Чедомир Јовановић: Додик и црногорски литијаши највећа претња за мир на Балкану

Караџић је својевремено окренуо леђа Милошевићу, а сва је прилика да и Додик користи сваку шансу да уздрма нашу стабилност поређењем Косова и РС, рекао председник ЛДП-а

Чедомир Јовановић (Фото: Зоран Мрђа/Медија центар Београд)

Постала је пракса да, сваки пут пред кључне сусрете председника Србије са светским званичницима, Милорад Додик покушава да наметне питање Републике Српске (РС) као централно, сматра председник Либерално демократске партије Чедомир Јовановић.

Јовановић упозорава да стављање у исти кош РС и Косова данас само може да штети интересима Србије.

Додик „на овај начин само завршава оно што Караџић није стигао током рата у Босни“, указао је у саопштењу Јовановић, али је признао и да околности нису исте као деведесетих.

Ипак, према његовом мишљењу, „може да се повуче паралела у једној ствари – и онда и сада српско руководство у РС може да нанесе немерљиву штету самој Србији“.

„Караџић је својевремено окренуо леђа Милошевићу, а сва је прилика да и Додик користи сваку шансу да уздрма нашу стабилност поређењем статуса Косова и РС“, предочио је Јовановић.

Он мисли и да „Додик није једини који преко наше кичме покушава да дође до политичких поена“ и указује да је „Србија стално у маказама између Срба са оне стране Дрине, али и Срба из Црне Горе“.

„Подразумева се да будемо пажљиви у односима са њима, али не и да допустимо да нас увуку у сукобе са суседима, тражећи да се мешамо у њихова унутрашња питања“, објаснио је Јовановић.

Према његовом виђењу, од Србије се очекује да се званично одреди по актуелним питањима и у Босни и у Црној Гори, што „не смемо себи да дозволимо“.

„Срби из данашње Србије су у прошлости били највећа претња по регион. Данас је обрнуто. Највећа претња за мир на Балкану данас су управо Додик, али и црногорски литијаши и партије које стоје иза њих“, уверен је Јовановић.

Како је илустровао, у Црној Гори се на литијама отворено тражи напуштање европске политике, пева о Косову и негира црногорска државност.

„Наравно да се то не односи само на Ђукановића, већ се шаље и јасна порука Вучићу шта се од њега очекује у преговорима са Приштином“, сматра Јовановић.

Обавеза нашег државног врха, према његовом ставу, „јесте да увек понови да се не меша у унутрашња питања БиХ или Црне Горе, да покуша да заштити интересе Републике Србије сваки пут када се помене статус РС и независност Црне Горе“.

Ми то и чинимо, али сваки такав разговор делује као гашење пожара бензином. Поред сачуваног мира, који јесте најбитнији, нас такви притисци увек додатно слабе, али и коштају, тврди Јовановић.

Како је образложио, „једно је брига о националним интересима у региону, а сасвим друго то што Милорад Додик увек искористи прилику да ту бригу о Србима у региону добро наплати, а литијаши да нас врате у време сукоба са Албанцима“.

„Мир у Босни увек је значио и мир у региону. А свако поређење Косова са Босном свакако не помаже нашим напорима да одржимо стабилну ситуацију у земљи“, упозорио је Јовановић.

Он сматра да је можда време да „држава заузме оштрији став према Милораду Додику, како сви држављани Републике Србије не би били таоци непромишљене политике српског члана Председништва БиХ“.

„А сигурно је дошло време да косовски чвор решавамо, без обзира на упозорења које чујемо од просрпских странака у Црној Гори“, оценио је председник ЛДП.

И, на крају крајева, закључио је Јовановић, „можда је време да јасно ставимо до знања и регионалним и међународним партнерима да се српска политика креира у Београду, а не у Бањалуци или на литијама у Црној Гори, и да то учинимо док не буде касно“.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 27. 8. 2020)

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , , ,

5 replies

  1. МАРКСИСТИЧКО УТЕРИВАЊЕ РАСИЗМА И СРБОФОБИЈЕ У СРБИЈИ

    Маркс је страствено мрзео Србе и Русе. У Руско -Турском рату стао је на страну турских империјалиста. За Маркса су православни словенски народи били олош. Он је 1848. године „захтевао од Немачке да зарати са Русијом и да је уништи…“ – “Marx called the Slavic people a “rabble and looked forward to the time when Germany, together with Hungary and Poland, would destroy Russia… He wrote on June 12, 1848 demanding ‘a war with Russia’ … in which Germany can become virile…” (Види: Allan C. Brownfeld, The racism of Karl Marx, СDL, Baton Rouge. La., USA, August 1981. стр. 7).

    Пошто је Марксов „Капитал“ од свих страних језика најпре преведен у подривеној и подземној Царској Русији, на који нико у Европи и Америци није обраћао пажњу, Маркс је о томе случају писао Кугелману 12 октобра 1878. године:

    „То је иронија судбине, да су Руси, против којих сам се ја у току 25 година непрестално борио и то не само немечки, него и француски и енглески, увек били моји ‘дображелатењи’…“

    У овом контексту треба истаћи, да су извесни „српски“ интернационалистички најамници, бечко-берлински марксисти баљезгари у Србији у XIX и XX столећу, имали изразито непријатељски однос према српском народу и држави која је никла из крви и жртава нашег несрећног народа (Види: Милица Дамјановић, Милош Јевтић и Милан Вукос, Црвени Универзитет 1919-1941, Београд, 1966; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената београдског Универзитета, књ. I од 1919-1929, и књ. II, од 1929 до 1941, Београд, 1966 и 1974). Носили су опасни вирус националног обезличења и подстицали аустромарксизам-интернационализам у Србији. Одступали су од историских корена српског народа. Кроз интернационални, масонско-илуминатски аусртромарксизам умртљавали су националну свест српског народа. Није им сметало што Карл Маркс, илуминатски плагијатор, није крио своје непријатељство према ослободилачкој борби српског народа. Он је у америчком листу „Њујорк Трибјун“ 1853. године, писао за ослободилачке напоре српског народа у Црној Гори:

    „Ту се утврдила једна чета отимичара, која пљачка по равницама и пљачку слаже по својим брдским тврђавама. Ови романтичари, али доста неподесни господари постали су већ одавно несносни Европи…“

    Маркс је био и расиста, масон, сатаниста, идолатриста, окултиста и илуминатиста. Он је у једном писму, које је упутио своме блиском сараднику Фридриху Енгелсу писао о Ласалу, њиховом заједничком ривалу у социјалистичком покрету, дословно ово:
    “…Она јеврејска црнчина Ласал, који срећом одлази крајем ове недеље, опет је изгубио 5.000 талира у једној преварантској шпекулацији. Тај би пре бацио новац на ђубриште него што би га позајмио ‘пријатељу’, чак и када би му интерес и капитал били загарантовани. Поред тога, он поступа по начелу да он мора да живи као јеврејски барон…

    Сада ми је потпуно јасно да он, као што доказује структура његове лобање и његова гргурава коса – води порекло од црнаца који су се придружили Мојсијевом изласку из Египта (под претпоставком да се његова мајка или баба на очевој страни није парила са црнчином). Овај свој јудеизам са германизмом, са суштинском црначком субстанцом мора да произведе одговарајуће последице. Његов безобразлук је такође црначки…“ – “Marx, for axamle, wrot to Engels on Jyly 30, 1862 obout one of the leaders of socialism in Germany and his rival, Fedrinand Lasalle, whom he referred to as that “Jewish Nigger, Lasalle”. He wrote: It is now absolutely clear to me that, as bot the shape of his head and his hair texture shows – he descends from the negroes who joined ‘Moses’ flight from Egypt (unless his mother or grandmather on the paternal side hybridized with a nigger)… the pushiness of the fellow is also nigger-like…” ( Види: Nathaniel Weyl, Karl Marx; Racist, Arlington House, 1980; John Robison, Proofs of a conspiracy against all the religions and governments of Europe carried on in the secret meetings of free masons, illuminati, and reading societies…, Boston, U.S.A., 1967; Karl Marx on Religion, стр. 247, Saul R. Padover, ed. McGraw Hill).

    У овом контексту цитирали бисмо Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв. „Светске Федералне Владе“, која стоји под заштитом англо-америчког естаблишмента Сједињених Америчких Држава (Види: Carroll Quigley, The anglo-american establishment from Rhodes to Cliveden, New York, 1981), чије се седиште налази у Њујорку ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for UNICEF and President of the World Federalist Movement…“). Јустинов је објавио веома интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек, листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр. 257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и етиопског порекла — “… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vij…).

    Колико су „српски“ интернационалисти-аустромарксисти у Србији били родољуби о томе најбоље говори др. Гоpдана Влајчић у својој књизи коју је објавила под насловом “Комунистичка Партија Југославије и национално питање”, где дословно стоји:

    “Посебно након Октобарске социјалистичке револуције, аустроугарски дио југославенске социјалне демокрације врши заокрет ка прихваћању идеје о уједињењу Југославена изван Аустро-Угарске монархије. Што се више приближавамо крају 1918. те су идеје све гласније, да би прводецембарски акт државно-правног обједињавања Југославена био поздрављен од цјелокупне југославенске социјалне демокрације као корак нужно потребан даљем развоју социјалне револуције…” (Види: Гордана Влајчић, КПЈ и национално питање у Југославији, Загреб, 1974, стр, 57-58).

    У вези са србофобичним Димитријем Туцовићем, аустромарксистом-интернационалистом било би интересантно знати да ли је пао као резервни официр на фронту према Аустро -Угарској 1914. године за слободу своје отаџбине Србије или да би допринео уједињењу свих југословенских народа, који није био ништа друго према др. Влајчићки него само корак нужно потребан развоју аустромарксистичко-интернационалистичке социјалне револуције. Ово утолико пре што и данас извесни „српски“ аустромарксисти-интернационалисти баљезгари у Србији праве велики морални капитал од његовог геста, да положи живот за Србију или може бити када је реч о његовом случају, за победу једне аустромарксистичке- интернационалистичке дестуктивне идеје.

    Имајући у виду да је Димитрије Туцовић објавио пропагандну књигу „Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“ у којој је прихватио антисрпске тезе бечко-берлинских марксиста баљезгара. Туцовић је имао прилику да гледа масовне злочине које су Турци и Албанци вршили над нашим обесправљеним, потлаченим и пониженим српским народом на Косову и Метохији, преко којих је свесно прелазио, јер се залагао за антисрпску бечко-берлинску марксистичку пропаганду ( Види: Димитрије Туцовић, Србија и Арбанија, један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије, Београд, 1914; Димитрије Туцовић, Изабрани списи, СКЗ, Београд, 1964).

    Све у свему, Туцовићев претеча аустромарксиста-интернациоиналиста био је Светозар Марковић „српски социјалиста“, који је замишљао време кад ће у бечко-берлинској Србији престати националност и настати интернационалност. Нема сумње да је Марковићева теорија и пракса српских аустромаркисиста-интернациоиналиста, бечко-берлинских баљезгара и довела до данашњег стања у којем се налази наш обесправљени, потлачени, осакаћени и понижени несрећни српски народ.
    Узимајући у обзир студију Илије Станојчића о аустромарксисти-интернационалисти Светозару Марковићу, бечко-берлинском марксисти баљезгару, коју је објавио под насловом “О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању”, у којој између осталог, стоји:

    “… У тим првим чланцима Марковић ће третирати и однос националног и интернационалног у пракси решавања националног питања. ‘Ми разумемо, пише Марковић, потребу да се различити народи скупе, да живе заједно у једној заједници. Ми замишљамо време кад ће престати ‘народност’ и настати ‘човечанство’. Али то време може се спремити само развитком и образовањем разних народа, развитком индустрије и пуног саобраћаја… То је стање дакле тек резултат народног развитка. А дотле треба доћи… Важно је напоменути да Марковић, иако истиче принцип ‘самопределења’, тј. право сваке нације да заснује своју самосталну државу, говори и о могућности да се касније разједињене нације уједине, али, разуме се, на сасвим другим друштвеним и политичким основама….” (Види: Илија Станојчић, О једном досад непознатом чланку Светозара Марковића о парламентаризму и националном питању, Споменик CVI, САНУМ, Оделење друштвеих наука, Нова серија бр. 8, Београд, 1956, стр. 6).

    Такође, имајући на уму, да је Родољуб Чолаковић, криминалац, аустромарксиста-интернационалиста, бечко-берлински баљезгар изнео своје комунистичко-троцкистичко мишљење и став о националном питању у једном чланку који је објављен под насловом „Правилан став о националном питању”, где дословно каже: “… Нација је резултат кретања друштвене поделе рада и овај јој (а не посебни интереси било које одвојено узете, класе или слоја у друштву) одређује оквире деловања и постојања као и суштину…” (Види: Родољуб Чолаковић, Правилан став према националном питању, “Социјализам”, бр. 2, Београд, 1959; Родољуб Чолаковић, О лажном и правом српству, Сарајево, 1945).

    Најочигледнији пример националног питања у свету биће решен према плану који је истакао совјетски марксиста-интернационалиста Димитрије Захаровић Мануилски у једном говору давне 1925, као члан Извршног одбора фабијанско-бундистиче и бољшевичке Комунистичке интернационале, чија је Централа премештена из Лондона у Њујорк 1872. gодине – “Conseil General de l’Internationale de Karl Marx”, у којем је дословно рекао: „ Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да би на тај начин створили повољне услове за „чисто“ класне борбе. Напротив, ми морамо да такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, искористимо за циљеве пролетерске револуције…“ (Види: Гордана Влајчић, Југославенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987, стр. 504; Сима Марковић, Трагизам малих народа – Списи о националном питању. Приредила и предговор написала др Десанка Пешић, Београд, 1985, стр. 176; Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28).

    6
    1
  2. Вјероучитељ зла

    У очима сукус зла
    Ватрена грозница
    Ломача спремљена
    За Господа

    У устима укус отрова
    И ријеч медена
    Што ваби у гвожђа
    Ледена

    У грудима бије
    Срце вучије
    А антифриз
    Kрв грије

    И рука хладна
    Млитава
    Стиска
    И нема

    Момчило

    6
    1
  3. Штети, такође, интересима Србије преношење ставова грађанина Јовановића. У заборав са њим, дубоки заборав.

  4. … на које је место на АТП листи доспео овај портпарол Соње Лихт?

  5. @…
    Потпуно сте у праву.
    За редакцију – зашто преносити ставове пропалог политичара, студента… Бар га ви не враћајте у наш живот.

Оставите коментар