Слободан Самарџија: Лукашенко зазире од Путина

Да ли то белоруски председник страхује од поновног враћања под зависност од Москве? Дугови су се нагомилали

Алек­сан­дар Лу­ка­шен­ко са си­ном Ни­ко­ла­јем на па­ра­ди у Мо­скви (Фото: EPA-EFE/Ser­gey Gu­ne­ev)

Велика војна парада којом је у среду у Москви на свечан начин обележена 75. годишњица победе над фашизмом, није прошла баш сасвим „глатко”. За то се побринуо нико други до белоруски председник Александар Григорјевич Лукашенко.

Пажљиви посматрачи уочили су два интересантна детаља. Када је домаћин параде Владимир Путин устао да од министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа прими извештај о спремности постројених јединица за дефиле, устали су и сви гости на свечаној трибини. Само је Лукашенко остао да седи. Такође, по окончању параде, када су присутни шефови држава полагали венце на Гроб незнаном јунаку у Александровском парку, гост из Белорусије се поново видљиво издвојио. Шта га је наљутило тешко је докучити, осим ако није реч о томе што Путин приликом поздрављања није пружио руку и његовом петнаестогодишњем сину Николају, који је седео поред оца.

Новинари не би били то што јесу да поменути „инцидент” нису одмах повезали с чињеницом да Белорусији током ове године предстоје председнички избори, а да је за Лукашенка подршка Москве у том смислу и те како значајна. Бивша совјетска република није мењала лидера још од 1994. и подоста је оних који сматрају да је коначно сазрело време за смену.

Адут актуелног председника је то што је стандард просечног Белоруса, а има их нешто више од 9,5 милиона, виши од стандарда у другим бившим совјетским републикама. Просечна плата досеже и до 650 долара, незапосленост је изузетно мала, цене ниже него у окружењу… Овде су свесни да за све поменуто могу у великој мери да захвале увозу јевтиних енергената и сировина из Русије, као и спремности руског тржишта да прихвати производе од суседа. Али, траже и неке слободе.

Мада се, осим с Русијом, директно граничи са и државама Европске уније и чланицама НАТО-а, Белорусија никад није имала посебно спорних момената са суседима. Ни на Западу се баш нису много трудили да ову земљу увуку у своје коло. Као да је, због свега што се током деценија дешавало у Пољској, Украјини, Летонији и Литванији, бивша совјетска република била некако скрајнута из фокуса посматрача. Свакако је томе допринела и Лукашенкова вишедеценијска владавина, чврсто ослоњена на Москву.

Међутим, околности се мењају. Русија више на Европу не гледа као на посебну опасност, и обратно. Сарадња у сфери економије и протока људи аутоматски је ублажила анимозитет и неповерење који су створени у деценијама пре распуштања Варшавског пакта, пада Берлинског зида и растакања Совјетског Савеза. Лукашенко, који је приликом склапања послова с европским суседима увек једним оком пратио реакцију источног суседа, све више настоји да самостално склапа послове са западним партнерима.

Ово „отварање” носи и одређене ризике. Неминовно почињу да се појављују политичари и покрети који нису спремни да се у свему покоре неприкосновеном вођи. Подсетимо, Лукашенко је још пред изборе 2010. на све начине покушавао да умањи утицај Москве на дешавања у његовој земљи и отворено је водио антикремљовску предизборну кампању. Ипак, испоставило се да је био довољан један позив из здања на Црвеном тргу па да се ствари доведу у ред. Како су тада пренели медији, неспоразуми су изглађени „хитно”, након чега је уследило сурово разбијање демонстрација у Минску и другим градовима и слање опозиционих политичара у затвор. Да ли то белоруски председник страхује од поновног враћања под зависност од Москве? Дугови су се нагомилали.

Данас, уочи нових избора, заказаних за 9. август, ситуација је поново напета. Један од најистакнутијих противкандидата Лукашенку је бивши банкар Виктор Бабарика, који се, обезбедивши јавну подршку неколицине најугледнијих белоруских друштвених и културних делатника, наметнуо као истински лидер целокупне опозиције. Наравно, нису изостали ни позиви на демократизацију друштва, поделу власти и ограничење броја мандата шефа државе.

Већ и сама председничка кандидатура поменутог, подржана до сада потписима око 400.000 бирача, била је довољна да му режим стави лисице на руке и стрпа га иза решетака. Оптужен је да је са рачуна „Белгазпром банке”, на чијем челу је био од 2000. до 2020, узео више од 430 милиона америчких долара, а разним новчаним махинацијама оштетио државу за још 60 милиона долара. И све то, према сумњама Лукашенка, у сарадњи с манипулаторима из Русије.

Одлазак „вечитог председника” у пензију чини се све извеснијим. Да ли ће га тамо послати сами Белоруси или ће то учинити Москва, ствар је тактике.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 29. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар