „употребљивог знања“ без промишљања и моралног утемељења. Медијском индоктринацијом и манипулацијом створен је нови појам „универзалног човека“ – који је у потпуној супротности са ренесансним идеалом. Нови „универзални човек“ је бесполно, бескрвно биће, без корена, без идентитета, без стварних критичких способности, без аутентичности, без знања, без пута и циља, без жеље да разуме Универзум, способно једино за покоравање сопственом благоутробију и онима који му ту врсту нарцистичког самообожавања, макар привремено (колико је потребно за куповину најновијег мобилног телефона или вечеру у престижном ресторану) омогућавају. Сви они који осећају нелогичност и нељудскост поретка који нам се свакодневно сервира, који анализирају, упоређују чињенице и налазе у њима дисонанце које настоје да објасне, исмевају се као какви „антиваксери, „равноземљаши“ и „теоретичари завере“ . Первертираност тог поретка јасно се огледа у тобожњем позивању на „бригу за друге“, „слободу“ и „разум“, који нису ништа друго до брига за туђи профит, туђу слободу и туђи, монструозни систем вредности, у којем нема места за Бога, осећања, морал, разум, ни за човека самог. Те тако, где је леонардовски l’ uomo universale, човек разноврсног знања, маште и запитаности? Будући да је поседник некорисних и неупотребљивих, па тиме и неисплативих, знања, мота каблове или продаје данско пециво у некој транснационалној компанији.

Леонардо да Винчи, Витрувијев човек, 1490. (Фото: Викимедија)

Но и тако, он је носилац аутентичног људског потенцијала и корен новог, божанског и људског поретка, онда кад се наказни свет тривијалног и материјалног буде претворио у прах. А то је неминовно.

Приредило и опремило: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla, 28. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Мртви смо

    Старо сајмиште Сајам
    Исто све Разглас жубори
    Издајте душу у најам
    Струка нам ко стоци збори

    Закрпу на образ мећем
    Лик без лица y колони
    Ужасно споро се крећем
    Прекасно аларм нам звони

    Често нам пиштољ на челу
    Лептира из сна да дамо
    Кошмар Бомба у тијелу
    Мртви смо само не знамо

    Момчило

    16
  2. Фино “ очешљан“ текст, са “ раздељком“ на правој ( десној) страни, где је раздељак требао бити дубљи – дрвеним “ честим чешљем“ за вашке, покупити и гњиде богоотпадништва, мајмуноликог позитивизма, баналног научењаштва… Да од “ струке“ само перут остане…

Оставите коментар