Витомир Пушоњић: Каки избори каки јади

Ништа ни од шта не мореш разликовати / Ни по изгледу ни по гласу / И сад ћеш ти да разабереш / И тајним гласањем одвојиш / Боље од горега

Фото: Pexels

Кад већ толико тртљаш
О правима изборима и гласањима
Знаш ли ти шта значе те ријечи

Изабрати значи да имаш различито
Да имаш боље и горе
Па ондај према својој памети
Узимаш оно боље
А што не ваља остављаш да пропане

А како да изабереш боље
Нође ђе је све исто и једнако
И ништа се ни од шта не разликује
Неће ти поћи за руком
Па да си не знам колико паметан
А камоли што више ни сам не знаш
Шта оћеш

А кад не знаш шта оћеш
Како мореш знати шта је боље
Кажеш да смо сви исти
А јопет оћеш да одвајаш боље од горијег
Е по чему ћеш иг разликовати
Ако бољи личи на горег
А гори на бољег
А кад кажеш гласати
Значи огласити се да те сви чују
Јер казујеш нешта поштено
А не да шапћеш себи у њедра
И да се кријеш ко никоговић
А теби је гласање то
Што се сакријеш ко курва
Па шутке оловком правиш кружиће
Бираш а гледаш да те не виде
Кријеш свој глас ко да си га укро
Кријеш га ко највећу бруку
Гласаш али да те нико не чује

Видиш ли болан да су нас педесет година једначили
Док нас нису изравнили
И у нама затрли сваку разлику
Па нам одавно шиљеж чактаре носе
А предводници се не виде из оваца
Не разликује се оно што се тек испилило
Од онога што се на гроб наднијело
Ништа ни од шта не мореш разликовати
Ни по изгледу ни по гласу
Јер је оглашавање претворено у брбљаоницу
И сад ћеш ти да разабереш
И тајним гласањем одвојиш
Боље од горега

Да нијеси толики блесан
Који се заћорио у неко каном боље сјутра
Од кога не видиш ни себе ни око себе
Сватио би да нема сјутра без јуче
Па би из свога јуче
Видио млого тога данас
А и то сјутра би ти јасније било
Те би се и за њега боље спремио
Да се не разочараш
Кад ти једном и дође

Стрпи се за мало
Да ти кажем оно што си заборавио
Како се бирало јуче
Кад ниjeсмо били сви исти и једнаки
Кад избори ниjeсу били један дан или сат
Него од кад се родиш па до краја
И то почне од сједања за софру
Прво кућну а ондај и на сваком скупу
Па била свадба или мртва баба
За сваком се софром
Мјесто морало заслужити
И то не причом него цијелим животом
Па се јавно знало
Коме које мјесто припада међу људима

Јер софра није била обична трпеза
И скуп гладних и жедних људи
Него је имала први и задњи крај
Али и прије него се постави
Па нек је било не знам колко собетара
Тачно се знало ђе је чије мјесто
Ко је за првог а ко за пошљеног краја
И тај ред се није постављо тајнијем гласањем
Него је свак онијем што јесте
Унапријед своју столицу зарадио
Па никоме није падало на памет
Да некога са његовог мјеста
Помјера ни горе ни доље

У свакој софри прво мјесто у првом крају
Било је домаћина куће
До домаћина је комшија
А треће је кумовско
А до кума пријатељ куће
Који је узео или дао чељаде у кућу
И тако све по Божијем и људском реду
Па кад се изредају сви људи
Ондај жене исто по реду и пречини
До жена младеж
А ђеца нијесу могла за софру
Јер је софра озбиљна ствар
И за њом нема мјеста
Ономе што јој није дорасло

А тај ред у сједању
Био је и у свему осталом

Није се пило друкчије
Него редна са наздрављањем
Прва је зна се за здравље домаће
Друга за здравље комшија
И тако редом до оне пошљене
За здравље и бољитак
И онијег што нијесу за софром
А тако је било и са причом
Па није причо ко шта стигне
И шта му на памет пане
Него је и туј реда било
Па се знало ко прича и шта прича
И само да знаш
Велика је част и признање био први крај
Али богоми и одговорност и образ
Па ако си нека слаботиња
Те нијеси мого издржати
Да се управљаш према мјесту на коме си
Губио си га не само за софром
Него и у животу
Али се то ријетко дешавало
Да чоек сам себе истисне из првог краја
А луцпрдама ни у старости
Није требо први крај
Него су били задовољни
Својим мјестом у задњем крају

Зато си тада и у путу
Кад сретнеш чоека
Позно је ли за први или задњи крај
И шта ћеш с њим да причаш
И шта те од њега море снаћи
А данас кад чоеку и у кућу уљезеш
Не мореш разабрати ко је домаћин
Сви су равноправни
Па се домаћин и не види и не познаје
А често служи само за спрдњу
А ђе је домаћин спрдња
Туј за честите људе и честите послове
Мјеста нема

И софре су нам потпуно
Према новијем обичајима
Да ни у чему реда нема
Нити се зна за први и задњи крај
Сједа ђе ко стигне
И чини шта оће
И оно што се некад не би опростило
Ни онијем у задњем крају

Ни ко наздравља
Ни чека редну
Сједа заједно чоек и жена
Младо и старо
Па жене воде мушке разговоре
А људи торочу ко женетине
Оно што не зна одакле је шупљо
Мудрује и памет просипа
А старци се аче и шегаче
Ко ђеца
И нико никога не слуша
Но сви у један глас
И сад ћеш ти туј да направиш избор

Данас и да оћеш назор
Да направиш први крај
Нећеш моћи
Јер су људи за првог краја
Начисто нестали
И све је претворено у задњи крај
Па и онај ко би стио бити
Не зна како се то и чим ради

Оћу да ти кажем
Немаш ти више кога изабрати
А не мореш бирати чоека
По ономе што он мисли да је
И што би стио бити
Него по ономе што јесте
Ако и ти мислиш на поштен избор
И знаш шта оћеш

Витомир Пушоњић (1946, село Врбово код Пријепоља), дипломирао Српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у Јежу 1970. Од 1973. до 1978. радио као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу Полимље пада у немилост локалних власти, те пресељава у Ариље. Године 1979. завршава роман Болесник нашег времена који београдски издавачи оцењују неприкладним.

„Реформом“ школа у „шуварице“ постаје „технолошки вишак“, због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у Осмици, Репортеру, Политици. Књигу сатире Шта чекају мајмуни током деведесетих одбија више издавача због неподобних делова, те је рукопис угледао светло дана тек 2002. као ауторско издање. Године 2007. у издавачкој кући Жагор објављује Из-рађање Србије, другу књигу сатиричне поезије и прозе.

Био члан уредништва електронског часописа Српски лист (www.srpskilist.net). Објављивао текстове на више српских сајтова.

Живи у Београду.

Из књиге завичајних поема Ђе ти је то Врбово

Извор: Фејсбук репортер



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Седи врана на дрвету, у кљуну јој сир.

    Трчи лисица око дрвета па пита:
    – Хоћеш ли на изборе?

    НЕ! – одбруси врана. И испаде јој сир.

    Сад врана размишља: Да сам рекла ДА, да ли би се нешто променило?

Оставите коментар