Живојин Ракочевић: Радост и туга Видовдана

Навикнути на спољашњу изолацију, уздржаност и опрезност људи гето заједница брзо су се прилагодили новом облику раздвајања

Газиместан (Фото: Валдрин Џемај/ЕПА)

„Антисрпски терор наставља се вандализмом над хришћанским симболима”, написао је игуман Високих Дечана Сава Јањић два дана уочи Видовдана. Шта је овог уздржаног човека, отвореног и трпељивог, натерало на овакву реакцију? Оскрнављен је мали крст урезан на храсту у селу Љубожда код Истока у Метохији. Дрво је умотано у албанску заставу и исписано поруком „Р Косова”, а тамо где је био крст, стоји црна мрља.

Отац Сава и његови калуђери једва су 2017. дочекали да се ови људи врате. Заједно су кроз срушено село и његов уништени атар кренули у прву литију. Молили се на остацима древне Цркве Свете Тројице, на потпуно уништеном гробљу. Ове године су мештани са свештеником Небојшом Секулићем урезали крст да чува поља и летину свих људи овога краја. Реч је о месту српских повратника, по атмосфери и броју инцидената, готово извесно, најугроженијој средини Косова и Метохије у протеклих пола године. Претње, поруке мржње, оптужбе за ратне злочине, прате већ три године ове људе, само је каменовања било неколико у протеклих месец дана.

Шта их онда држи ту, зашто опстају на месту где су непожељни?

Једно од објашњења је да је ово заветна земља у којој се, захваљујући Видовдану, сам живот претворио у неку врсту симбола и ношења крста. Парадокс и појачани значај простора заснован је и на чињеници да на местима где је све материјално готово уништено јачају духовне везе и потреба да се жртва не заборави. Духовна и животна реалност ових људи је настала на односу према видовданској жртви и обнављањем тог, готово јадног, крста на храстовој кори, подижу уништену Студеницу Хвостанску, једну од епископских столица из доба Светог Саве.

Обнова оскрнављеног крста урезаног у храст, у метохијском селу Љубожда (Фото: Епархија рашко-призренска)

Живе одмах поред њених темеља на којима Албанци напасају стоку, обнављају приче и предања у која верују као да су се јуче догодила. На ширем простору многи траже свој Видовдан од грађана, сељака, расељеника до епископа. Ових дана, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије пева са народом и збија шале са локалном децом, а потом се пење на Прилепац код Косовске Каменице, где је рођен кнез Лазар, светац и мученик Видовдана и Косовског боја. На фотографији се види како овај осамдесетдвогодишњи старац седи на врху некадашњег утврђеног града и гледа у остатке угашене ватре, гледа у знак живота из ког се види да ту неко долази и да Срби не памте само Газиместан као место страдања, већ се сећају и Прилепца као места рађања и рођења.

Између та два места се данас, противно свим очекивањима, рађа највише деце у српском народу. Епископ Атанасије је јуче на остацима Цркве Светог Николе у Новом Брду, коју приштинске власти, научна јавност и овдашњи бискупи Албанци проглашавају за католички храм, служио пoмен. У самом храму два Албанца су моторном косилицом косила траву. Прво су негодовали због доласка, а онда су почели да косе да звуком машине покрију појање. Игуман Михаило је ходао поред косилице све док Албанац није одустао и отишао, показујући два прста као знак победе. „Живо је наше васкрсло Косово!”, рекао је владика Атанасије на крају помена.

Умировљени епископ Атанасије служи помен у Новом Брду (Фото: Радио КиМ/Спутњик)

„Само да се јавим, и да честитам празник”, зове из потпуне самоће из села Драјчића, са обронака Шар-планине, последњи призренски учитељ Тома Томић.

Прослава у већим срединама је свечана с академијама, културним програмима и окупљањима, од универзитета до локалних самоуправа.

„Било је много страдања, сеоба и бекстава, много мука и невоља, али наш народ се враћао. Враћао се спаљеним домовима и храмовима и много пута их обнављао и започињао изнова свој живот”, рекао је на свечаности уочи Видовдана градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

Ипак, због пандемије ковида 19 прослава Видовдана као и све манифестације које га прате на Косову и Метохији подсећају на период потпуне и херметичне затворености у неколико година након 1999. године. Навикнути на спољашњу изолацију, уздржаност и опрезност људи гето заједница брзо су се прилагодили новом облику раздвајања, овог пута од оних које срећете и виђате свакога дана. Међутим, игром судбине, управо је ковид 19 омогућио, у кратком периоду, вероватно највећи и најбројнији сусрет Срба и Албанаца после 1999. Одлука Владе Србије да свим грђанима због пандемије исплати помоћ од 100 евра довела је десетине хиљада Албанаца у Грачаницу. Преко пута главне капије и манастирског зида с бодљикавом жицом чекају своју корона надокнаду.

Ту иза зида додељују се најважније књижевне и ликовне награде. Добитник „Златног крста кнеза Лазара” за свеукупно књижевно дело Милисав Савић каже:

„Косово за мене представља много, то је дуга прича. Рођен сам стотинак километара од Косова, у једном селу у близини Рашке. Стално сам долазио на Косово, а долазио сам и после рата. Знам шта се дешава на Косову и саосећам се са патњом српског народа.”

Добитник награде „Лонгин” сликар Милан Циле Маринковић изјавио је:

„Косово је српска баштина, сви наши споменици културе су на Косову. Ране и лепе успомене које ме вежу за Косово су Високи Дечани, где сам као студент правио копије фресака.”

Вековима се, већински, култура, уметност, духовност, црква, држава, идентитет развијају према косовском моделу. И овај Видовдан, за који се веровало да може бити преломан, показује да је најважнији у обичним животима и људима који траже и чекају слободу.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

Оставите коментар