Зоран Чворовић: Генерал под маском или Један доказ континуитета издајничке политике

Током преговарачког процеса Србија вољом највиших функционера остаје на КиМ без једног по једног атрибута државне суверености

Зоран Чворовић (Извор: Искра/Јутјуб)

 Особа од посебног Вучићевог поверења

BBC на српском језику је забележио, између осталог, како током последњих преговора у Бриселу „једини у просторији са маском био је генерал Драган Владисављевић, директор Канцеларије за координационе послове у преговарачком процесу са Привременим институцијама самоуправе у Приштини – како му званично гласи функција у Канцеларији за Косово и Метохију.“ (овде) Пажњу презимењака култног Илије Чворовића привукла је управо ова, на први поглед, сасвим небитна информација.

Ко је, заправо, генерал под маском који ужива толико поверење председника Републике, да му је Влада Србије доделила улогу координатора преговора који се под иностраним покровитељством воде са албанским сепаратистичким вођством. Пошто се ради о безбедносно најосетљивијем питању за државу Србију, генерал би морао да буде професионално, морално и у патриотском смислу апсолутно неспорна особа. Осим тога, ако Александар Вучић према Косову и Метохији води потпуно другачију политику од политике коју је водило „жуто“ предузеће, онда би личност генерала Владисављевића морала у кадровском смислу да симболише Вучићев раскид са косовско метохијском и безбедносном политиком „жутих.“ Да ли је заиста тако?

„Вирус Г“

Садашњи функционер СНС, а некадашњи новинар београдског „Печата,“ Угљеша Мрдић, у тексту објављеном у овом листу 22. 12. 2011. године, у коме анализира погубне последице реформе коју је Драган Шутановац извео у сектору одбране, најпре закључује: „У тренутку када је угрожен територијални интегритет Републике Србије, када западне силе уз помоћ албанских терориста и међународне заједнице чине све да би отцепили јужну српску покрајину Косово и Метохију од наше државе, када стране службе вршљају на нашој територији, када прете да смо сведоци великих безбедносних и терористичких ризика у Рашкој области и у Војводини, челници Војске Србије, као и много пута у нашој новијој историји, размишљају искључиво о личним интересима, добрим положајима и исплативом одласку у пензију.

Драган Шутановац (Фото: Н1)

Било је питање времена када ће нам из Брисела стићи такав апсурдан захтев да са нелегалном државом Косовом размењујемо обавештајне податке.“

Мрдић потом наводи изјаву некадашњег генерала Војно-безбедносне агенције Момира Стојановића да  „западне земље имају своје људе у нашем безбедносном систему.“ У наставку генерал Стојановић додаје:

„Није тајна да у нашим институцијама постоје канцеларије многих страних тајних служби, као што је немачки БНД, ЦИА или МИ6. Плашим се да су те службе толико инволвиране да угрожавају наше виталне националне интересе. Од свих стандарда које нам постављају као услов, овај је најосетљивији (размена безбедносних података са сепаратистичким властима у Приштини). То је један од низа корака ка томе да косовске институције дођу у међународне форуме. Индикативно је да нам тај захтев, да безбедносно сарађујемо са Косовом, долази одмах пошто је, како то они виде, решено стање на прелазима Јариње и Брњак. “  Као главног кривца за разарање система одбране Србије, Мрдић означава вирус Г, о коме вели следеће: „Уз све то помажу и западни кадрови у Министарству одбране и Војсци Србије, они и те како користе вирус Г који годинама влада нашом Војском. Вирус Г или Вирус генерал значи да се већина генерала држи искључиво личних интереса и амбиција и битно им је да само они ‘преживе’ на својим положајима и да се припреме за ‘квалитетан’ и добро исплатив одлазак у пензију. Овог пута им је циљ да се један број генерала стави на располагање западним факторима, да би по одласку у пензију прешли да раде у дипломатским представништвима Србије у свету или да се запосле у западне амбасаде у Београду, што се већ догодило у случају једној војног официра који се запослио у британској амбасади у Београду, а у Војсци је био задужен за важна војно-обавештајна питања. Код Британаца се запослио после само месец дана по одласку у пензију. Други план је да се због 30.000 веће пензије и решења стамбеног питања један број генерала пензионише. На крају ће сви они да буду задовољни. Војни генерали ће наплатити то што смо их читав њихов радни век плаћали из буџета да бране Србију, западне силе ће ставити под контролу наш безбедносни сектор, а Министарство одбране и Војска Србије ће се очистити од ратних кадрова.“

Кадровски трансфер

Један од таквих „вируса Г“ је нико други него генерал који данас ужива изузетно Вучићево поверење у тиму за преговоре о КиМ, пошто према Мрдићевом писању из 2011. године „генерал Драган Владисављевић већ три године обавља функцију вд директора ВОА, као заменик директора,“ а према закључку тадашњег новинара а данашњег функционера СНС, „од Бранка Крге и 2001. године Војна обавештајна агенција није имала ауторитативног шефа.“ (овде) Чије поверење је свих ранијих година уживао овај, Мрдићевом речју, несолидни генерал, види се из неколико чињеница. На дужност в. д. директора ВОА генерал Владисављевић је постављен 2009. године на предлог тадашњег министра одбране Драгана Шутановца, да би га 14. 2. 2012. године Борис Тадић именовао и за директора ВОА. За све то време генерал Владисављевић је члан Савета за националну безбедност чији је секретар био шеф кабинета Бориса Тадића – Миодраг Мики Ракић.

Миодраг Ракић (Извор: Блиц)

У наведеном чланку Мрдић поставља Миодрагу Микију Ракићу читав низ реторских питања: „Да ли у опис радног места људи из Савета, а нарочито Миодрага Ракића, спада и ‘рад’ са опозицијом и да ли је прекинута пракса да се безбедносне структуре или функционери мешају у рад опозиционих политичких странака? Да ли се у циљу државне безбедности координира  сарадња  опозиционих са владајућим странкама, са тајкунима оданим режиму и конфинирано одобравање њихових пословних захвата, укључујући, рецимо, и оне о куповини највећих новинских кућа, попут Политике и Новости или, пак, застрашују и на разне друге начине осујећују оне који другачије мисле? Да ли у безбедносне координације спада и  контрола медија и политичко-приватна контрола јавних предузећа?“ Из Ракићевог обавештајног рада са опозицијом проистекла је, како су тада писале „Новости“ а пренело „Време“, Ракићева сарадња са Александром Вучићем. (овде) Управо Вучић 2012. године мења Микија Ракића на месту секретара Савета за националну безбедност и као министар одбране и први потпредседник Владе задржава генерала Владисављевића на месту директора ВОА и члана Савета за безбедност до 2014. године.

Кооперативност купљена аферама?

Као кадар чију је подобност НАТО проверио проценом његовог држања на месту директора ВОА током сламања српског отпора интеграцији севера КиМ у сепаратистичку тзв. Републику Косово (период 2011-2013. г), генерал Владисављевић бива 2015. године именован на место директора новоосноване Канцеларије за координационе послове у преговарачком процесу са тзв. Републиком Косово. (овде) За ово осетљиво место Западу, подједнако као и Вучићу, требао је кооперативни човек, а за подизање степена кооперативности увек добро дођу обавештајне уцене са коруптивним и сексуалним аферама, а оне су се у медијима неретко везивале, и то на основу извора из ВОА, за име генерала Владисављевића. (овде) О „неправилностима у раду ВОА,“ како се 2014. године после пензионисања генерала Владисављевића изразила Јадранка Јоксимовић, расправљало се и на затвореним седницама одбора за безбедност Народне скупштине Србије. (овде)

Процес предаје кључних атрибута суверености Републике Србије на КиМ у руке албанских сепаратиста, који је Борко Стефановић започео 2011. године, наставили су и довршили закључењем тзв. Бриселског споразума (2013.) и његовом каснијом имплементацијом (тај процес још увек траје) Александар Вучић и Ивица Дачић. У овом процесу кључно подршку су им давали кадрови који су уживали поверење НАТО лобисте Драгана Шутановца, Микија Ракића и Бориса Тадића, какав је и први обавештајац у бриселским преговорима – генерал Драган Владисављевић. Тако, примера ради, генерал Владисављевић 2016. године уредно рапортира (овде) да је извршио задатак тиме што је тзв. Република Косово закључењем Споразума о телекомуникацијама добила међународни телефонски број, као важан атрибут државне суверености, о чему је тада писао и потписник ових редова (овде).

Потписивање Бриселског споразума

Велеиздаја као процес

С тим у вези, у јавности се „признање тзв. Републике Косово“ неретко погрешно везује само за завршни чин закључења свеопштег правно обавезујућег споразума између Републике Србије и тзв. Републике Косово, а заправо се ради о дугом континуираном процесу извршења кривичног дела угрожавања територијалне целовитости, који има за последицу десуверенизацију Србије и последичну суверенизацију тзв. Републике Косово. У тај процес су поједини актери улазили и из њега излазили по мери своје спремности и способности за велеиздају. Закључивање и примена тзв. Бриселског споразума који је државу Србију лишио кључних атрибута суверености на КиМ, оличених пре свега у Србијином правосуђу, полицији, цивилној заштити, локалној самоуправи и међународном телефонском коду, јасно показују да су Александар Вучић и Ивица Дачић у велеиздаји спремни да оду најдаље од свих. Већ закључењем и применом противуставног тзв. Бриселског споразума, Вучић и Дачић су, по мом мишљењу, извршили припремну радњу за кривично дело угрожавања територијалне целовитости у виду уклањања препрека за извршење овог кривичног дела (чл. 307 и 320 КЗ РС).

Рачунајући на дементност савременог човека свакодневно изложеног информативно-психолошком бомбардовању, ову последњу чињеницу о већ извршеној велеиздаји ће у наредним данима покушати да релативизују и прикрију Вучићеви спин-мајстори, истичући како се очекивана Вучићева издаја није догодила, насупрот очекивањима злонамерних, ни за Видовдан у Њујорку ни пре неки дан у Паризу и Бриселу. Ствари стоје, на жалост, потпуно другачије. У дугом процесу десуверенизације Србије на КиМ, Вучић ништа друго и не ради него издаје државу Србију, а до сада је то најдрастичније учинио, заједно са Ивицом Дачићем, у Бриселу 19. априла 2013. године. Вишегодишњи бриселски дијалог се води само са једним циљем, да омогући тзв. Републици Косово да прошири и афирмише своју сувереност на целој територији од Лепосавића до Качаника и од Пећи до Ранилуга. Током преговарачког процеса Србија вољом највиших функционера остаје на КиМ без једног по једног атрибута државне суверености, да би на крају процеса била суочена са омиљеном Вучићевом тезом да Србија „на Косову нема ништа.“

Последња превара: Заједница српских општина

У таквој ситуацији Вучић ће као прихватљиву компензацију за закључење свеопштег правно обавезујућег споразума између Републике Србије и тзв. Републике Косово представити коначну имплементацију Споразума о Заједници српских општина. Писац ових редова је у интервјуу који је дао Наташи Јовановић за Печат априла 2018. године већ упозорио да је „формирање ЗСО према Првом бриселском споразуму предвиђено у оквиру онога што је на српски преведено као ‘косовски прописи’, а што се у енглеском оригиналу назива ”Kosovo lаw”. У истом интервјуу указујем на следеће: „формирање ЗСО се не одиграва у некаквом правном вакууму који треба да се попуни кроз споразумевање преговарача, већ у јасно уставно-правно омеђеним границама две независне државе, које су постале све јасније захваљујући бриселској одлуци Београда да самоукине уставни поредак државе Србије на КиМ. Када је Влада Србије одлучила да укине локалну самоуправу на КиМ формирану према Уставу Србије, није на КиМ формиран никакав правни вакуум већ се на широкогрудо уступљени простор проширио систем локалне самоуправе по тзв. Уставу Косова. Читав тај процес потискивања једног система локалне самоуправе и једног уставног поретка другим системом локалне самоуправе и другим уставним поретком треба да се оконча формирањем ЗСО. Јер у савременим условима нова држава увек настаје повлачењем правног поретка старе државе…. Кристално је јасно да ЗСО не може да буде ништа више од једног сталног облика институционалне међуопштинске сарадње српских општина. ЗСО не може да буде облик српске територијалне аутономије, јер тзв. Устав Косова предвиђа једностепену локалну самоуправу са општинама као јединим јединицама локалне самоуправе. Исти документ оставља општинама могућност институционалног повезивања кроз формирање асоцијације општина, због чега је 2011. и донет Закон о међуопштинској сарадњи. Општинама су тзв. косовски прописи дали и право прекограничне сарадње. Надлежности које су Првим бриселским споразумом уговорене за ЗСО у потпуности одговарају надлежностима које има општина у тзв. косовском систему. Ово постаје очигледно када се упореде надлежности из тач. 4 документа Општи принципи Асоцијације / Заједнице и чл. 17 Закона о локалној самоуправи тзв. Косова који регулише изворне надлежности општина.“ (овде)

Збуњујуће владике и противречна Москва

Имајући у виду овакво велеиздајничко разарање државе Србије, зачуђујуће је, благо речено, како поједине српске патриоте, а нарочито поједини српски епископи у Вучићевим таблоидима певају оде Вучићу и његовој „лавовској борби за Косово.“ (овде, овде) Још већу забринутост стварају контрадикторни ставови званичне Москве (овде), реално највеће српске узданице, у вези са Резолуцијом 1244, с једне стране, и Заједницом српских општина, с друге стране. На ту противречност је већ раније указала руска аналитичарка Ања Игоревна Филимонова, истичући како је нејасно зашто Москва стално позива Приштину да омогући формирање ЗСО, пошто је „Заједница српских општина само један сегмент независне тзв. Републике Косово.“ „Позивати Приштину да нешто изврши на својој територији, представља из угла Русије која не признаје независност тзв. Републике Косово – правни апсурд,“ закључује руска аналитичарка. (овде).

Са оснивачког сабрања Покрета за одбрану КиМ (Извор: Снимак екрана/Хелмкаст)

Последња узданица: Покрет за одбрану КиМ

Насупрот свих замки које су нам спремили страни обавештајци, домаћи „генерали под маскама“ и спин-мајстори разних фела, како би се у завршном чину велеиздаје појачале смутње и деобе у национално-патриотском табору, Покрет за одбрану Косова и Метохије мора у наредним данима и месецима да сачува јединство, трезвеност, стрпљење и бескомпромисност, особине које су, на жалост, ретко биле истовремено присутне и код понајбољих појединаца у нашем уистину мученичком роду.



Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , , ,

6 replies

  1. Нека је проклето семе издајничко, и све стечено искариотскон продајом отаџбине за шаку сребрењака!

    Свиђа ми се

  2. Imamo generalstab nemamo vojsku,imamo vojnu akademiju nemamo regrute,sto nam manja vojska to imamo vise serija o vojsci,sto punija usta o patriotizmu to vise auto puteva t.j. koridora za NATO vojsku kad krene na Rusiju…nece Srbiju spasiti omladina koja na utakmicama peva pesme o Srbiji vec Srpski vojnik sa puskom u ruci,a sto se tice generala koji izdaju svoju drzavu koja ih je odskoloval i decu odhranila imam samo jednu poruku:izdajice gore u paklu zajedno sa judom.

    Свиђа ми се

  3. Покрет за одбрану Косова и Метохије ће одржати трибину на којој ће најоштрије осудити потписивање Споразума о нормализацији односа…
    Покрет је толико лепо васпитан да им је глупо да деранжирају издајнике у издаји КиМ. Једино што би од стране Покрета могло користити је да издају саопштење следеће садржине:
    Поштовани грађани Србије, браћо Срби и Сестре Српкиње,
    Ми, Ваша интелектуална елита смо толико за..бали да је једино што српском народу преостаје да се свако, како зна и како може, стави на располагање отаџбини у њеној одбрани, без икаквог плана и програма и без обазирања на нас јалове, удобним животом поткупљене, интелектуалне патриоте. С’ вером у Бога, а свакако без нас, до коначне победе!

    Свиђа ми се

  4. Одговор Петру Пантелићу: Када тако већ на почетку дисквалификујете једну добру намеру као што је оснивање Покрета за одбрану Косова и Метохије, онда може да се закључи да свесно или несвесно служите онима који планирају да КиМ коначно изруче Шиптарима. Уосталом, шта Ви предлажете, какав метод борбе, поделите идеје на ползу народу. Ако то не учините, онда заиста важи оно што рекао у претходној реченици. Акоби даље будемо ситничави и свадљиви, стране обавештајна службе могу мирно да гледају како Срби сопственим рукама одрађују њихов посао.

    Свиђа ми се

  5. Поштовани Радоване Николићу,

    Не бих ја, а јесам још на почетку, дисквалификовао Покрет за одбрану Косова и Метохије да то није већ ко зна која по реду активност са истим именима и потпуно без резултата. Исти људи, када год власт подигне улог у издаји на виши ниво, покретањем: апела, иницијатива и покрета анестезира патриотски бунт, нуди се да се стави на чело отпора, а заправо не чини ништа да омете издајнике у свом науму.

    Надам се да нисте озбиљни када ме оптужујете за то да служим онима који планирају да КиМ коначно изруче Шиптарима. То ме вређа и на то нећу одговарати.

    Долазимо до метода борбе и идеје које бих, по Вашем мишљењу, ја морао да имам и да их изложим за добробит свог народа. Господине, живим ево већ четврту годину после пола века. Довољно је то година на располагању да изградим свест о својим добрим и лошим странама, као и о способностима и ограничењима. Са великим успехом, до сада, сам успевао да осетим природе и карактере од којих се треба чувати. Стратегија и тактика ми нису јача страна. Из тог разлога сам и рекао: како ко зна и како може. Неки млади људи су на скорашњим протестима показали да као народ имамо физичку снагу за респект. Снагу младости и одлучности које су се уплашили. Успели су да их уклоне са улице убацивањем провокатора и људи који су имали задатак да амортизују бунт седењем на улици и којекаквим акцијама са циљем гашења енергије. Ја, са друге стране, нисам при кондицији и здрављу да се витлам са полицијом, али сам, када код сам у могућности да одем до Београда на протест, присутан у функцији увећања масовности. Осим тога, говорим у свакој прилици оно што мислим и покушавам да убедим саговорнике у неопходност супротстављања издаји. Спреман сам да учиним све што буде неопходно за одбрану отаџбине. Зато кажем: како ко зна и колико може. Борба на сваком кораку, на сваки начин, свако од нас. Догодине у Призрену!

    Срдачан поздрав и свако добро Вам желим

    Свиђа ми се

  6. @Радован Николић… Нажалост, господин Петар Пантелић је апсолутно у праву. Елита ове земље је не само легализовала издају, већ је подигла на ниво врлине и у таквој ситуацији је заиста нереално очекивати неку смислену и организовану акцију. Једина могућност која остаје је „како ко зна и колико може“. Наравно, такав вид борбе не може да да никакве конкретне резултате, али ће бар сачувати ону искру у народу коју ће неки будући Срби умети и смети да искористе у корист свог народа и државе. Ово није песимизам већ реалност.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s