Раде Вељановски: Ако је Косово део Србије, чему онда расправа

Игнорисање реалности косовског проблема је негирање његових узрока

Раде Вељановски (Фото: Бета/Медија центар Београд)

Косово, основни узрок тридесетпетогодишње кризе, не може више да обузда сопствену напетост и, иако се то институционално не омогућава, пробија на површину, јер се о томе више ћутати не може.

Разуме се, ако деценијама изостаје  аргументована, објективна, и непристрасна расправа, ако се то питање табуизира и ако је и даље критеријум поделе на патриоте и издајнике, онда није чудо што се људи уздржавају од изјашњавања. Наивни су били сви који су мислили да ће „демократске промене“ довести до рационалног решења.

Аргумент реалности стања, који наговештава признање Косова, поменули су академици Владимир Костић, нешто раније, и Душан Теодоровић, протеклих дана.

Нису једини, али јесте чињеница да је такав став редак и да право грађанства у много већој мери има приступ „не дамо Косово“, „Косово је срце Србије“, „признање је издаја“… То су заправо стереотипи који, као и сви други, настају понављањем „неоригиналних мисли, баналних и отрцаних фраза“, како би рекли Иван Клајн и Милан Шипка.

Друго је питање како се догодило да и људи који трезвено размишљају о Косову, подрже идеју бојкота избора, коју су лансирали управо они који „не дају Косово“.

Ако се у решавању  тешког проблема не жели да пође од реалности, и ако се тај појам проскрибује као непримерен и неприхватљив, од чега онда поћи?

Од конструкције, од онога што нам је мило, од једностраности, од митских завета? Професор Слободан Самарџић, опонирајући ставовима двојице академика, наводи да се „од часа једностраног проглашења тзв. Косова, говори о ‘реалности’“.

Можда неко од тада тако говори, али прави приступ овом проблему је његово сагледавање од када је почела косовска криза, а она није почела једностраним проглашењем Косова, већ, као што још увек многи памте, средином осамдесетих прошлог века.

Реалан приступ, за који се академици оправдано залажу, подразумева објективно суочавање са генезом проблема, са узроцима, трагичним покушајима решавања и тек онда са последицама. Средином осамдесетих дошло је до напетости и непријатељстава на Косову.

Углавном су жртве разних појединачних напада били Срби. Случај Мартиновић, Прекале и слични, нарушили су међунационалне односе и проузроковали страх становника који су били у мањини. Србија није имала прави одговор на то. Иван Стамболић је настојао да се проблем реши у оквиру Југославије, Слободан Милошевић се са тим није сагласио. Узео је ствар у своје руке, али на начин који је трагедијом прекрио целу некадашњу Југославију, па разуме се и Србију и Косово. Национализам је почео да буја и све је отишло у суноврат.

Србија је из сукоба и ратова изашла поражена и то је нешто што цео свет зна, а поражени изазивачи ратова не диктирају послератне услове. То зна не само Брисел, Париз, Берлин и Вашингтон него и Москва, Пекинг и остали. Ко је хтео да се то не догоди, требало је тада, деведесетих, да дигне глас и да тражи разумну и мирољубиву политику.

Катастрофална политика Милошевића и његових егзекутора, практично је избацила Косово и Метохију из Србије. Ту политику подржавала је тадашња политичка елита, не само из власти, него и из дела опозиције. Косовски Срби такође. Али набујали национализам је очекивао решење Косова без Албанаца и немешање међународне заједнице у сукоб.

Тада је Косово предато и издано, предали су га и издали они који данас запомажу над његовом судбином и не признају реалност јер знају да су саучесници. Покушај професора Самарџића да буде сликовит досетком о избацивању из стана који је починио насилник, покушај је да још једном само једну страну представи као насилника и да потре истину ко је био већи насилник, због чега је и дошло до интервенције међународне заједнице. Помињање тапија и власништва над територијом само је део арсенала стереотипа архаичне митоманије.

У ставовима оних који нису за уважавање реалности доминира принцип да је Косово по Уставу Србије њен део. То је мишљење које полази од значаја и тежине појма устав, па када се изговори да нешто пише у уставу, онда ту треба да буде крај разговора.

Нећу да улазим у расправу о појмовима de iure и de facto, односно да ли је нешто правно или стварно, на чему инсистира професор Самарџић, али треба подсетити да смо својевремено имали устав који је говорио о  држави од Триглава до Ђевђелије и од Суботице до Јадрана, па је у време важења тог устава почео распад те државе. Касније смо имали устав који је био основни правни акт  Србије и Црне Горе, па се и та заједница распадала, док је устав био на снази.

Садашњи Устав Србије је управо игнорисање реалности и резултат наивног веровања постпетооктобарских власти, да ће међународна заједница заборавити питање Косова и одговорност Србије за стање на њему.

Победници су веровали да пошто су они скинули Милошевића са власти, њима нико неће правити проблеме у вези са Косовом. Тако је до пуног изражаја дошло оно за шта се од почетка кризе знало, да је популизам постао доминантан облик друштвене свести, који је и нова власт одржавала. Устав из 2006. године је објединио и победнике и побеђене, власт и опозицију, цркву, медије, грађане. Преамбула Устава тако је постала основ националистичког консензуса, који јесте омча о врату Србији.

Тешко је побећи од реалности и ту правничке вештине често не помажу. Ако се погледа Платформа за преговоре државног преговарачког тима из 2006. године, на коју се позива професор Самарџић, може се уочити да се у њој наглашавају муке и недаће српског народа током деведесетих, а ниједном речју оно што се догађало Албанцима на Косову. Овај документ у потпуности игнорише одговорност власти Србије током деведесетих, што је било доминантан начин понашања нове власти према том периоду. Бежање од реалности!

Зато није чудо што се већ две деценије говори о санкцијама, бомбардовању, једностраном одвајању Косова, као о нечему што са влашћу Србије нема никакве везе, као да су се косовски Албанци једног јутра пробудили и без икаквог разлога одлучили да изађу из Србије.

Наравно да санкције и бомбардовање нису решење ни за један проблем, али да ли се неко пита, како то да те драстичне мере нису погодиле Мађарску, Румунију, Бугарску? Па и они су имали социјализам и то много гори од нашег. И Чехословачка се распала, али без санкција и бомбардовања. Зашто њих свет не мрзи, а нас… Стереотип, да!

Дакле, да ли је Косово део Србије? Ако јесте, зашто Влада Србије није укинула таксе на робу из Србије? Заиста, зашто Косовски Албанци не гласају на парламентарним изборима у Србији? Да ли образовни, здравствени, енергетски, привредни, фискални, безбедносни систем Србије обухвата Косово? Да ли РЕМ издаје дозволе радио и телевизијским станицама на Косову и да ли санкционише њихов рад? Ако се све те ингеренције протежу на Косово, чему онда расправа?

У томе и јесте ствар. Треба исконструисати аргументацију о томе да је Косово и у овом тренутку део Србије, јер се на томе заснива прича о предаји, издаји, гажењу завета. У Уставу пише, и ко шта може да приговори… Тако кажу они који су против реалности, али не кажу шта је са чињеницом да се у Резолуцији 1244 Косово помиње као саставни део заједничке државе Србије и Црне Горе, која више не постоји, а не Србије. Остале факте о Косову добро је саопштио Немања Ристић у Данасу од петка и нећу да их понављам.

Прича о Вучићу као издајнику, јер је он „једини спреман да призна независност Косова“, мути воду до потпуне баналности.

Он јесте један од одговорних за истеривање Косова из Србије, као неко ко је учествовао у власти деведесетих, као и Дачић, Вулин и остали њихови. Нема сумње да његов национализам није данас ништа мањи него тада, али је он прошао кроз међународног топлог зеца и, с обзиром да је њихов пројекат, морао је нешто да обећа, а сада одуговлачи да би што дуже остао на власти.

Није он инсталиран јер је био пожељан, него зато што власт после двехиљадите није ништа урадила на том плану. Међународна заједница више нема стрпљења да чека чији ће национализам да надјача: Вучићев, Дачићев, Ногов, Вацићев, Јеремићев, Обрадовићев или неки више академски, салонски, кабинетски, уставотворачки. Део стварности је, нажалост, слаба грађанска опција у Србији, она која је објективна и спремна да се суочи са реалношћу.

Притисак међународне заједнице да се проблем Косова реши, повећава се, то је очигледно. Отуд је апсурднији став да „такво Косово више нико не узима за озбиљно“ како тврди Самарџић, што се може сматрати озбиљном интелектуалном неодговорношћу и обмањивањем јавности.

Нико не жели ништа ни да преда ни да изда, па ни они који говоре о могућем признању независности Косова или евентуалном разграничењу, што је лошија опција. Са становишта даљег напретка и Србије и Косова, интерес оба ентитета је да се проблем реши.

Постизање договора о заштити свих људских права, безбедности и имовине Срба, о одређеној самосталности општина са већинским српским становништвом у неколико области, заштита верских и осталих објеката и све то уз гаранцију ЕУ и УН, јесте решење. Као што рече Макрон пре пар месеци, „то су две суверене државе“.

Онда обе да уђу у ЕУ, да се уклоне границе и обнови сарадња и размена. Учестало питање, шта Србији доноси чланство у европским интеграцијама има одговор: погледајте само колико Хрватска добија од ЕУ да би санирала последице короне, а распитајте се и колико су балканске земље, које су постале чланице Уније, добиле за приступ.

У супротном, ако нека сила натера косовске Албанце да поново буду у саставу Србије, да ли неко мисли да би тада Срби на Косову били безбеднији? Како би се спречили напади, паљевине, рушење споменика? Војском и полицијом? Зар то нисмо већ видели?

И онда све из почетка, до светског сукоба. Стереотипа у вези са Косовом има и превише, али најгори су они који афирмишу необјективност, митове и одуговлачење.

Аутор је професор универзитета у пензији и потпредседник Грађанског демократског форума

Опрема: Стање ствари

(Данас, 27. 7. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Раде, како то можете да сагледате да је Косово нешто што је апсолутна кочница за Србију, а не можете да сагледате да од уласка у Европску унију нема ништа, да нити они хоће нас да приме у своје лоповско удружење, нити већина Срба жели да уђе у заједницу оних који експлоатишу Србију и који су овде здружено убијали да би дошли у прилику да је експлоатишу? Како то да не видите да је то реалност? Ако се формално залажете за принципе демократије, зашто побогу стално пренебрегавате чињеницу да су људи који овде живе, а имају супротне ставове од Вас у већини и да сте Ви злурада, плаћена, однарођена мањина која нема права да намеће своје ставове? Прави наслов једног текста о Косову треба да гласи: Косово је Србија и нема расправе о томе. Зашто би се сматрало да је Устав Србије необавезујући документ за свакога ко би да штрпне нешто од нас? Пре свега, зашто сматрате да Вас лично тај Устав не обавезује ни у чему? Зашто Србија може да буде неко ко наслеђује дугове бивше државе, а не може да буде неко ко остварује права по резолуцији 1244?
    Питања има милион. Последње међу њима је: како Вас није срамота?

    Свиђа ми се

  2. А реалност да је један део територије окупиран? Шта ћемо с тим?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s