Протојереј Бранислав Јелић: Српски народ и „српски Турци“ или Можемо ли повратити изгубљено јединство

Може ли се нешто променити, можемо ли помоћи сами себи?! Шанса свакако постоји, и налази се у покајању, како личном, тако и националном, и у уједињењу

Протојереј Бранислав Јелић (Фото: ТВ Храм)

Турска најезда и вишевековна окупација били су за српски народ, узрочно-последично, а и иначе, велика трагедија! Без своје државе, српска племена и регије почели су да се, све више, међусобно удаљавају! Поред тога, бити Србин значило је бити припадник једне поробљене нације, а бити православац значило је бити припадник једне, политички гледано, губитничке опције! Другим речима, бити православни Србин значило је, световним мерилима гледано, бити нико и ништа, а Срби су научили, у периоду пре тога, да буду неко и нешто, и то ново стање су веома тешко подносили! Пошто је окупација дуго трајала, многи Срби су изгубили стрпљење, и прешли су у ислам, и римокатолицизам! Та подела и однарођавање, временом, постали су гори од саме окупације!

Окупација је прошла! Српски народ је смогао снаге да протера окупаторе, али развалину свога духовног и националног бића никако не може да поправи и превазиђе! Турци су отишли, али, остали су „српски Турци“! Изневеравање Косовског Завета, они су, изгледа, сами себи више замерили него што су им замерили они који нису изневерили! Као негација и бекство од тога појавила се код њих, не код свих, мржња против свега што је српско, а што дубоко, у генима, носе у себи самима!

А онда, стигао је још један велики талас, светских размера, комунистичка идеологија! Она је понудила Србима нешто, на изглед, велико и племенито, за чиме су  масовно кренули! Услов да се буде следбеник те идеје био је одрицање од православне вере, што су многи Срби и урадили! То је додатно раздрмало нашу националну свест и идентитет, моралне и културне вредности, брак и породицу, Цркву, и данас смо, као народ, у великим проблемима и расулу!

Паја Јовановић, Освећено Косово

Наша историја је веома болна, и пуна патњи и јаука, крви и суза, и борбе за голи опстанак! Подигли смо кућу на важном путу, на додиру духовних и других тектонских плоча Истока и Запада, и додири и судари тих „плоча“ изазивају разорне земљотресе који пустоше српски народ већ вековима! Захваљујући некадашњој бројности, као и великој издржљивости, српски народ још увек постоји, али се налази у великим губицима и страдањима!

Може ли се нешто променити, можемо ли помоћи сами себи?! Шанса свакако постоји, и налази се у покајању, како личном, тако и националном, и у уједињењу! Треба превазићи старе и нове поделе, где год је то могуће, и вратити се својим изворним коренима, а да би се то десило, ипак, треба расветлити неке чињенице!

Муслимани у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини су наша српска муслиманска браћа! То су наши људи, и ми њихови, и говоримо истим језиком – то је истина, а све остало је политика! Треба да пружимо руке једни другима, и да постанемо најбољи сарадници и комшије, пријатељи и саборци! Живимо у истој кући, имамо исте претке, зашто бисмо се мрзели?!

Графит мржње у Беранама (Фото: Туфик Софтић)

У веру једни другима нећемо дирати! Србин може да постоји и као Србин православац, и као Србин римокатолик, и као Србин муслиман, или као Србин било које вере, или атеиста! Познато је да су се муслимани на овим просторима и сами, дуго, не сви, изјашњавали као Срби исламске вере, али да је то у Титовој Југославији политички заустављено, и да су муслимани проглашени нацијом, тј. религија је проглашена за националност, за посебну нацију! У то време они су још увек говорили српско-хрватским језиком, како се он тада звао и учио, и чињеница је да нису имали свој, рецимо, муслимански језик! По распаду Југославије муслиманска нација, како се службено сматрала и звала, прозвана је бошњачком, а дотадашњи српско-хрватски језик којим су говорили, и којим и дан данас говоре, прозван је бошњачким језиком! Појам, територија, и државност Босне и Херцеговине, искоришћени су за политички, националистички и псеудо-лингвистички инжењеринг и комбинаторику, а сличан је случај и у Црној Гори, где смо сви сведоци, увођења на силу, уз помоћ власти, нечега што никада није постојало, и никада се тако није звало, тзв. црногорског језика! Тако је један и исти језик, после српског и хрватског, који су се у међувремену „посвађали“ и разишли, а затим и бошњачког, постао и црногорски језик, иако се тамо већина становништва изјашњава да говори српски, а и они који се тако не изјашњавају говоре исто као и сви остали!

Време је да схватимо, сви заједно, да смо једни без других пропали, и да треба да се братимимо и миримо, волимо и поштујемо, јер смо ми ту, најближи једни другима, да не бисмо, сви заједно, били избрисани са ових простора! Схватимо да нас је разјединила наша несрећна историја, и да је потребно да учинимо историјски подвиг и напор да зацелимо те ране, што свако од нас може почевши од себе и свог окружења!

На светих седам мученика у Ефесу, 17.8.2020.



Categories: Да се ја питам

Tags: ,

12 replies

  1. Ратне заставе спустимо

    Ратне заставе спустимо
    Нека демони одморе
    И мир у срца пустимо
    Тако нам свеци говоре

    Не кољимо се међу се
    Свак у се нека погледа
    Нећемо у рат сердаре
    Час нам је да се прогледа

    Црни нам дани долазе
    Кад се сотона крунише
    Чувајмо зато образе
    За неке нове јурише

    Момчило

  2. To je ono što Srbiji treba: jedna prosvećena kulturna misija. Ali, jedna kulturna misija odnegovana na narodnoj veri i nadi, kulturna misija, kojoj je cilj da duh prosveti, no neizostavno i istovremeno, i dušu da oplemeni i uzdigne.

  3. Лепо речено али тешко изводљиво јер је данас популарније гледати ријалити него ту верску телевизију на којој је дао изјаву,више ћете ценити ако кажеш га си геј ,него да идеш у Цркву,журка је важнија од Крсне Славе,итд,итд,нажалост комунизам је тотално отупио ионако сломљену оштрицу мача Српског национализма и свести.

  4. @Пера
    У потпуности се слажем са вашим коментарем. Због тога сам вам и дао плус. Слажем се да је „тешко изводљиво“. Тешко и претешко.

    Питање је: шта даље? Остати на констатацији да је тешко и ништа не чинити или ипак нешто покушати?

    Ако се ипак одлучимо да нешта урадимо, мислим да је пут на који нас наводи отац Бранислав једини исправан.

    Па чак иако не донесе никакав резултат. Ми смо урадили што је до нас. Остало је до Бога.

  5. „Муслимани у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини су наша српска муслиманска браћа! То су наши људи, и ми њихови, и говоримо истим језиком – то је истина, а све остало је политика! Треба да пружимо руке једни другима, и да постанемо најбољи сарадници и комшије, пријатељи и саборци! Живимо у истој кући, имамо исте претке, зашто бисмо се мрзели?!“

    Меша Селимовић, Мустафа Голубић, Мак Диздар, Стефан (Емир) Кустурица, и ини били би сагласни.

  6. @Don Quixote: Од срца Вам хвала што сте и нашег верног и веома ефикасног Мустафу Голубића уврстили у тај ред!

  7. Није ми јасно шта још треба да се деси да би се пробудили и схватили сву трагичност заблуде о томе да смо исти народ са „бившим Србима“ који су прешли на ислам и католичанство. Припадност једном народу не одређују само објективни елементи (језик, генетика, …) , већ и субјективни (мит о заједничким претцима, заједничка историјска сећања, повезаност са одређеном „домовином“, међусобна солидарност,…) и то у претежниј мери. Или да будем јаснији, припадност једном народу је пре свега ствар личног избора. А огромна већина муслимана и покатоличених Срба у свим државама (и „државама“) створеним на простору бивше СФРЈ је одавно изабрала да не припада српском народу. И не само изабрала, већ на најтрагичнији и најсвирепији начин то и доказала на делу увек кад год јој се за то пружила прилика. Немојте протојереју да наводите народ да троши енергију на нешто што је не само узалодно, већ по мени и неразумно.

    4
    2
  8. Конвертити се никада не „покају“, нити „поврате“, то је научна чињеница, психолошки феномен (да ли постоји пример из историје, било где, било када? не!). Покушавати да се преобрате потурице је јалов посао, потпуни неуспех у најави! Него, да ми послушамо оног Швајцарца, Рајса, који је приметио да је основни проблем Срба у томе што не умеју да киње слабије од себе…. Има ту нешто…

  9. “Данас се само се*оње и кукавице боје Срба. То је као да се данас
    неко боји Венецијанаца”, сликовито је рекао Месић.“

    “Хрвати“, попут Месића, се не боје Срба, већ својих предака
    који проговарју кроз њихову савест, о њиховом пореклу, да су и
    они /“ХРВАРТИ“/ некда били Срби, и зато их се не боје, већ их МРЗЕ!
    У ствари, они МРЗЕ своје претке, некда Србе, и од те мржње
    не могу побећи, и пројектују на живе Србе
    У њихивим венама тече СРБска крв њихових предака, и од
    тога не могу побећи – отуда се појављује МРЖЊА према
    живим СРБИМА, а СТРАХ од ЊИХОВИХ ПРЕДАКА – СРБА!
    Хрварти, попут Месића, су и на земљи већ у ПАКЛУ!
    Ако тако желе, по свом избору, нека им буде по вољи њиховој!
    Имају могућност да престану презирати и мрзети своје ПРЕТКЕ –
    СРБЕ, а тада ће престати МРЖЊА и СТАРХ/БОЈАЗАН од
    живих Срба!
    Једина кривица Срба је то што су Православни!
    По речима “моћника“ овога света /Карл Билт, Мадлен Олбрајт, Весли
    Кларк, Ричард Холбрук, Збигњев Бжежински, Данијел Сервер…/
    – Православље је непријатељ број 1 /словима: ЈЕДАН/ “Новом
    светском поретку“
    Мржња није својствена Србима!
    Христос: “Ко није са мном, против мене је;
    ко са мном не сабира – просипа.“

    6
    2
  10. Хрвате и шиптаре (Албанце с Космета) , Бог је већ казнио за сва злодела која су нам починили у прошлом и овом веку ( само они тога нису свесни ) . Одузео им је моћ покајања, а то је можда најстрашнија казна у овом нашем земаљском животу. Без покајања, зна се где душа иде.

    5
    2
  11. Млаћење празне сламе. Бар тренутно. Једини начин да се овако нешто оствари, барем дјелимично, је пут меке моћи и мирољубиве политике, али за тако нешто Србија и Република Српска морају прво да постану културни и економски гигант на Балкану. Хајде, бар за сада, да сачувамо оно што је у пракси још увијек изводљиво, тј. да задржимо унутар националног корпуса Горанце, Буњевце, и Влахе.

  12. Смрт Фехима Мусакадића

    Пођи с нама Фехиме
    Остави Четнике
    Партизан му рекаше

    Краљу се заклех
    А човјек држи до заклетве
    Мусакадић одговорише

    Тада га они убише
    И ноге му пребише
    Јер гроб му премали бијаше

    Момчило

Оставите коментар